Da li se plašim?

Knjiga slovenačke književnice Maruše Krese, pod zvučnim naslovom Da li se plašim? objavljena je ove godine u izdanju izdavačke kuće Orion Art iz Beograda, u prevodu Dragane Bojanić Tijardović. Dok čekam da knjiga stigne do mojih ruku, pročitajte šta je o njoj napisao moj poštovani saradnik, Dimitrije Janičić. Mene je privuklo da je pročitam, a vas?

da-li-se-plasim_naslovna

POBEDITI SVE STRAHOVE

Roman „Da li se plašim?“ slovenačke književnice Maruše Krese (1947-2013) pojavio se nedavno u izdanju „Orion Arta“. Ova izdavačka kuća, čija su glavna izdavačka preokupacija knjige iz istorije umetnosti i priručnici za studente arhitekture, odnedavno je počela da izdaje beletristiku savremenih pisaca iz republika bivše Jugoslavije – Slovenije i Hrvatske. Ovaj roman poznate novinarke, svetske putnice i cenjene književnice četvrti u tom nizu, obuhvata period od početka Drugog svetskog rata pa do osamostaljenja Slovenije.

Roman je stalno pisan u prvom licu, iako su tri ličnosti u pitanju. Rečenice su kratke. Stil je zadihan, ženski pažljivo nežan i ličan. Događaji su opisani toplo, doživljeno, sa puno osećanja. Malo smeta što doživljaji muškog junaka zvuče jednako meko i nežno kao i ženskog, ali ne zvuče nikako lažno. Prevod Dragane Bojanić Tijardović je veoma dobar.

Glavni likovi, On i Ona, nisu u knjizi imenovani. On je komandant brigade, Ona bezimena partizanska, a njihova kćerka je interpretator njihovih sudbina, pa i njihov kritičar. No, pisac Pogovora u knjizi Olga Manojlović Pintar otkriva njihov identitet, koji se, doduše, naslućivao. Junaci knjige su Ljudmila Krese, komesarka brigade „Matija Gubec“, poznata u partizanima kao Maruša, Franc Krese, komandant (partizansko ime Čoban), narodni heroj i major UDB-e i njihova kćerka Maruša. Imenom se pominju i J. B. Tito, Pepca Kardelj, Marko – Aleksandar Ranković i Slavka.

To je generacija koja je iznela rat na svojim plećima. To je generacija mladih, ostrašćenih idealista, boraca za ideju, koji su često bili gladni, gotovo veći deo rata proveli u lošoj odeći i obući. Morali su da budu uvek budni na jedno oko, a da budu primer svima. To je generacija koja se nije smela plašiti. Zapravo – plašila se, ali se to nije smelo videti. U ratu se malo imalo, a sve se delilo. U ratu je građeno bratstvo i jedinstvo. Svakodnevna zbivanja, borbe, izdaje, pogibije, nedoumice, porodični odnosi, sve se to prelama kroz ratnu vizuru. Rat definiše i moral boraca, njihove međusobne odnose, odnose sa onima koji nisu sa njima, sa članovima porodice koji su ostali kod kuće. Tu su i odnosi u partiji, sumnje i razočaranja, nadanja i obećanja. Srećom, knjiga nije ni jugonostalgična ni euforična zbog samostalnosti. Autorka ima meru u odnosu prema svemu.

Onda se rat završio. Nastalo je drugo vreme. Društvo je počelo da se raslojava, a ideološka zvezda tamni. Dojučerašnji prijatelji postaju idejni neprijatelji, borci za karijeru koriste priliku da ocrne neke svoje drugove. To je vreme Rezolucije i Golog otoka, doduše ovde gotovo usputno dotaknuto. Onda stiže i 1968. godina u kojoj bivšim revolucionarima pokušavaju da sude neki novi revolucionari – njihova deca. To se kasnije pretvara u reviziju svega.

Ova knjiga je i neka vrsta opravdanja za generaciju koja je u krvi i bolu, u oskudici, nasuprot domaćim i stranim neprijateljima – pobedila. Generacija koja nije imala izbora, a ipak je uspela da osvoji slobodu i samostalnost za svoju zemlju. No, kada su se našli na izmaku snaga, na svom fizičkom zalasku, umesto priznanja ova generacija je naletela na nipodaštavanje, izrugivanje, pokušaje obezvređivanja njihovih napora i njihovih žrtava. „Nova istorija“ pokušava da ih gurne u zaborav, a novi heroji postaju oni koji su se „sklonili“ pred napadom neprijatelja, koji su jednostavno rečeno – pobegli. Uz to je došlo vreme gastarbajtera, bivši borci ili njihova deca počeli su da odlaze u Nemačku protiv koje su krvarili – da zarade za svakodnevne životne potrebe i bolji život svoje dece za koju su stvarali novu državu obećavajući u njoj blagostanje.

Autorka sve to daje u kratkim, oštrim bleskovima. Sećanja ponekad vode u prošlost, a nekad razmatraju moguću budućnost. Porodično gledano – nije sve tako crno. Kada glavni junak umre, njegov grob ipak ostaje mesto hodočašća. Bar dok žive oni koji ga se sećaju. A nove generacije, unuci, ne žele da ostanu na mestu gde su se deda i baka borili za nešto bolje. Oni putuju tragom dedinih priča za nepoznatu Južnu Ameriku, kamo je nekada davno otišao njihov pradeda i odakle se nije vratio.

Dobra je ova knjiga. Iskrena, teška zbog tuge koju nosi. Kao da nosi, a možda i nosi, teret generacija koje nestaju, teret pamćenja. A pamtiti treba. Ne samo zbog raznih falsifikatora istorije i menjača prošlosti, nego i zbog zdravlja generacija koje dolaze.

Odgovor na pitanje iz naslova: da li me je strah – moram reći, posle čitanja ove knjige – da, strah me je od pogrešnog razumevanja, strah me je da li su velike napore i životne snove generacije pogrešno razumeli njihovi potomci. Ova knjiga je posvećena razbijanju toga i svih strahova što nas prate na ovoj balkanskoj raskrcici raznih, da ne kažem večitih, puteva razmimoilaženja, ujedinjenja i rtazjedinjenja i raznih traženja.

Ova knjiga pleni svojom iskrenošću i ubedljivošću. Istovremeno kao da kaže: ljudi smo, a ljudi su grešni. Bili smo na pravoj strani. U moru krvi i borbe klijala su i rasla zlatna zrnca ljubavi zbog kojih je vredelo boriti se i patiti. Borili smo se, kažu junaci knjige, eto i otišli smo ubeđeni da smo bili u pravu. A vodili smo strašnu borbu. Mnogo smo propatili sanjajući male snove: da možemo da u travi, na obali potoka legnemo i čitamo, recimo, „Anu Karenjinu“ – kako tokom rata sanjari junakinja knjige.

Knjiga kaže, bez ustručavanja: „Da, grešili smo! Ljudi greše!“ Vreme je sve pomirilo, u večnosti su generacije ne svađaju oko ideja. Vreme jeste pomirilo, ali nije umirilo nove sukobe. Izgleda da sve generacije moraju da odboluju svoja traganja ili da pokušavaju da isprave greške svojih predaka, što je uzaludan posao.

Rat je veliko zlo. O ratu treba i dalje što više pisati. Boriti se protiv rata. Da izbegnemo sve nove ratove. A za tu borbu je potrebno pobediti strah od istine. Ova knjiga se bori i za istinu. A istina je potrebna i lekovita za sve generacije.

Dimitrije Janičić

Beograd

Posted on 22. novembar 2016., in Analize književnih dela, Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: