МИНСКО ПОЉЕ У ШЕСТ ПРИЧА

Да се родила који секунд раније, на другом крају света, под другим небом и са другим родитељима, можда би била позната холивудска глумица или успешна пословна жена са Менхетна. Овако је обична касирка једног супермаркета у једном мемљивом граду на Балкану… У Србији… Пуначка, са неуредном фризуром и бубуљичавим лицем, хронично неиспавана и незадовољна, годинама усамљена и проклета уседелица, посматрала је на свет ситним, беживотним очима и скоро увек ћутала. Живот су јој чинили незадовољни и нервозни купци и зврндање компјутера, који оживи и зазвижди када купљени производ пресече ласерски зрак.

kasirka

После векне хлеба или литре зејтина, пружала је купцу рачун и кусур, обично уз киселкасти осмех и једно „Пријатно, комшија!“. Није тешко живети на Балкану без визије и маште о неком бољем животу који се шуња и кидише на боље жене, тамо негде на другом крају света. Није тешко… Тешко је остати нормалан на том Балкану и не упасти у рупу  депресије или не нагазити једну од милион мина разочарења… Нису те мине остале после ратова. Не убијају и не осакаћују људе. Само их рањавају, онако у срце, душмански, и остављају их да ко зомбии ходају улицама мемљивих места. Балкански зомбии. Мине су се просто саме посејале по родној балканској земљи и чекају да их неко пробуди. Искрено, често их буде и она је то знала, јер је и сама сваког дана пролазила кроз минско поље.

Тешко је остати нормалан на Балкану…

Да би ипак некако преживела у том суманутом и блесавом окружењу, касирка супермаркета у једном мемљивом граду на Балкану, почела је да води дневник особа које би јој запале за око. Посматрала је и пратила покрете, понашања и жеље појединих купаца, углавном жена, и после би, у малом, масном блоку, записивала речи – бледа, нервозна, луда, тајанствена, изгубљена… Једноставне речи, тачније једна једина реч на основу које је после кући, у полумраку прашњавог, пространог стана, наследства од родитеља, смишљала кратке приче. Једино што јој је остало од година проведених уз књигу и од завршених студија књижевности било је то да је тајно, само за себе и своје уплетене мисли, смишљала кратке приче. Кад већ није могла да се запосли са факултетском дипломом, ред би био да искористи своје узвишено звање комшинице свих купаца и да ту вештачку блискост преточи у приче.

Приче је писала на старој писаћој машини која је бучно оглашавала свако слово. Управо та бука јој је стварала осећај живота и ван минског поља, кроз које је свакодневно пролазила. Далеко од овог хроничног разочарења има и срећних жена… Ех, да се родила само који секунд раније, на другом крају света, под другим небом и са другим родитељима, можда би била позната холивудска глумица или успешна пословна жена са Менхетна!

machine-writing-1035292_960_720

На једном листу по правилу су се тискале две кратке приче. Понекад је било места да смести и трећу, али то никад није чинила. Ширила је обе приче, док их не би сместила на лист, и тада је била мирна и срећна.  Јуче је наишла на два пожутела листа на којима су се шепуриле чак шест прича. Дакле, било је дана када је кршила своја правила и мењала своје навике и када је на лист смештала по три приче. Сећа се да је то био период када је у супермаркет свраћао згодни шеф  М.П. Тада је све изгледало другачије – приче су биле слободније,  минско поље безопасније, а речи… речи су биле птице…

****

Прича 1

Погледом је исцртавала ћошкове собе. Упорно и помало сањиво. Онда је изненада стала. Мала кутија мирисала је на дуње. Других мириса није ни било, као да су се завукли у гомиле папира. Папири, жути и искрзани, папири бели и миришљави, папири бледи и једнолични … Сви они тискали су се између жутих дуња поређаних на орману, између дуња на столу, између дуњица на столицама. Дисала је ваздух дуња и хартија. Кисеоник других простора није ни постојао. Дуње су биле део оног света, иза прозора и врата, провучене кроз рупу која повезује кутију и јаву. А папир? Папир је била она. Њени јучерашњи дан, и дан пре тога дана, и много других дана пре тих обележених дана.

Једноличност мале миришљаве кутије реметила је гомила новог папира. Седела је и нетремице гледала у ту исту гомилу белих, чистих и правоугаоних поља пуних питања. Мирис  непознатог мешао се с мирисом дуња. Непознато се бечило као радознала жабица из баре која упорно  шацује још коју  мушицу за ручак. Очи непознатог постајале су још веће. Велике као небо! Њене очи су, пак, искричаво бројале листове. Један, два, три… Триста шездесет и пет! Година! Једна! Будућа!

Тихо је уздахнула и изгубила се у гомили.

Прича 2

Сваког јутра устаје пре свих.  Још када је имала седам година на часу српскохрватског код учитељице Јагоде чула је велику народну мудрост да ко рано рани две среће граби. Одлучила је да буде грабљивица. Није чекала да порасте, да постане велика и самостална, већ је са тих својих седам година грабила срећу, рано устајући. Будила се са првим зрацима сунца и седала поред прозора. Замишљала је да срећа 1 и срећа 2 долазе с истока, лепе, насмејане, шик обучене као нова директорка школе, која се скоро доселила из великог града. ОНА чека тако већ, скоро ће бити, двадесет година и ништа. Мора да се нешто догодило срећама кад их нема. Можда их је успут неко отео или пролазе поред ње много раније него што се ОНА пробуди. Већ данима не спава. Задовољна је несаницом и полако схвата да је свих ових година била срећна, чекајући среће!

Прича 3

Увек је стајала прикована за стакло, бледо буљећи у широку улицу. Њене шарене очи савијале су поглед у мали смотуљак бола сваки пут када би тротоаром неко журно прошао. Већ десет година није изашла из собе и цео свет се свео на четири мрачна зида који су је упорно притискала. Камене ноге су мирно примале сав терет затвореног простора на себе, али руке, очи и оно унутра дивљачки су се борили за простор. Простора није било. Она га подсвесно није ни хтела. Тражила је само комадић пажње и ноге. А те ледене ноге и даље су храбро примале на себе сав терет тмурне свакоднвице, бесне погледе и читаву гомилу погрдних речи пуних злобе. Све је извирало из ње саме. Да би смирила црног црва самосажаљења преселила се у стакло прозора у коме је, кад год је хтела, могла да прошета мокрим тротоарима своје улице.

Прича 4

ОНА обожава да посматра људе. Просто их скенира својим ситним очима. Жмиркајући, усресреди се на пролазника и мери га. Глава, руке, груди, ноге… Највише се задржи на ногама. Ноге и највише воли, јер је схватила да су управо оне огледало лажи. Када је имала седам година на часу српскохрватског код учитељице Јагоде чула је велику народну мудрост да су у лажи кратке ноге. Од тада има тај обичај да мерка људске ноге и да анализира лаж на ципелама. Госпођа Васић са другог спрата је супер лажљивица. Краткоћу својих ногу надокњађује вртоглавим штиклама. Једва се креће по плочнику, ал’ важно је да је продужила…лаж. Месар Сима је здепаст и тело му се батрга на сићушним, кривим ногама. Сима је ортодиоксни лажов који је и своју децу изучио вештини лагања. Цела фамилија су ципелићи са кратким ножицама и повећим задњицама, где се лаж вероватно таложи. Јутрос је први пут натерала себе да стане испред огледала и … измери своју лаж. Успело јој је!

Прича 5

Упознала сам се са собом сасвим случајно. Мислим, познавала сам себе и раније, али површно. Ја и Ја смо биле само познанице. Испијале смо кафу на брзака, проћаскале би по коју у лету, заједно се бечиле на досадни екран телевизора и несвесно се удаљавале једна од друге све више. Тог мајског дана почела сам да читам Вајлдовог Доријана Греја. Упознала сам се с тим фрајером пре много година, али некако сам имала потребе да га поново сретнем онако несавршено савршеног. Волим да се враћам на стара познанства. Оживе ме мало.  По правилу увек читам за радним столом. Кичма ми се лепо извије, вијуге ми прораде триста на сат, а твдра столица ме подсећа на чврсто тле. Још сам жива! Дакле слика је следећа – седим за столом са разголићеном књигом испред себе, поред моје десне руке је шоља кафе, која се још пуши, а поред леве стара фотографија и на њој ја од пре десет година. Сива слика и сива ја – намрштена, тужна, безоблична. Духовна ругоба. Већ пред крај првог дана читања уочила сам промену. Некако се сивило са слике изгубило и постало веселије. Следећег дана сам донела још већу шољу кафе и засела. Доријан Греј је листао све више и све даље Вајлдову књигу. С времена на време гледала сам себе са леве стране. Сад сам се смешила из савршено шареног простора. Била сам срећна ја у раму и ја ван рама са књигом која нас је упознала.

Прича 6

Чврсто је решила – данас јој је последњи дан. Плафон се надвијао над њом као најцрњи облак што доноси одвратно невреме. Однеће сигурно неку жртву. Није било грмљавине, није било ветра и кише, а у соби се осећала опасност. Мирисало је на дугу! Знала је како дуга мирише и није волела тај мирис савршене наде. Као дете се нервирала и бледо гледала млађу сестру и децу из улице како раздрагано и блентаво јуре за дугом. Њу је очито нервирао онај мирис раздраганости и наде, који је вероватно само она осећала. А цео живот је осећала чудне мирисе и сви су је са подозрењем гледали због тога. Луда? Можда. Чврсто је стегла црвену оловку на којој је црним елегантним словима био исписан назив њене фирме. Како ли се пише опроштајно писмо? Које речи уметнути на почетак? Како урадити разраду, а како закључак? Почела је…“Драга, мама…“ Ох, ово су две баш лепе речи и нису за опроштајно писмо. Мама је увек била тако добра према њој. Згужвала је хартију и пажљиво је ставила у велику и тешку пепељару, коју је добила за поклон од другарице из Аустралије. Са ивице ју је гледао један смешан и клемпав кенгур. Вреди живети због кенгура! Не, не, не… Нема кајања! „Мили моји, одлучила сам да ставим тачку…“ Свашта! Тачка, зарези, узвичници и упитници! Самоубице не пишу тако! Поново је згужвала хартију и још пажљивије је спустила у пикслу. Покушавала је још десетак пута да почне писмо. Није ишло. Све речи којима је почињала биле су толико лепе, драге и слатке, да јој је било жао да их искористи за тако неку ствар која се зове опроштај од живота… Живот… Он ја тако компликован, али леп! Устала је и тешким корацима пришла прозору. Отворила га је пажљиво. Дванаести спрат је баш високо. Ако падне остаће само… тачка на тротоару. Негде одоздо допливао је глас девојчице: „Маааааама, купи ми чоколаду!“ М-м-м, чоколада. Вреди живети због чоколаде! Најбрже што је могла пришла је столу, зграбила упаљач који је чучао поред празне паклице цигарета и запалила своја опроштајна писма. Спалила је лепе речи које су је…спасиле…можда. Затим је подигла слушалицу. „Е, здраво, мама… Добро сам… Живот је тако леп, мама!“

****

Данас се остварила мрачна прича која се месецима шетала између гондола супермаркета – фирма је пред банкротом, затварају неколико радњи у граду. Ето, пре пола сата та мрачна прича је ушетала у лику згодног шефа М.П. и постала стварност. Супер мрачна стварност. М.П. је нервозно цупкао неко време, ломио дуге, лепе прсте и помало усиљено и нервозно кашљуцао. Она га је гледала сва усхићена, знајући одговор на сва злослутна питања, која су се тискала у узаном простору претрпаног магацина. М.П. је муцао нешто типа – тешка су времена, криза, трудили смо се, али… То али унервозило је присутне и као одговор добило огорчену вриску колегинице са треће касе, једну сочну псовку колеге са великим брковима и канонаду клетви смерне и тихе шефице смене. Она је, као и већина ћутала. За разлику од осталих којима је страх од неизвесности, беспослице и лутајућих питања – како послати дете на екскурзију, како платити струју и стан, и хиљаду сличних, блокирао глас, она је ћутала од задовољства. Коначно, ће моћи да пише! Слободна! Живеће од… Живеће… Неће живети, просто ће писати и мање ће се шетати минским пољем. Прва следећа прича ће бити о гласоноши анђеоског лица М.П. који ју је спасио од… обичног живота.

journaling


Прича Минско поље у шест прича коју је написала Елизабета Георгијев налази се збирци прича Психијатријска чаврљања.

 

 

Posted on 4. novembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. 1 komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: