Hristov poljubac ili Dostojevski u doba fejsbuka

Ako želim da napišem nešto o klasiku svetske literature, kakav je Dostojevski, a klasik je po definiciji ona književna pojava koja se svakoj generaciji obraća kao da je njoj namenjena, onda dovodim sebe u iskušenje da ponavljam zaključke i sudove onih tumača koji čitaju pisca već sto pedeset godina. Teško da neko može u 21. veku da napiše nešto apsolutno originalno, pogotovo o književnom fenomenu koji istražen, pa slobodno se može reći, do u najsitnije pore. Meni je pre svega važno šta jedan pisac devetnaestog stoleća može „dati“ mladom čitaocu danas, nekom koga zanima šta je to famozno u Dostojevskom, ima ima volju da ga čita, ali svoj običan dan provodi na društvenoj mreži, “lajkujući” slike devojaka iz komšiluka i nadajući se da će mu u “inboks” stići poruka od nekog fejsbuk “prijatelja”. U stvari, i da li mu može dati išta?

Prašume su sečene da bi se napisalo „sve“ o religiji u Dostojevskog, ali šta ta religija predstavlja jednom radoznalom (mladom) čoveku danas, čoveku koji radi 8 sati dnevno, čoveku savremeno-sekularnog egzistencijalnog iskustva?

Nikolaj Stavrogin i Ivan Karamazov predstavljaju racionalno-sekularni duh koji prodire u pravoslavnu Rusiju druge polovine 19. veka. Duhovnost koju vreme dovodi do tačke na kojoj ne može samo prosto da veruje u Carstvo Božje, kako pomiriti suštinski dobrog Boga sa postojanjem zla u svetu. Da li postoji i ako ne postoji „da li bi ga trebalo izmisliti“ kako se šeretski ruga Fjodor Pavlovič svom sinu Aljoši, citirajući jednog Francuza iz 18. veka. Ako ne postoji – kako veli Kirilov u Zlim dusima – onda čovek može da zauzme njegovu poziciju, a onda je sve dozvoljeno. Pa kad je sve tako jednostavno, zašto se Smerdjakov ubija a Ivan Karamazov dolazi do praga shizofrenije? Ako je sve dozvoljeno, onda ničeg problematičnog nema ni u zločinu kakav je oceubistvo.

Ivan u razgovoru sa Aljošom govori o različitim pošastima koje mogu snaći čoveka, ali ističe jednu stvar, inače ključnu za poetiku Dostojevskog, a to je stradanje nevinih bića – dece. Kako opravdati to što general nahuška svoje pse na dečaka od samo osam godina jer je povredio njegovog psa miljenika, psi progone dete i rastrgnu ga na komade. Kako uklopiti u sveukupni smisao sveta događaj sa devojčicom koju roditelji zatvaraju u „nužnik“ i teraju da jede svoj izmet? Da li je to poznanje dobra i zla? „Ta ceo svet poznanja ne vredi one suzice detenceta…“ – uzvikuje Ivan Karamazov. I kako postupiti sa ovakvim zločincima, na šta Aljoša bez puno razmišljanja odgovara „Streljati ih!“. Po sredi je, treba naglasiti, kolizija dve aksiologije – humanističke i religiozne (hrišćanske). Humanistička aksiologija nalaže kaznu za zločinca, ali hrišćanska – pravoslavna iziskuje milosrđe i oprost. U humanističkoj viziji braća se slažu, ali u religioznoj se apsolutno razilaze. Razilaze se jer Ivan ne može da pojmi (a pojam je ipak racionalna kategorija) ono što Aljoša govori i ono što će Hrist „reći“ inkvizitoru. U „poemi“ O Velikom inkvizitoru, inkvizitor optužuje Hrista za slobodu koju je darovao ljudima, jer je i inkvizitor racionalista par excelence. Čemu sloboda, ako ona samo rađa patnju. Zato Veliki inkvizitor ukida slobodan izbor između dobra i zla, postoji samo hleb koji je ljudima potreban i sreća što ga imaju – to je kod Dostojevskog slika postreligioznog društva. Hristos nije hteo da čudima privoli ljude sebi, već im je ostavio slobodnu volju, da sami krenu za njim. Berđajev će na početku svog stvaralaštva ovu ideju isticati kao apologiju Hristovog učenja kod Dostojevskog, mada će pred kraj života reći (kada ideološka represija u SSSR-u već slabi), kako je potcenio problem hleba (materijalnog) i njegov antropološki značaj kod Dostojevskog. Hristos na sve optužbe, na tiradu pokuda i uvreda od strane inkvizitora ne odgovara ništa. Samo ga poljubi u usta i ode. U tom poljupcu je jezgro religioznosti kod Dostojevskog – Bog koji je ljubav tj. Hristos. Ljubav to je uzrok i posledica vere u njegovih junaka. Samo Aljoša voli svog oca Fjodora (sladostrasnika, lakrdijaša, svinju, matoru budalu), i to nam pripovedač permanentno sugeriše kroz roman. Ako ljubav postoji, postoji i Bog.

Treba pre svega razumeti da Ivan nije ateista, on je antiteista – bogoborac. On ne negira postojanje Boga – tvorca u potpunosti, samo osporava njegovu pravdu, iskupljenje greha i patnje nevinih zarad večne harmonije i time otvara ( u stvari poslednjim romanom zatvara) fundamentalni problem kod Dostojevskog – problem teodiceje. Ivan se bori protiv Boga koji patnjama dece iskupljuje svetski greh, niko nema pravo da oprosti patnju deteta koje psi rastrgnu u komade pa ni majka koja posmatra tragičnu scenu, jer su deca već i onako suviše namučena, i čemu onda „pravedna kazna“ pakla za mučitelje. Problem Ivana Karamazova je želja da se iracionalni svet objasni na racionalan način. Iz zametka Ivanove „filozofije“ niče celokupna egzistencijalistička filozofija apsurda Albera Kamija (Kami je kao mlad igrao Ivana u predstavi Braća Karamazovi, koju je sam režirao). On želi da veruje u Boga, i spasenje, i večnu harmoniju, ali je njegov intelekt stigao do tačke usijanja, tačke na kojoj je ratio natkrilio sve ostale snage u njemu.

Problem vere kod Stavrogina i Ivana je nedostatak ljubavi, poslednjeg naloga Božjeg, jer „pakao je nesposobnost da se voli“. I Stavrogin i Ivan Karamazov žele da vole bližnje, ali su suštinski nesposobni za ovaj poziv. Možemo slobodno reći da kod Dostojevskog između ljubavi i vere stoji znak jednakosti. Za Stavrogina kaže se na jednom mestu u zlim dusima da „kad veruje, ne veruje da veruje, a kad ne veruje, ne veruje da ne veruje“. Slično i đavo veli Ivanu kada mu se javi u obličju državnog savetnika. Đavo kaže da pakao nije večna vatra, i kuke o kojima vise ljudi, već hod između vere i bezverja, pa natrag. Naspram ljubavi prema bližnjem i vere u Hrista kod Dostojevskog ne stoji mržnja, već pakao mišljenja i večnog pokušaja razumskog poimanja sveta i sebe u svetu.

U jednom pismu Dostojevski je zapisao da za njega „nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista“. Nikolaj Stavrogin na jednom mestu u Zlim dusima veli da i kad bi mu neko i matematički dokazao (značajno je da je upotrebljen potencijal-mogući način) da je istina van Hrista, on bi ipak ostao uz Hrista.

Da se vratimo na početak. Kakve veze ima Veliki inkvizitor, Hrist i njegov poljubac, poludeli Ivan Karamazov, Stavrogin – razvratnik i njihovi etičko-religiozni problemi, sa gimnazijalcem na početku dvadeset prvog veka, koji čita F.M.D. u trećem ili četvrtom razredu srednje škole? Ne znam kakv bih odgovor mogao da dam nekom koga treba da podstaknem, da navedem da čita jednog od dva ruska Diva. Znam samo, da kad sam na drugom mestu pisao o sličnom problemu, to što sam napisao (rad je imao jako dobru ocenu), delovalo mi je toliko knjiški, da sa tim ne bih ubedio ni profesora uneverziteta, velikog zaljubljenika u Dostojevskog da ga ponovo pročita i obrati pažnju na Hrista i religiju u velikim romanima F.M-a.

Samo znam, da kada sam romane čitao, neposredno pre pisanja pomenutog rada, trebalo mi je nekoliko dana da prestanem sebi da postavljam pitanje ko ima pravo: Ivan ili Aljoša.

Izvor:

P.U.L.S.E

Marko Avramović