Prava ljubav i deljenje karme – V. Ruzov

Prava ljubav nam omogućava da preuzmemo odgovornost za druge ljude. Preuzimanje odgovornosti nije tako jednostavna stvar, u stvari, to je nivo junaštva, jer prihvatanjem odgovornosti pojavljuje se karma. U traktatima se kaže da učitelj preuzima karmu svojih učenika. To se ne odnosi samo na učitelje, to se odnosi na sve one koji pokušavaju da pomognu drugima da se duhovno razviju, na svakoga ko preuzima na sebe odgovornost da podeli duhovno znanje sa drugima.

Picture

Ovaj sistem deljenja karme daje se zbog toga da se ne bi narušio balans. Ako sam pomogao nekome da se razvije, ja ću deliti njegovu karmu. Čak i ako neko samo sluša moje reči i uvažava moje mišljenje, i u tom slučaju karma se isto počinje da deli. Isti efekat se javlja u trenutku kada se molim za druge ljude. I to zaista pomaže čoveku, pošto ja preuzimam na sebe deo njegove karme. Da toga nema, duhovni razvoj bi bila prosta igra, ali to nije igra.

To je prava realnost i mi moramo da razvijamo ljubav prema Bogu i bližnjem, jer bez ove ljubavi, ne želimo nikome ništa da uradimo, ne želimo ni za koga da preuzmemo odgovornost, jer je to realno deljenje karme.

Ovaj fenomen ne javlja se samo u duhovnom razvoju. U mnogim drugim slučajevima, ljudi preuzimaju na sebe karmu drugih. Na primer, majka i otac uzimaju na sebe karmu deteta. To jeste, deljenje karme među ljudima nije retka pojava, u stvari, to se dešava svaki put kada preuzmemo za nekog odgovornost, čak i ako je to na veoma kratko vreme.

Na primer, sada ja preuzimam karmu svih vas koji me pažljivo slušate. I samo čovek koji ima ljubavi spreman je za sve to. Čak i ne znajući za tu filozofiju, onaj koji je ispunjen ljubavlju realno oseća kako preuzima karmu u vidu odgovornosti. I taj herojski postupak ga čisti i čini srećnim.

Kaže se da je karakter – drvo, a ugled – senka tog drveta. Razuman čovek ne brine o senci, već o samom drvetu.

Vođenje računa o karakteru – to je sposobnost da se ponizno preuzme odgovornost, a samim tim i karma toga ko je spreman da napravi nekoliko koraka u svom duhovnom razvoju. Najveća sreća koja je dostupna čoveku, je da se zaljubi u takvu ideju, kojoj može potpuno da posveti svu svoju snagu i sav svoj život. Karakter čoveka koji je ispunjen ljubavlju – to je karakter koji je spreman na teškoće zbog sopstvenog čišćenja i zbog uzdizanja drugih. Teškoće postoje i u degradaciji i u samousavršavanju.

Mi ne biramo da li da živimo sa teškoćama ili ne, biramo zbog čega ćemo da  prevazilazimo teškoće. Materijalista misli da je srećan život, život bez teškoća. A u stvari, srećan život je život sa teškoćama zbog viših ciljeva. U skladu sa tim, nesrećan život je prevazilaženje teškoća zbog prizemnih ciljeva.

Na istoku se smatra da je sneg dar od Boga, koji nas podseća na čistoću naše duše. Čista duša ne misli o sebi već o drugima, u tom trenutku proizilazi deljenje karme.

Mi preuzimamo karmu druge osobe, a njoj to pomaže da napravi nekoliko koraka ka svojoj dugo očekivanoj sreći. Isto to se dešava čak i kada samo mislimo o sreći drugih, kada mislimo o tome kako da im pomognemo. Naš egoistični um nam govori da ne treba da mislimo o drugima, jer šta god da uradimo moramo preuzeti deo njihove karme. Molitva nas uči da treba potpuno da uronimo u stanje duhovne pomoći drugima, tada će to biti prava molitva. Tada ona postaje magijska, molitva koja menja srca.

Ovde se može postaviti pitanje: kako živi takav čovek, koji stalno preuzima karmu drugih, kako još nije umro, i zašto je tako srećan i inspirisan da preuzima još više karmi? I sada znamo glavnu tajnu. Ako onaj ko deli karmu sa drugima, radi to s ljubavlju, tada Bog sagori tu karmu, i ta vatra se transformiše u sreću. Ovo je velika tajna jogija, velika tajna isposnika, velika tajna svetaca. Kada pomažemo drugima sa ljubavlju, preuzimajući njihovu karmu, ona sagori u vatri našeg žrtvovanja i preobražava se u sreću čoveka, koji je nesebično služio drugima.

I ta sreća je jedna od najvećih u materijalnom svetu. Onaj ko ju je iskusio, ne može dobiti više radosti ni od čega drugog. Zato se ljudi toliko boje duhovnosti, jer duhovnost uči da se brine o drugima sa ljubavlju. Ali zapamtite i drugu stranu te nauke, ako pomažemo drugima sa ogorčenjem, nevoljno, sa uvredama, sa zavišću, sa pohlepom ili požudom, tada prihvaćena karma neće izgoreti već će se pretvoriti u otrov, i trovaće našu dušu, pretvarajući naša srca u kamen.

Onaj ko pomaže sa ljubavlju, postaje srećan svetac, a onaj koji pomaže sa mržnjom, postaje nesrećan cinik.

Izvor:

Bebamur

Posted on 20. novembar 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: