Mišljenja jednog klovna

Kako objasniti potrebu da Ona uvek bude uz nas? Ona, ta osoba koja nam nesto znači, prema kojoj gajimo nežne emocije. Ili smo to samo umislili jer naša je želja da imamo nekog samo za sebe. Znamo li zapravo smisao koji se krije iza reči „Emocija“? Da li je to neka prosta reč kojoj ne treba objašnjenje i verovatno je svi i znamo ili je to nešto mnogo komplikovanije, nešto u šta je retko ko upućen? ili još bolje, nešto što retko ko oseti.

24202

Nisam želeo nikom da se pravdam niti da ikom objašnjavam svoje reči, svoje pokrete, svoje misli, čak ni njoj, ali želeo sam da ona ostane uz mene. Da li je to bila potreba za njom, potreba da bilo koja osoba bude kraj nas ili popunjavanje praznine koju sam osećao u trenucima kada sam ostajao sam ? Ili je to bila sebičnost, ta potreba da nekog zadržiš za sebe, a zapravo se nikad ne zapitaš šta ta osoba želi?

Imao sam milion pitanja za nju ali ću ih radije sve prećutati, verovatno nije ni vredno priče, vredno ikakvog spomena. Verovatno si već i zaboravila na to da postojim. Ili, hajde da kažem zaboravila na egzistenciju, da si zaboravila na moju egzistenciju. Ili mi zapravo samo nedostaje osećaj da želis da je neko ko je daleko bude kraj tebe?

A možda sediš u nekom ćošku i razmisljaš o tome da li smo sve mogli drugačije. Možda te neko cele noći drži za ruku ili mu to zapravo i nije bitno pa se okrenuo na svoju stranu a ti razmišljas da li bih ja uradio drugačije, da je bilo takve prilike.

Ne znam ni sam zašto razmišljam o tvojim postupcima i zašto i dalje razmišljam o tome sta radiš.

Nisam se propio, nisam svoju tugu gušio kraj drugih devojaka. Nisam pokušavao da ih navedem da se zainteresuju za mene pa da ih odvedem u svoju sobu i ujutru da se ponašam kao da se ništa nije desilo. Nisam pokušavao da nađem način da ubijem tugu. A možda zapravo nisam ni osećao tugu jer tebe nema, već što ne znam šta ću sa sobom bez tvog prisustva i odakle bi trebalo početi,  ako bi uopšte trebalo početi. Možda da čekam da se pojaviš iza nekog ćoška, kao nekad, da mi poremetiš čitav unapred isplaniran dan ili moju misao da mi je dan isplaniran, da mi poremetiš ravnotežu misli koju sam se trudio da izvedem taj dan, da zaboravim da sam te ikad i video, ako je to uopšte i moguće. Nisam kriv ja, kriva je bila votka, ko da to nesto i znači, kao da to treba da me uteši što sve to zajedno nije imalo baš nikakvog smisla ili je imalo a ja sam zabrljao i sve je nestalo, tek onako, kao da nije ni postojalo ili nije ni postojalo, možda sam samo umislio da je postojalo. Nekad mi je delovalo da su postojala neka osećanja, da mi je srce ubzano lupalo s razlogom dok sam pozivao tvoj broj a ti si bila umorna da pričas ili si ćutala i slušala šta imam da kazem, kao da si želela što pre da pređeš na nešto drugo a ja samo želeo da te slušam dok pričas, makar i potpune gluposti, samo da bih slušao tvoj glas i osećao da si blizu, baš tu, pored mene. Toga se sećam, odlično. Možda je samo taj osećaj od svega zajedno jedino i bio tačan. Možda sam te hteo kraj sebe samo zato što ti mene nisi ili zato što si bila daleko i zato što sve to nije bilo izvodljivo. Samo ne znam zašto i dalje imam potrebu da pišem o tome, kao da nisam dovoljno sve već izvrteo u glavi, izvagao sve opcije, sve doživeo u tišini i želji da se vratiš i da ne razmišljam uzalud o tome ili je potrebno da se nakon dve godine zaista oprostim od svega ako uopšte postoji nešto od čega se u ovoj priči može oprostiti kad već ništa i ne postoji. Zaprvo me tvoja spoljašnjost nikad nije privukla, ne znam ni šta jeste, našao sam se pored tebe pre nego što  sam to uopšte i primetio i tu je bio kraj. Ili početak. Početak kraja možda? Početak moje priče, priče bez smisla, ako je  ovo uopšte i imalo bilo kakav  smisao.

Jedno zasigurno znam, iako nismo mogli da se složimo, nešto je puklo u meni od trenutka kada te više nije bilo, ali ne znam šta, možda je i bolje da ne znam. Neka naplata za bol iz prošlog života, ako je tako, onda mora da sam nekom naneo neverovatan bol koji se sada reflekovao na mene. Zapravo, sad sam siguran da je bol nakon tvog odlaska bio stvaran ali ne znam zbog čega.

Ne bih znao šta da pišem o nama jer zapravo nema ničega, niti je ičeg i bilo. Ili je bilo ali sam ja to kasno shvatio, kad je sve počelo da se ruši. Ali sad ne znam ni zašto pišem i dalje o ovome, niti šta zapravo pišem jer uopšte ne vidim smisao. Možda ga i nema, ili mi se ne da da taj smisao uočim.

Samo retki nađu retke? Ili je iluzija bila odlična, kao u filmovima. Scenscki efekti tako dobri da si uspela da me ubediš da je sve stvarno!

Nakon svega, kad sam počeo da uviđam nepravilnosti u priči koja nema kraj a koja možda i ne postoji, kada si uporno odbijala moje prisustvo, zamislio sam da si mrtva! Ubio te hiljadu puta u svojim mislima, hiljadu puta sahranio svaku misao o tebi. Ni to mi nije mnogo pomoglo, brzo si ustala iz mrtvih, ali nisam odustajao, nastavljao sam s tim, toliko da nisam mogao da zamislim dan bez toga. Ne znam ni koliko je to trajalo. Ali, gle čuda, jednog dana više nisam osećao potrebu da to više nastavljam jer se više nisam ničeg sećao. Uspomene su ostale u magli, toliko da nisam bio siguran da se sve to uopšte zbilo. Samo magletina! I moram da zahvalim samom sebi i nebesima jer sam sam uspeo da se otrgnem iz zamke koju si mi spremala, ti, koja više ne postojiš i koja nikada zapravo i nisi postojala, osim u mojoj mašti…


Priču napisala:

Maja Mitrović

Priča je objavljena u časopisu za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor.

misljenja-jednog-klovna

Posted on 2. novembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: