Mina Karadžić: kći velikog Vuka

Vilhelmina Mina Karadžić rođena je 1828. godine u Beču kao sedmo dete Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge Ane Marije Kraus. Mina i njen brat Dimitrije bili su jedina Vukova deca koja su preživela detinjstvo. Vuku i Ani je umrlo jedanaestoro dece.

Kao jedina kći koja mu je ostala, uživala je veliku pažnju i ljubav svog oca. Iako joj u detinjstvu roditelji nisu mogli pružiti materijalne stvari, dani provedeni sa njima i njihova nesebična podrška bili su dobra osnova da u istoriji srpske umetnosti Mina ostavi veliki trag.

Lepa, inteligentna, obrazovana

Pored lepote koja ju je krasila i toga što je bila ćerka velikog reformatora srpskog jezika, Vilhelmina je posedovala mnoštvo talenata koje je kroz odrastanje razvijala.

Njen otac je u njoj prepoznao veliki talenat za umetnost, stoga se trudio da joj omogući kvalitetno obrazovanje. S obzirom na to da se zanimala za slikarstvo i književnost obezbedio joj je da svoje talente razvija pored najboljih učitelja. Nesebično je izvajao novac kako bi je školovao. Učila je jezike pa je odlično znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji-nemački.

Ljubav prema književnosti se u njoj probudila u ranom detinjstvu, jer je često bila u društvu očevih učenih prijatelja, poznatih pisaca i pesnika. Pisala je stihove i prozu i prevela na nemački jezik knjigu „Srpske narodne pripovjetke“.

Ipak, najviše se istakla u slikarstvu. Iza sebe je ostavila oko pedesetak radova, uglavnom portreta. Među njenim radovima ima i crteža kredom, akvarela i slika sa religioznim motivima.

Mina Karadžić i Branko Radičević

Pesnik Branko Radičević je bio dobar prijatelj Mininog oca. Ona je često bila u društvu očevih prijatelja i uticaj tih umnih ljudi na nju i njeno stvaralaštvo je veliki. Branko je za Minu bio drugačiji od ostalih, pa su postali dobri prijatelji. To prijateljstvo je trajalo sve do pesnikove prerane smrti.

Neki istoričari književnosti i Brankovi biografi tvrde da je on sve vreme gajio velike simpatije i ljubav prema Vukovoj čerki. Smatraju da je ta ljubav inspirisala pesnika, te da su mnoge njegove pesme napisane u tom ljubavnom zanosu. Takođe, tvrde da pesnik nije želeo da joj prizna svoju ljubav zato što je imao veliko poštovanje prema njenom ocu, ali i zato što je smatrao da nije dostojan njene ljubavi budući da potiče iz ugledne i poznate porodice.

Bolovao je od tuberkuloze pa je i to bio jedan od razloga zbog koga nije želeo da nekoga vezuje za sebe.

Kako kažu, Branko nikada nije javno priznao ljubav prema Mini Karadžić već je to jako osećanje prenosio na svoje pesme. Mina je postala njegova muza.

Njoj je posvetio pesmu koja počinje stihovima „Pevam danju, pevam noću“, a koja je pronađena u njenom dnevniku kao pesnikova posveta.

Posle njegove smrti Mina je napisala tekst „Sećanje na Branka“, a u njenoj slikarskoj kolekciji se takođe nalazilo nekoliko njegovih portreta.

Udaja, pravoslavlje i život u Srbiji

Godine 1858. Mina Karadžić u Beogradu prelazi u pravoslavlje i udaje se za bratanca knjeginje Ljubice, Aleksu Vukomanovića. On je bio cenjeni profesor na beogradskom Liceju. Njoj je jako prijalo vreme provedeno sa njim. Pomagala mu je u njegovom radu, putovala sa njim po Srbiji.

U tom braku je dobila sina Janka. Međutim, ta sreća je kratko trajala. Par meseci posle rođenja deteta, Aleksa Vukomanović umire, a Mina ostaje udovica. Tako sama sa detetom odlučuje da se vrati svojim roditeljima i odlazi u Beč.

Tuga, rad, starost i smrt

Iako joj se činilo da će pobeći od tuge ako se vrati u Beč, tuga je krenula za njom i pratila je do kraja života.

Nekoliko godina kasnije joj umiru otac i majka, zatim joj umire jedini brat, da bi na kraju doživela najveću tugu kada joj javljaju da joj je na frontu poginuo sin Janko.
Tada je već bila uspešna i bogata, imala je mogućnost da putuje, ali je bila uništena ogromnom tugom te je ništa nije ispunjavalo.

Utehu je nalazila u delima koja su ostala posle njenog oca pa je stalno radila. Raspoređivala je njegove spise, pisma i sve ono što je ostalo posle njegove smti. Vukovu zaostavštinu je poklonila Kraljevini Srbiji. Tako je oformljena muzejska zbirka koja se danas nalazi u Memorijalnom muzeju posvećenom Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću u Beogradu.

Pored toga je pisala, prevodila i slikala sve do smrti.

U Beču je i umrla 1894. godine. Sahranjena je u Beogradu. Nešto kasnije su mošti njenog supruga, sina i nje prenesene u porodičnoj crkvi Vukomanovića blizu Gornjeg Milanovca. Vilhelmina Mina Karadžić i danas ovde počiva.

Njenom smrću je zauvek ugašena loza Vuka Stefanovića Karadžića.


Autor teksta: Aleksandra Savić

Izvor:

iSerbia

 

Posted on 29. oktobar 2016., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: