Због чега свако може радити као преводилац?

Пошто је у данашње време релативно лако бити у додиру са страним језиком и научити га сасвим пристојно, многи сматрају да је превођење лако савладива вештина. Ова претпоставка је веома површна и нетачна, јер преводилац пре свега мора имати одлично знање бар два језика, али то није све. Факултетска диплома, боравак у иностранству, положени испити који сведоче о високом степену знања страног језика и слично нису никаква гаранција да ће неко бити добар преводилац.

cirilicno-inicijalno-pismo-d-novakovic

Преводилац мора имати и широко образовање, информациону писменост, способност да потражи неопходне информације и да научи нешто о ономе шта преводи, бити вољан да се непрекидно усавршава и да ради на себи.

Медијске и издавачке куће већ годинама ангажују лоше преводиоце, па се граница између старих, некада угледних, и нових издавачких и медијских кућа већ готово и изгубила, бар када говоримо о ономе што се данас може прочитати у преводима. Примери за лоше преводе данас се не морају мукотрпно тражити, већ је довољно овлаш прегледати странице многих књига или текстове из најпопуларнијих медија.

Као први пример узећемо чланак о узбуни на једном од лондонских аеродрома који је из британских извора пренео Танјуг. У чланку пише да су се забринути путници обратили „метрополитенској полицији” јер им је позлило од мириса који је подсећао на пожар. Из текста се јасно види да се све дешава у Лондону, па се поставља питање каква је то „метрополитенска” полиција, будући да се овај придев превасходно односи на славни њујоршки музеј. Одговор је једноставан – у питању је градска полиција, јер придев metropolitan у енглеском означава оно што се односи на велики или главни град, односно на метрополу као супротност колонији. Преводилац овог текста свакако не познаје довољно енглески језик, а чини се и да га је мрзело да употреби речник.
Један чланак о политичким превирањима у Венецуели који преноси агенција Бета садржи и реченицу у којој пише како „покушаји да се предузму правне акције против председника вероватно не би успели” услед непостојања независног судства. Домаћа правна терминологија не познаје никакве правне акције, а енглески израз to take legal action подразумева подизање тужбе, покретање судског поступка и слично. Узрок ове грешке је вероватно исти као и код оне описане у претходном одељку, а можемо додати да је преводилац прекршио и једно неписано правило свог заната – уколико је значење неке речи или израза бар мало сумњиво, одмах га треба проверити.
Одавно је познато да ни књиге нису поштеђене лоших превода. Као само један од примера можемо узети превод књиге Хенрија Кисинџера под насловом Светски поредак, који обилује грешкама, а прва се лако може уочити на њеном самом почетку. У првој реченици пише да је аутор, још као млади академац, посетио Харија Трумана 1961. године. Уколико узмемо у обзир чињеницу да је Кисинџер докторирао седам година раније и погледамо оригинал, у коме пише да је аутор био young academic, опет је јасно да преводилац не познаје ни језик са кога преводи, будући да academic означава особу која ради на универзитету, односно научног радника, као и то да текст није посматрао као целину нити да је покушао да сазна нешто а аутору, што би му указало на лош превод речи academic.
У тексту о Копенхагену који преноси Б92, а који је преузет са једног хрватског портала, спомиње се чувени дански филозоф Серен Кјеркегор, иначе рођен у овом граду, али му је име наведено погрешно, тако да у тексту пише Сорен Киркегард. Правопис нуди чак три варијанте овог презимена – Киркегор, Кјеркегор или Керкегор, од којих би бар једна морала да буде позната свакоме ко је у школи учио филозофију. Иако се од преводиоца или уредника не може очекивати да зна сва правила за транскрипцију с данског језика, нити да напамет зна како се транскрибује Søren Kierkegaard, употреба знања из средње школе или употреба језичког приручника им ипак спадају у опис посла.
Због чега су лоши преводи данас толико присутни? Иако је тешко сажети одговор у неколико реченица, то ћемо ипак покушати. Један од узрока је урушено школство и све нижи ниво општег образовања. Снижени критеријуми за добијање пролазне оцене, лоша настава и јурњава за оценама већ су почели да се одражавају у свим занимањима, па и у преводилаштву. Даље, превођење је услуга коју треба и платити, па се при избору преводилаца многи руководе само ценом, али не и квалитетом. Узевши у обзир менталитет многих послодаваца, јасно је да је за њих добар преводилац само јефтин преводилац, који ће „одрадити посао”, док је квалитет онога што читалац добија најмање битан. Уколико неко поштено плати књигу, дневне новине или часопис, заслужује да добије и поштено урађен превод. Упркос томе што и данас постоје сасвим добри преводиоци, њихово знање је обезвређено нелојалном конкуренцијом. Будући да радим на факултету који школује будуће преводиоце, више пута сам добијао упите од агенција које су као преводиоце хтеле да ангажују студенте. Када бих им уместо одговора поставио питање због чега не ангажују већ оформљеног стручњакa, углавном бих добио одговор да им је јефтиније да ангажују некога коме могу мање да плате. На питање да ли би се можда лечили код студента медицине или да ли би ангажовали некога ко се тек школује за ауто-механичара да им поправи кочнице на аутомобилу нисам добио потврдан одговор, иако верујем да би услуге студената и ђака и у тим случајевима биле много јефтиније. Када већ говоримо о занатлијама, занимљив је и податак да у неким земљама не можете радити као нпр. електричар, фризер или водоинсталатер уколико нисте члан неког стручног удружења, тј. неког тела које даје дозволу за бављење одређеним занимањем. Премда идеја о успостављању неке врсте лиценцирања преводилаца или бар о закону који прописује да се на пословима превођења за медије или издавачке куће могу ангажовати само особе које испуњавају одређене услове звучи као утопија, било би пожељно да се овако нешто може и урадити зарад заштите читалаца превода.
Ове идеје сам чуо у два наврата – једном од старијег и уваженог колеге који се деценијама бави језиком и његовом проблематиком, а други пут од особе запослене у једној страној фирми која је на непријатан начин схватила да то што се неко назива преводиоцем и поседује преводилачку агенцију не значи да ће ваљано обавити посао. Наиме, поменута фирма је путем тендера нашла преводилачку агенцију којој је поверено да преведе низ правних докумената, а главни критеријум за добијање посла је била цена. Посао је добила агенција која је понудила најнижу цену, превод је испоручен, али је био неупотребљив, јер је агенција за ситну надокнаду ангажовала преводиоце недорасле задатку. Страна фирма је некако успела да добије новац назад, али јој је лош превод нанео велики финансијски губитак, тако да јој је остало да одштету тражи на суду. Иако ми епилог судског процеса није познат, пресуда у корист фирме која је наручила превод била би корисна и будућим наручиоцима посла, али и добрим преводиоцима који поштено раде свој посао.

Ка­те­дра за ан­гли­сти­ку, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Извор:

Posted on 18. novembar 2016., in Pomoć onima koji uče, Poučno. Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. Odlican clanak,delim misljenje da reda mora biti.Sramno je kada u nekom prevedenom tekstu primetim upotrebu Google alata.Treba da postoji udruzenje koje ce ,kako je I pomenuto u tekstu,licencama kontrolisati da ne moze da prodje nestrucno „obracanje“nama-krajnjim korisnicima.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: