Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Na današnji dan, 1821. godine, rođen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od najvećih ruskih i svetskih književnika.  Tim povodom, pročitajte jedan rad o njemu, čuvenog oca Justina Popovića, objavljen na sajtu Rastko.rs.

dostojevski

Dostojevski kao prorok i apostol pravoslavnog realizma

Ja znam Dostojevskog kao proroka, kao apostola, kao mučenika, kao pesnika, kao filosofa. Mnogostranost njegovog genija poražava. Svečovečanski širok i dubok, on pripada svima, ali i svi pripadaju njemu. On je toliko čovek, toliko svečovek, da je svima rod: rod Srbima, rod Bugarima, rod Grcima, rod Nemcima, rod svima ljudima na svima kontinentima. U njemu ima svakoga od nas, te svaki može naći sebe u njemu. Svojom svečovečanskom saosetljivošću i ljubavlju on je svima svoj.

Mi ljudi živimo u svetu dvostruke realnosti: fizičke i duhovne. Šta je to fizička realnost? – Materija. A šta je materija? Ima danas fizičara koji tvrde da materija, ustvari, ne postoji; postoji samo nematerijalni praelektroni i fotoni. A duhovna realnost, šta je to? – Duša. A šta je duša? Nešto neposredno dato našem biću, nešto čemu ne znamo ni suštinu ni oblik.

Smatrajući materiju i dušu za realnost, nismo li priviđenja proglasili za realnost? Ma kako hteli da se osvedočimo o realnosti materije i duša, naša ljudska misao i naše ljudsko osećanje svedoče jedno, samo jedno: i materija i duh izatkani su od nečeg što liči na senku i na san: sonie esmy nepostoяnoe = mi smo nepostojano sanjanje. A sve ono što nazivamo stvarima i bićima, od iste je materije od koje i san: vsя senь, vsя son = sve je senka, sve je san. I ovaj naš zemaljski svet realnošću svojom liči na san koji neko sanja. A mi ljudi, deo tog kosmičkog sna, krećemo se u ovom svetu kao senke među senkama, kao priviđenja među priviđenjima, kao utvare među utvarama.

No misao ljudska, čija je priroda fantastičnija i od same prirode sna, neumorno pita: šta je to što materiju čini realnošću, a šta – što dušu čini realnošću? I materiju i dušu čini realnošću samo svemoćni Tvorac svih realnosti: Bog Logos. To je evanđelski odgovor ljudskoj misli, jedini odgovor koji za nju znači istinsku blagovest. Sve što postoji, utoliko je realno ukoliko ima u sebi Logosne sile. Realnost ustvari i nije ništa drugo do logosnost. Ono što prirodu čini prirodnom, i čoveka čovekom, i dušu dušom, i materiju materijom, i nebo nebom, i zemlju zemljom, i život životom, i biće bićem jeste – logosnost.

„Logos postade telo“ (Jn. 1, 14). Ove tri reči sadrže celokupno evanđelje božanskog i čovečanskog realizma. Tek ovaploćenjem Boga Logosa ljudi su saznali pravu, neprolaznu, večnu realnost. Do ovaploćenja ljudi su zaista bili priviđenja. Od ovaploćenja kroz sve što je ljudsko počinje da struji božanska realnost. I svaki je čovek utoliko istinski realan ukoliko sjedini sebe sa ovaploćenim Bogom Logosom. a to znači: ukoliko se učlani u telo Bogočoveka Hrista koje je Crkva. Kao telo Boga Logosa, Crkva je ustvari jedina neprolazna realnost u ovom prolaznom svetu.

Proročki nadahnuto i apostolski ushićeno Dostojevski je osetio svu beskrajnu važnost ovaploćenog Boga Logosa za naš zemaljski svet. To je prva i najglavnija realnost, i osnov svake trajne realnosti. Dostojevski izjavljuje: Izvor života, umirenje čoveka i spasenje svih ljudi od sumnje, i uslov – sine ljua non – biće celog sveta sadrži se u ovim rečima: „Logos postade telo, i obitavaše među nama pun blagodati i istine, i mi videsmo slavu njegovu, slavu kao jedinorodngoa od Oca“, – i uveri u ove reči – Sve vrednosti neba i zemlje Dostojevski nalazi u ovaploćenom Logosu, zato i veli: Sve se sastoji u tome da Logos zaista postade telo. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva, uteha koje se ono nikada odreći neće.

Postavši čovek, Bog Logos je učinio ostvarljivim za ljude božanske vrednosti, božanske ideale. On je pokazao da ljudi mogu živeti Bogom i ostvarivati u ovom svetu Božije misli i želje. Nemogućno je, izjavljuje Dostojevski, verovati da „Logos postade telo“, t.j. da ideal beše prisutan telesno, a ne verovati da je dostižan za celo čovečanstvo. Može li čovečanstvo istrajati bez ove utehe? Ali, Hristos je zato i došao, da bi čovečanstvo saznalo da se i zemaljska priroda, duh čovečji, može zaista ovde i telesno javiti u takvom nebeskom sjaju, a ne samo duhovno, kao ideal, da je to isto tako mogućno kao i prirodno. Učenici Hristovi, koji ovo prosvetljeno Telo obožavahu, dokazaše pod najvećim mukama kakva je to sreća ovo Ovaploćenje u sebi nositi, savršenstvo ovog Lika podražavati i u njegovo Ovaploćenje verovati. A drugi, koji posmatrahu kakvu sreću ovo Ovaploćenje daje čim čovek počne stvarno uzimati udela u njegovoj krasoti, divljahu se, čuđahu se, i zaželeše najzad da i sami uživaju to blaženstvo: postadoše hrišćani i unapred se radovahu stradanju. Sve se ovde sastoji u tome da Logos postade telo. U tome leži sva vera i sva uteha čovečanstva, uteha koje se ono nikada neće odreći.

Za Dostojevskog Bogočovek Hristos je nešto veće i više i od svega najuzvišenijega što ljudi zamisliti mogu. A kada bi se čak postavila dilema: Hristos ili Istina, – Dostojevski bi izabrao Hrista, a odbacio Istinu. Takva je njegova vera; vera sa kojom se može takmičiti samo vera jednoga apostola Pavla. Takva vera sačinjava njegovo Vjeruju. Evo njegovih reči o tome: „Pokatkad mi Bog daje časove savršenog mira; u tim časovima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo Vjeruju je sasvim prosto; evo njega: ja verujem da nema ničeg divnijeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, ljudskijeg i savršenijeg od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju ja govorim sebi da ne samo nema Njemu slična, nego da i ne može biti. Štaviše, ja izjavljujem: kada bi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“.

Hristos je Logos i Logika svega što postoji: On daje smisao i životu, i svetu, i čoveku, i celokupnoj tvorevini. Odbacimo li Njega, odbacili smo ono na čemu svet stoji i radi čega postoji. Svima koji odbacuju Hrista Dostojevski apostolski smelo objavljuje: „Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista“.

Pojava Boga Logosa u ličnosti Bogočoveka Hrista jasno pokazuje da je u ovom svetu Bog jedina istinska realnost, a čovek samo utoliko ukoliko ovaploti u sebi Boga Logosa, ukoliko se ologosi. Svojim radom i učenjem, Bogočovek nepobitno pokazuje i dokazuje da u ovom svetu stvarno postoje dve istinske realnosti: Bog i čovek. A između Boga i čoveka nalaze se sve ostale realnosti. Ali se diferenciranje realnosti vrši samo u svetlosti najviše realnosti: Boga. Otkidanje od te realnosti survava misao u psevdorealnost, u protivbiće, u nebiće. Najpotpunija i najstrašnija psevdorealnost jeste Satana. Jer on predstavlja najoštriju otkinutost i najveću udaljenost od Boga.

Za našega slovenskog proroka i apostola Dostojevskog, Bog je najveća realnost i najbliža stvarnost. Za njegove heroje postoji jedna glavna muka: Bog. „Bog samo i muči“, – to je njihova opšta ispovest. Ako Boga nema, onda je sve – đavolski haos, i besmislica, i glupost. Onda – svet na apsurdima počiva.

Druga realnost, najveća posle Boga, jeste čovek, njegova besmrtna duša, njegova ličnost. Naš prorok mnoga bogomudra proroštva svija oko te realnosti. On prorokuje: „Bez vere u svoju dušu i u njenu besmrtnost, život je ljudski neprirodan, nemisliv i nepodnošljiv“. Kad je Bog prva realnost, onda je besmrtnost duše druga realnost. Besmrtnost duše je glavni izvor svih neprolaznih vrednosti ljudskih. Šaviše: „Ideja o besmrtnosti jeste sam život, živi život, njegova završna formula i glavni izvor istine i pravilnog saznanja za čovečanstvo“. Bez besmrtnosti duše život ljudski ne bi imao nikakvog smisla i opravdanja. Jedino „iz vere u besmrtnost duše proističe sav više smisao i značaj života, proističe želja i volja za život. Ta vera je jedini izvor života na zemlji, zdravlja, zdravih ideja i zdravih zaključaka“.

Apostol besmrtnosti čovekove duše ne može da zamisli čoveka bez Boga. Čovek postoji zato što postoji Bog. Da nema Boga, čovek ne bi mogao postojati. „Lična besmrtnost i Bog su jedna i ista – identična ideja“–, objavljuje Dostojevski. „Ako Boga ima, onda sam ja besmrtan“, s pravom tvrdi on. Zato je za njega najveća stvar na zemlji: verovati u Bogočoveka Hrista i u zagrobni život.

Celog života svog Dostojevski je prorokovao o Bogočoveku i o preobražaju čoveka pomoću Bogočoveka. Kao prorok i vidilac, on je i čovekovo zlo i čovekovo dobro sveo na njegove praizvore: zlo na đavola, dobro na Boga. Jer je glavna odlika proroka: sa gledišta večnosti gledati svet i čoveka u svetu, misliti misao Božiju o svetu, objavljivati Božiji plan o svetu, raditi delo Božije u svetu.

Pravoslavni realizam nije ništa drugo do bogočovečanski realizam: blagodatno i organsko sjedinjavanje Božijeg i čovečjeg, nebeskog i zemaljskog. Analogno Bogočoveku: svako osećanje, od najvećeg do najmanjeg, svaka misao, od najveće do najmanje, da se ologosi, obogočoveči, i tako obesmrti. A to se zbiva sa čovekom, kada se ucrkveni i ocrkveni, kada postane živa ćelijica u Bogočovečanskom organizmu Hristovom: Crkvi. Bogočovečanske sile Hristove neprekidno delaju u organizmu Crkve, i sve što je čovekovo ispunjuju božanskom večnošću i životnošću. Eno, primeri toga su: starac Zosima, Aljoša, Knez Miškin, makar i ostali ostvarioci pravoslavnog bogočovečanskog realizma.

U novije doba Dostojevski je najvidovitiji prorok i najrečitiji apostol Lika Hristovog. Lik Hristov je jedina Svetlost za sve tame u koje može zapasti rod ljudski, jedini izlaz za sve smrti, jedina uteha za sve muke, jedini putokaz za sve zablude. „Mi na zemlji zaista lutamo, veli Dostojevski, i kada pred nama ne bi bilo dragocenog Lika Hristovog, mi bismo se izgubili u zabludeli sasvim, kao ljudski rod pred potop“.

Savest ljudska, sama po sebi, nije nepogrešivo merilo dobra i zla, niti siguran putovođ kroz život. Dostojevski piše: „ Savest bez Boga je užas. Ona može zabludeti u krajnjem nemoralu. Čovek mora neprestano postavljati sebi pitanje: jesu li moja ubeđenja istinita? Za njih postoji jedna jedina provera; ta provera je Hristos“. „Ako nemamo autoriteta u veri i Hristu, onda ćemo u svačemu zalutati. Za mene je Hristos – moralni obrazac i ideal „.

U svetu naših tragičnih zemaljskih relativnosti Dostojevski je bogonadahnuti prorok i apostol apsolutne Lepote. „Lepota je ideal, veli on. Ali su se ideali kod nas kao i u civilizovanoj Evropi davno pokolebali. U svetu postoji samo jedna jedina pojava od apsolutne lepote: Hristos . Ta beskrajno divna pojava je, razume se, beskrajno čudo. Celo Evanđelje svetog Jovana je ispunjeno ovom mišlju: Jovan vidi čudo Ovaploćenja, vidljivu pojavu Lepoga“. „ Lepota će spasti svet „, prorokovao je Dostojevski. Nesumnjivo, apsolutna Lepota koja je Hristos, ovaploćeni Bog Logos.

Čarobni Lik Hristov je u Pravoslavlju sve. „Udubite se u Pravoslavlje“, preporučuje Dostojevski. „To nije samo crkvenost i obrednost; to je živo osećanje. U samoj stvari, u njemu je jedino Lik Hristov“. Sve što je pravoslavno zrači tajanstvenom i blagom svetlošću Lika Hristovog. Slovenski apostol Lika Hristovog objavljuje: „U svoj svojoj čistoti Lik se Hristov sačuvao u Pravoslavlju“. A kada daje shemu vere, on veli: „Shema vere: Pravoslavlje sadrži u sebi Lik Isusa Hrista“.

Ja ne poznajem kraću i sadržajniju definiciju Pravoslavlja od ove. Samo prorok božanskog nadahnuća mogao je sva evanđelja i sva predanja pravoslavna svesti na Lik Hristov. I iz njega izvesti što treba zemlji i nebu, čoveku i čovečanstvu. Živeći Likom Hristovim, čuvajući sve njegove večne i raskošne darove, Pravoslavlje nosi u sebi rešenje svih ličnih i društvenih problema. Dostojevski tvrdi: sve tajne ličnosti, samousavršavanja, kako dovesti sebe do savršenstva, date su Pravoslavljem, i njegovom disciplinom: samousavršavanje.

U tajni ličnosti je tajna društva. Ko reši problem ličnosti, rešio je i problem društva. To je bogomudro proroštvo našeg slovenskog proroka. On apostolski snažno blagovesti: „Lično samousavršavanje je ne samo početak svega, već i produžetak svega, i završetak svega“. Ali ovo lično samousavršavanje je mogućno ako se veruje u besmrtnost duše i u njenu tajanstvenu vezu sa Bogom. Ideja o ličnom samousavršavanju „niče iz ubeđenja da je čovek večan, da je tajanstveno vezan sa drugim svetovima, i sa večnošću“. Najbolje primere ličnog samousavršavanja imamo u svetiteljima. „Svetitelji svetle, veli Dostojevski, i osvetljavaju put svima nama“. Oni su ideal za se; oni su vođi, i treba da nas vode kao bludne sinove.

U svojoj proročkoj viziji Dostojevski vidi sve ljude svih vremena sudbinski povezane među sobom. Na tajanstven ali vrlo realan način, svi su ljudi u svakome čoveku i svaki čovek u svima ljudima. Otuda odgovornost svakoga čoveka za sve i sva na zemlji. Dostojevski uči: „Svaki je od nas nesumnjivo odgovoran za sve i sva na zemlji“. Čovek je pravi čovek kada tuđe grehe oseća kao svoje i kaje se za njih. „Jedan je put spasenja, blagovesti Dostojevski: uzmi sebe i učini sebe odgovornim za sav ljudski greh. Ono je ustvari tako, jer čim sebe iskreno učiniš odgovornim za sve i sa, onog ćeš časa uvideti da tako u samoj stvari i jeste, i da ti i jesi odgovoran za sve i sva“.

Pitanje je nad pitanjima: kako se dolazi do ubeđenja da postoje dve najviše vrednosti: Bog i besmrtnost duše? Ljubavlju, odgovara Dostojevski. „Postarajte se da ljubite svoje bližnje aktivno i neumorno. Ukoliko budete napredovali u ljubavi, napredovaćete i u ubeđenju da postoji Bog i besmrtnost duše. Ako pak u ljubavi prema bližnjima dođete do potpunog samoodrečenja, onda ćete poverovati nepokolebljivo i nikakva se sumnja neće moći da uvuče u vašu dušu. Gde je mala ljubav, mala je i vera u Boga i u besmrtnost duše. Gde nema ljubavi, tamo je potpuni mrak neverja, a to znači pakao. Jer, šta je pakao, pita Dostojevski, i odgovara: Pakao je stradanje zbog toga što je već nemogućno više ljubiti“.

Ljubavlju se postiže ne samo tajna Boga i besmrtnosti duše nego i svakog stvorenja uopšte. „Ljubite sva stvorenja Božija, savetuje Dostojevski, sva stvorenja i svako zrno peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji ljubite. Ljubite životinje, ljubite bilje, ljubite svaku stvar. Budeš li ljubio svaku stvar, postići ćeš i tajnu Božiju u stvarima. Postigneš li je jednom, ti ćeš je svakim danom sve više i bolje upoznavati. I najzad ćeš sav svet zavoleti vascelom, svemirnom ljubavlju“.

Sa svojih proročkih visina Dostojevski je jasno sagledao tragediju Evrope. I otkrio njen uzrok. Uzrok je to što je Evropa kroz rimokatolicizam i protestantizam unakazila i izgubila Lik Bogočoveka Hrista . I zbog toga se tamo sve zamutilo i krenulo u haos. Ali, to je polovina Dostojevskove vizije; a druga polovina je ovo: najveća dragocenost svih svetova, Lik Bogočoveka Hrista, sačuvan je potpuno u Pravoslavlju. I hristočežnjivi apostol blagovesti: „Izgubljen na Zapadu Lik Hristov sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote u Pravoslavlju, stoga ništa drugo nije ni potrebno, jer je Pravoslavlje sve“. „ Na otpor Zapadu treba da zablista naš Hristos, koga smo mi sačuvali, a koga oni nisu ni znali „. „Rusija nosi dragocenost kakve nigde više nema: Pravoslavlje. Ona je čuvar Hristove istine, istinskog Lika Hristovog, koji je pomračen u svima drugim verama i u svima drugim narodima. „I glavno prizvanje ruskog naroda u sudbini svega čovečanstva sastoji se samo u tome da sačuva u sebi taj božanski Lik Hristov u svoj čistoti, i kada dođe vreme da taj Lik pokaže svetu koji je izgubio put svoj.

Mnogo je štošta u Evropi proglašeno za silu i moć, ali za Dostojevskog nema sile mimo Hrista, niti ima moći mimo Hrista. Zato on proročki ubedljivo izjavljuje: „Hristos je naša sila, naša ruska sila“. „Srž ruskog poziva je u otkrivanju ruskog Hrista pred svetom, Hrista koji je nepoznat svetu, no koji je sačuvan u našoj Pravoslavnoj Crkvi. Po mome mišljenju, u tome je sva suština naše moćne buduće civilizacije i vaskrsenja iz mrtvih cele Evrope, u tome je sva suština našeg moćnog života u budućnosti“.

Rusija je svojom tajanstvenošću postala u novije doba najzagonetnija zemlja na svetu. Time je najviše doprineo Dostojevski. Ali, on je u isto vreme najviše doprineo da se ta zagonetka donekle odgonetne, da se pronađu njene glavne stvaralačke sile, i svrh svega: njena najveća vrednost i njena najveća svetinja. Ta vrednost i ta svetinja jeste Pravoslavlje. Dostojevski izjavljuje: „Ruska vera, rusko Pravoslavlje jeste sve što ruski narod smatra za svoju svetinju: u njemu su njegovi ideali, sva pravda i istina života“. „Sva narodna načela kod nas, u suštini svojoj, izišla su sva iz Pravoslavlja.

A šta sačinjava suštinu Pravoslavlja? – „Istinsku suštinu Pravoslavlja sačinjava – služenju svemu čovečanstvu. Pravoslavlje je na to određeno“. Svi drugi narodi, više ili manje, žive za sebe i u sebi, a „mi ćemo početi upravo time, veli Dostojevski, što ćemo svima postati sluge, radi sveopšteg izmirenja. U tome nema ničeg sramnog, naprotiv, u tome je naša veličina, jer sve to vodi konačnom ujedinjenju čovečanstva. Ko hoće da bude veći od svih u carstvu Božijem, neka postane sluga svima. Evo kako ja shvatam rusko prednaznačenje u njegovom idealu“.

Po prorokovanju Dostojevskog, nova reč koju Rusija ima da kaže svetu jeste Pravoslavlje. Kada ta nova reč bude izrečena, „biće istinsko izdizanje Hristove istine koja se čuva na Istoku, istinskog novo vozdviženje Krsta Hristovog i završna reč Pravoslavlja, na čijem čelu već davno stoji Rusija. To će, nema sumnje, biti sablazan za sve silne ovoga sveta i za one koji su dosada trijumfovali u svetu, uvek sa preziranjem i podsmehom gledali na sva slična „očekivanja“, pa čak ni shvatili nisu da se može ozbiljno verovati u bratstvo ljudi, u sveizmirenje naroda, u savez zasnovan na načelima služenja svemu čovečanstvu, i najzad u samo obnovljenje ljudi na istinskim načelima Hristovim“.

Za Dostojevskog, formula ruske i slovenske budućnosti jeste: Pravoslavlje i pravoslavno delo. A šta je to? „To ni u kom slučaju nije samo nekakva obredna crkvenost, niti pak neki fanatisme religieudž (kako se već i počinju izražavati u Evropi o tome sveopštem sadašnjem ruskom pokretu), nego je to upravo: ljudski progres i sveočovečenje čovečanstva. Tako Pravoslavlje i pravoslavno delo shvata ruski narod koji sve izvodi iz Hrista, koji svu svoju budućnost ovaploćuje u Hrista i u Hristovu istinu, i koji ne može ni zamisliti sebe bez Hrista“. „Veće i od najvećih naznačenja u ruskoj budućnosti, naznačenja kojih su Rusi svesni, jeste naznačenje opštečovečansko, jeste opšte služenje čovečanstvu, – ne Rusiji samo, ne Sveslovenstvu samo, nego svečovečanstvu“.

Ali, šta će biti sa Rusijom koja tako teškim putevima grede svome svečovečanskom cilju? „Rusiju će spasti Gospod, prorokuje Dostojevski, kao što ju je već mnogo puta spasavao. Iz naroda će spasenje doći, iz vere i smernosti njegove“. „Narod veruje po našemu, izjavljuje starac Zosima, a neverujući društveni radnik neće ništa uraditi kod nas u Rusiji, pa ma bio iskren srcem i genijalan umom. To pamtite. Narod će sresti ateista i pobediti ga, i biće jedna pravoslavna Rusija… Od naroda je spasenje Rusiji, jer je ovaj narod bogonosac“.

U slovenskom svetu Dostojevski je najveći prorok i najrevnosniji apostol Sveslovenstva. Slovenska ideja je jedno od glavnih njegovih proroštava i jedna od glavnih blagovesti. Po njemu, slovenska ideja u njenom najvišem smislu jeste, pre svega, žrtva, potreba žrtvovati sebe za braću, da bi se time osnovalo veliko sveslovensko ujedinjenje u ime Hristove istine, tj. na korist, ljubav, služenje svemu čovečanstvu, na zaštitu svih slabih i potlačenih u svetu“. Svako delo, i misao, i reč, i osećanje kojim čovek smirava sebe i postaje sluga svome sluzi, „poslužiće kao temelj za buduće veličanstveno ujedinjenje ljudi, kada čovek neće sebi tražiti sluge i kao sada želeti da sebi slične ljude pretvara u sluge, nego će, naprotiv, želeti svom silom da sam postane sluga svima, kao što uči Evanđelje“.

Vrhunac Dostojevskog proročkog nadahnuća i apostolske blagovesti predstavlja njegov „Govor o Puškinu“. To je, uistinu, najproročanskije evanđelje i najevanđelskije proroštvo Rusije i Slovenstva. Evanđelje i proroštvo o svečoveku i svečovečanstvu. Po tom proroštvu i po tom evanđelju: prizvanje ruskog čoveka je sveevropsko i svečovečansko. Postati pravi Rus, znači – postati brat svima ljudima, postati svečovek. Svečovečnost je najglavnija lična crta i prizvanje ruskog čoveka. Svečovečnost je nacionalna ruska ideja. U duhu ruskog naroda postoji živa potreba za sveujedinjavanjem čovečanstva, i to sveujedinjenje sa punim uvaženjem prema nacionalnim individualitetima, prema očuvanju potpune slobode ljudi, ujedinjenje ljubavlju, zagarantovano delom, živim primerom, potrebnošću na delu istinskog bratstva, a ne gilotinom, ne milionima odrubljenih glava. Pravom Rusu, propoveda Dostojevski, Evropa i udes velikog arijskog plemena su dragi kao i sama Rusija, kao i udeo njegove rođene zemlje, jer je naš udeo svesvetskost – vsemirnost – i to ne stečena mačem već silom bratstva i bratske težnje naše za ujedinjenjem ljudi… O, narodi Evrope i ne znaju kako su nam dragi! I kasnije, ja verujem u to, buduću ruski ljudi shvatiće svi do jednoga, da biti pravi Rus upravo znači: težiti uneti završeno izmirenje u evropske protivrečnosti, pokazati izlaz evropskoj seti u svojoj ruskoj duši, svečovečanskoj i sveujedinjujućoj, smestiti u njoj bratskom ljubavlju svu braću našu, i na kraju krajeva – izreći završnu reč velike, opšte harmonije, bratske potpune sloge svih plemena po Hristovom evanđelskom zakonu.

* * *

Svoj plameni proročki idealizam Dostojevski je svojim apostolstvom pretvorio u pravoslavni realizam. Što je kao prorok provideo, to je Dostojevski kao apostol ostvarivao. Mnoga se njegova proroštva ostvaruju na naše oči. Postoje psihološki i ontološki uslovi da se i ostala njegova proroštva ostvare. Jer su sva prožeta duhom evanđelskim. A nebo i zemlja neće proći dok se ne ispuni ono što je rečeno u Evanđelju i ono što je prorokovano na osnovu Evanđelja.

Kao duhovni potomci proroka pravoslavnog realizma, mi smo Sloveni proročki rod. Naša je misija: svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom mišlju svojom, svom snagom svojom ispunjavati Evanđelje Hristovo. Budemo li radili tako, mi ćemo ispuniti zavet najvećeg slovenskog proroka Dostojevskog i pokazati se dostojni pravoslavnog Lika Hristovog, te najveće dragocenoti u svima svetovima vidljivim i nevidljivim.

 

Posted on 11. novembar 2016., in Iz istorije, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: