У славу Његоша, оца поезије

У овогодишњем „Колу”, као 727. књигу, Српска књижевна задруга, објавила је збирку песама Матије Бећковића (1939), под насловом „Праху оца поезије”. Предговор за књигу написао је Милован Данојлић. О књизи су говорили проф. др Стојан Ђорђић, др Душко Бабић и аутор. Представљању књиге присуствовали су ученици Земунске гимназије и студенти Академије лепих уметности и мултимедија.

matija-korica

После наслова „Праху оца поезије”, који је написао, дакле, у форми посвете, истиче Стојан Ђорђић, Бећковић је ставио на почетак своје нове песничке књиге мото од два дистиха, оба из космогонијског спева Петра Петровића Његоша „Луча микрокозма”. Први дистих спада међу Његошеве поетичке исказе, а други чине почетни стихови посвете којом Његош, као што је познато, саопштава да тај свој спев посвећује г. С. Милутиновићу, своме свагда драгом наставнику, којем се обраћа уживо речима најдубљег поштовања и дивљења, заправо, непоновљивом апострофом која и данас светли својим пуним уметничким мислом – „Српски пјевче небом осијани”. Као што је познато, Његош је на чело и свог најпознатијег дела, спева „Горски вијенац”, ставио посвету вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу, посвету коју насловљава речима „Посвећено праху оца Србије”.

Насловом „Праху оца поезије”, који прави као реплику наслова Његошеве посвете „Горског вијенца” Карађорђу, и мотом у којем наводи прве стихове Његошеве посвете „Луче” Сими Милутиновићу Сарајлији, Бећковић најављује шта је предмет његовог новог дела и какве је природе то дело. Главни предмет је Његош, о којем Бећковић говори с највећим пијететом називајући га оцем поезије, а по елементу посвете, то остварење јесте, у својој основи, посвета, јер га аутор ствара у том надахнућу из стиха у стих, од којих је сваки, као и сви заједно исписан у славу Његошеву.

Кад дело прочитамо, видимо да је та посвета епски обимна, да садржи четрдесет пет песама, по четрнаест стихова, укупно 630 стихова, тако да би се та необично дуга посвета могла сврстати у спевове, односно, под још ужу ознаку епско-лирски хвалоспев. А ако би се узели у обзир и размере похвале, и јачина пишчева надахнућа и космогонијски хоризонт песничког уздизања Његоша, онда би се, у покушају одређења тог дела, могло рећи да је тај епско-лирски спев, у ствари, апотеоза, и то апотеоза Његошу и Поезији. Својим новим делом, закључује Ђорђић, Бећковић прославља и Његоша и Поезију, полазећи од тога да је Његош највећи међу песницима, и да је песничко стварање Његошева прва и најважнија вокација.

Свака нова песничка књига Матије Бећковића, сматра Душко Бабић, представљала је важан догађај српског песништва. Књига „Праху оца поезије”, јесте и више од тога: торжествено собитије, светковина нашег језика и певања. За овакав суд постоји више разлога. Један од највећих живих српских песника саставио је несвакидашњу поетско-сакралну похвалу највећем српском песнику, оцу српске поезије. Али, цена ове изузетне песничке књиге није само у важности теме и у високим захтевима примењеног песничког поступка, него и у чињеници да се појавила непосредно после обележавања двестагодишњице од Његошеве смрти.

Његош је најважнија тема Матијине поезије и његовог списатељског рада уопште. Он је непрестано присутан у његовом стваралаштву: као мера човештва и песништва, као светли простор бића народа, као дожудник којег призива и слави, од којег учи живот и певање. „Праху оца поезије” нека је врста резимеа свега што је до сада Матија говорио и певао о Његошу. Ова поема би се, стога, могла схватити и као похвала Његошу, стављена испред целокупног Матијиног дела, на скоро истоветан начин на који испред „Горског вијенца” стоји посвета Карађорђу, а испред „Луче” Сими Милутиновићу…

Певајући похвалу Његошу, наглашава Бабић, Матија је у посвети „Праху оца поезије” испевао химну језику и песнику.У свом слову, Матија Бећковић је рекао да је последње четири поеме: „Господе помилуј”, „Учини ми љубав”, „Слава теби Боже” и „Праху оца поезије”, објавио у Српској књижевној задрузи. Све, сем последње, објављене су, претходно, у Културном додатку „Политике”.

Све је почело, објашњава Бећковић, 2013. о двестагодишњици Његошевог рођења, када се Пустињак цетињски преместио на икону, добио житије, тропар и службу, као Ловћенски тајновидац. Своју Службу, новопросијаном светитељу, песник је насловио „Праху оца поезије”. То је, очигледна, парафраза Његошеве посвете – праху оца Србије – како је назвао Карађорђа, посвећујући му „Горски вијенац”.

Правда је да се – Оцу Србије придружи – Отац српске поезије.У сваком случају, тврди Бећковић, Његошева појава остаје изван објашњења. И колико год да је тајна растајњивана, сваки пут је продубљивана. Његош је задатак наше културе, наше вере и поезије. Једна врста савести наше нације.


Извор:

Posted on 1. decembar 2016., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: