Kultura upravlja svetom, a ne tajkuni – Zahar Prilepin

Oslonjen, među butinama drži flašu piva. Unutra rakija. Na jednoj ruci sat, na drugoj tri brojanice. Zastaje usred razgovora koji neka novinarka vodi na ruskom. I ni reči više. „Sada hoće da ćuti“, kaže Rada Maočanin, prevodilac njegovih knjiga na srpski.

Foto: Tanjug / Tanja Valić

I tako bivši ruski specijalac, sada ratni reporter, pisac prevođen na 25 jezika, u gunguli sedi pogleda uperenog ni u šta. U dugom crnom džemper-kaputu sa kapuljačom, na štandu Samizdat B92, kao zvezda Sajma knjiga u Beogradu, oko njega se gomilaju čitalačka publika, novinari, kamermani…
Pre no što direktno iz Beograda ode za Donbas, u intervjuu za NIN govori o sebi, svetu i jasno je da nema više pomirljiv ton prema Zapadu kakav je imao neposredno nakon izlaska iz rata u Čečeniji, kada ga je brinula civilizacija u kojoj nas sve, obične ljude, troše kao jeftine resurse, izuzete od ljubavi i emocija.

Bilo je leto. Ili… možda april. Samo je otišao. Rekli su mu: „U redu“. Nekoliko vežbica za proveru… I, postao je pripadnik Odeljenja milicije za posebne namene (OMON).

* Specijalac ili pisac? Šta ste?

Specijalac. (smeh) Mnogo poetičnije nego da si pisac. Sediš na oklopnom transporteru naoružan, ulaziš u grad, svi te čekaju i dočekuju i raduju ti se.

* Kako ste prošli taj put od anarhije, pank grupe do jake i čvrste discipline specijalnih snaga?

Nije bilo nikakve anarhije.

* Bunta?

Ni bunta. Jednostavno. Imao sam 16, 17 godina, svirao pank. Nosio minđušu. Jednog dana došao sam u specijalce sa minđušom u uhu. Rekli su da je skinem. I skinuo sam je. Dok smo svirali pank, bilo je to mnogo više no obično sviranje gitare. Imali smo osećaj da na taj način radimo nešto za otadžbinu, i pošao sam u specijalce sa istim osećajem da radim nešto za svoju veliku državu.
Rođen sam na selu, živeo tamo, išao u školu. Otišao sam u veliki industrijski grad. Pio alkohol, radio na groblju, svakakve poslove kao fizikalac. Ništa neobično. Isti kao svi. Jedino što sam čitao knjige. I kada sam došao u specijalnu jedinicu policije krio sam godinu dana da čitam knjige. Ali, kada sam postao komandir, čitao sam pred svima, i svi su govorili: „Ooo, naš komandir čita?! Naš komandir je pametan“. To je za njih značilo da znam uvek da im odgonetnem probleme u ukrštenicama (smeh), obraćali su mi se s najraznovrsnijim pitanjima, da l’ da se žene ili razvode, šta je jin i jang, i tako…

* Kako ste se jednog dana probudili iz svih tih poslova u industrijskom gradu i rekli – idem u specijalce?

Malo razmišljam uopšte. Mislim samo kada pišem. Desilo se slučajno. Probudio sam se ujutru, predao dokumenta i ne sećam se da sam imao bilo kakve duševne probleme, neodlučnost, kolebanja, da ili ne, sve je bilo normalno. I dan-danas živim na taj način.

* Dan pre?

Ne sećam se.

* Ulazak u Čečeniju?

Imao sam slušalice na ušima, slušao muziku. Sećam se tih osećanja dok sam slušao muziku, ali ne sećam se da sam imao ikakvu misao u glavi. Sećam se da smo krenuli na karaulu gde je poginulo 20 ljudi od stotinu, koliko nas je bilo. I, počeo sam da brojim svakog petog. Da li sam ja četvrti? Peti? Da l’ će mene pogoditi ili neće? I sve mi je izgledalo kao dečija igra. I do dana današnjeg tako je. Višak snage i dobro za otadžbinu.

* Između dva rata, Čečenije i Ukrajine, u tom predahu govorili ste o nama, kako smo postali jeftine upotrebne vrednosti… Sada se govori o situaciji vrlo opasnoj na liniji između Zapada i Rusije. Je li ovo ta posebno osetljiva tačka?

Svetskog rata neće biti, to su samo zastrašivanja. A ovaj svet je kao u mojoj knjizi Obitelj, na Solovjeckom arhipelagu, na severu Rusije. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo slala Katarina Velika, a onda Lenjin.

* Kritičari poistovećuju tu vašu knjigu sa širokim platnom Bošovih razmera. S likovima jasnih tragova prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti. Čitav život smešten u jednu jesen, klupku sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. To je tragična istorija jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena u Solovjeckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti?

To je roman o ostrvu gde, kao i u svetu generalno, kao u Nojevom kovčegu živi 3.000 ljudi najrazličitijih rasa, vera… Svi ti manijaci, ubice, secikese, naučnici, špijuni. To mi je dalo mogućnost da opišem svet kriminalaca i sveštenika i špijuna i svih različitih vrsta. Taj Lenjinov logor zbog strogosti ukinuo je režim Staljina.

* Kako ste počeli to da istražujete?

Slučajno. Otišao sam sa prijateljem, režiserom na sovjetsko ostrvo i u mene je dugo gledala meštanka koja je čitavog života bila vodič tu, istoričar po profesiji. Rekla je da o tom mestu postoji mnogo laži. „Hoćeš da ti kažem kako je zaista bilo?“, pitala je. Pokazala nam je dokumenta, ispričala mnogo toga iz istorije i već prvog dana smislio sam roman koji je nastao od tri realne priče.

* Kažete da vam je nekada potrebno mnogo buke a nekada mnogo tišine?

Potrebna mi je uvek tišina. Kada živiš, treba mnogo buke, kada pišeš, treba mnogo tišine.

* Van ratišta živite povučeno, u selu?

Više ne znam ni gde živim. Imam u selu kuću, gde se povlačim i pišem stešnjen u sobici, kuću u gradu, stan u Donjecku, imam hotele u Beogradu. Živim i u vozovima, avionima, živim svuda.

* Preko glave vam je ove gužve?

… (Klima glavom, osmeh)

* Uvek je tako? I u Poljskoj? Nemačkoj?

I u Francuskoj i u Poljskoj. Nekoliko puta sam malo drmnuo nemačku, poljsku i ostalu publiku da bi se probudili. Malo bezobrazno. U početku sam bio i tamo vrlo dobrodošao, u Zapadnoj Evropi, Britaniji, svugde…

* Šta se desilo u međuvremenu u Poljskoj, Nemačkoj?

U početku su mislili da je sve to igra. Došao pisac iz Rusije, govori o ruskoj imperiji, ratu…

* Kritički?

Prosto, obično sam govorio, a oni su mislili da je sve to umrlo, da ne postoji. A onda sam bio u Engleskoj pre tri godine. I rekao sam: „Daćete nam Nobelovu nagradu kada ruske podmornice budu plovile oko Engleske. I rekao sam nećete vi ništa da rešavate u svetu. Biće to agresija“. Smejali su se. Mislili su da se šalim. A onda su krenuli Donbas, Sirija, Krim. A Nobelovu su dali Svetlani Aleksijevič koja piše na ruskom. Oni misle da su mene prevarili, ali je to prosto bilo moje predskazanje. Oni će uvek da reaguju na rusku snagu na tako apsurdan način. A kada je sve počelo ozbiljno, rat kada je počeo, prestali su da me pozivaju u Evropu, prestali su da me prevode na strane jezike, iako sam do tada preveden na 25 jezika. I postalo je jasno šta je evropska demokratija.
* Bili ste zvezda u tim zemljama?

Ne, nisam bio tamo zvezda, znali su me samo (smeh). Prevodili i čitali. U Francuskoj su prevedene sve moje knjige…

* Bilo je to vreme kada ste već najavljivali novi rat. Nisu shvatali da mislite ozbiljno o ratu koji će doći?

Bila je to za njih igra. Postmodernizam. Performans.

* I onda ste ušli u Ukrajinu kao…

… Ratni dopisnik.

* Iz Rusije. Kakva je Rusija danas?

Rusija se cepa između elite koja potiče iz vremena Jeljcina i naroda koji bi da se vrati u vreme SSSR, ruske imperije. Naroda, koji zahteva ekspanziju. Proširenje i pobedu.

* Najavljuju novi rat kao kraj istorije. Osetljiva je igra između Zapada i Rusije u ovom momentu. Što se tiče predskazanja?

Pobeda je naša. Rusija postaje imperija.

* Uz mnogo krvi?

Krv se ionako proliva. Rusija je kao vrtlog u uraganu koji uvlači u sebe sve unaokolo. Kao magnet privlači. Prema tome Ukrajina, Belorusija, Severni Kazahstan, Uzbekistan, Jermenija, sve te bivše republike SSSR, uvek ima nekog komešanja. I to nije imperija u starom smislu, nego veliki ekonomski savez. Mada će neke zemlje verovatno i faktički da pristupe Rusiji, kao Donbas. To je demokratija.

* Šta misli Rusija, možete li da naslutite šta je plan za Srbiju?

Znaš, mogu da postavim pitanje kakvi su srpski planovi za Rusiju.

* U momentu dok smo ovde, premijer CG Milo Đukanović pominje Moskvu kao jednog od učesnika u priči o svrgavanju sa vlasti i saradnji sa srpskim državljanima. Govori se o atentatu, ruskim špijunima…

Ako iz Rusije neko pokuša da izvrši atentat, o tome će se tek posle smrti znati.

* Kakva je vlast u Rusiji? Reč je o totalitarizmu?

Potpuna je sloboda, demokratija u najboljem smislu reči. Svako piše šta hoće, radi šta hoće. Rusija je jedna od najslobodnijih država na svetu.

* Kada navode brojke, Rusija je jedna od zemalja koje imaju najveći broj ubijenih novinara, što ratnih reportera a i ubijenih u Rusiji kritikujući vlast?

To se dešavalo u Jeljcinovo vreme. To ne znači da u Rusiji nema demokratije. A ova poslednja ubistva novinara su se dešavala na ratnim terenima u Ukrajini, Siriji…

* Kao specijalac u Čečeniji, sada kao reporter, rizikujete život. Zašto? Za bolji svet? Ratom zbog mira?

Ako Bog postoji, a Bog postoji, to znači, nema rizika. Sreća je biti sa svojim narodom bilo gde, pa i u Donbasu i to ne može ni sa čim da se poredi.

* Ali vi ste pisac?

Narod je hiljadama godina akumulirao emocije, znanja, što se ispoljilo i ja sam počeo da pišem. Moja babuška je bila nepismena. Deda je pročitao knjigu za ceo život. Ali, kap po kap krvi se negde stolećima taložilo, i eto tako nasleđa i dobio sam dar. Zato volim revoluciju 1817. Do tada je čovečanstvo smatralo da samo aristokratija može da stvara umetnost, komponuje, piše poeziju. U Rusiji se početak 20. veka naziva srebrnim vekom prostog naroda, običnog naroda zato što je do izražaja došlo ono što je u običnom narodu, a ne u aristokratiji. Ispostavilo se da običan narod može da se takmiči i da bude konkurent aristokratiji i to je velika stvar.

* Zar ovo nije svet tajkuna u Rusiji i u čitavom svetu? Oni upravljaju…

Misle da upravljaju! U Srbiji je bio čitav red ljudi koji su čekali da im potpišem knjigu, a nijedan oligarh nije došao i nije me naterao da napišem tu knjigu. Niti je ijedan od njih došao da mu potpišem njegovu. Kultura upravlja svetom, ne oligarsi. Oni upravljaju finansijama. Kultura je ta koja pokreće svet. Kada nestane narod od njega ostaje samo kultura, ne ostaju pare, samo ono što je kulturno dobro. To je jedino svedočanstvo o iščezlom narodu. Najrazličitiji ljudi i najrazličitijih profesija, seljaci, rudari, ratuju. U Ukrajini ratuje armija dobrovoljca…

* Ali oni finansiraju rat. Je li to čist primer kako funkcioniše svet danas?

Tamo gde ljudi ne žele da ratuju, novac ništa ne može da reši. Ruska književnost uči svemu. Ako se pročita ruska klasika, onda se vidi sve, svi su bili ratnici. A ruska književnost je moja druga religija.

Izvor:

b92

Posted on 12. novembar 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. Bravo, Zahar Prilepin!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: