ČIJI JE NAŠ IVO ANDRIĆ?

Decembar u Stokholmu. Deseti decembar u SŠtokholmu. Deseti decembar hiljadu devetsto šezdeset i prve u Stokholmu. U pompeznoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije održava se ceremonija svečanog ruha i svetskog kalibra. U negdašnjoj zgradi Stokholmske berze, te nedelje, 10. decembra 1961. godine, Nobelovu nagradu za književnost dobija “naše gore list”. Te stokholmske noći, Ivo Andrić postaje “naš Nobelovac”.

bloginja-andric487eva-pric48da-i-pric48danja-nisu-tvoja

Prilikom uručenja priznanja za celokupni književni opus, Anders Osterling, stalni sekretar Švedske akademije, pred svima i na glas reče Ivi:

Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Uz izražavanje naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog veličanstva kralja.

I upravo zbog toga što sve do te 1961. godine naše jezičko područje nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih, Andrić tada posta opšte dobro drugova i drugarica cele onomadne Federativne Narodne Republike Jugoslavije. I sam drug Tito mu je onomad čestitao, a to bi se čak moglo smatrati i svojevrsnim Nobelom za sebe.

Prvi Nobelovac.

Naš prvi Nobelovac.

(A, ako je suditi po podršci koju, kako vlast, tako i javnost kontinuirano pruža živućim književnicima brdovitog nam Balkana, te ako je verovati da je Dilan dokaz dilejizma Švedske Akademije, prvi Nobelovac će zasigurno ostati i jedini.)

Ivo Andrić u svom domu, Proleterskih brigada 2a, u Beogradu, sa novinarima na vest o dobijanju Nobelove nagrade.

Još 26. oktobra te godine je obelodanjeno da će zlatna medalja, diploma sa izjavom te dokument Skandinavske banke o novčanom iznosu nagrade – sveto trojstvo Nobela – biti uručeni našem Ivi. Savez književnika Jugoslavije je te 1961, uz našeg Ivu, predložio i hrvatskog Miroslava. I premda će mnogi vojevati strastvene epove o neprijateljskoj vatri između Andrića i Krleže, Ivo je haiku izrazom sumirao stvar:

Ne Krleža ili Andrić, nego Krleža i Andrić.

Takav je čovek bio naš Ivo.

Posle će se otkriti da je ovaj naš te 1961. bio u konkurenciji sa “opasnim” igračima književnog izraza, poput engleskog Dž.R.R. Tolkina, američkog Džona Stajnbeka i italijanskog Alberta Moravije. I da se u kući Andrića vodila ozbiljna polemika o toaleti supružnika.

ivo-andric487-i-supruga-milica-u-objektivu-stevana-kragujevic487a

Ivo Andrić sa suprugom Milicom Babić, na vest o dobijanju Nobelove nagrade

Jer i naš Ivo je bio samo čovek.

Književnik, istoričar i hroničar te jugoslovenski diplomata, ali prevashodno čovek.

Toliko veliki čovek da je Nobelove hartije od ekonomske vrednosti, novčanice “zarađene” sopstvenim golim rukama, poklonio Savetu za kulturu Narodne Republike Bosne i Hercegovine, a u svrhu unapređenja narodnih biblioteka.

Možda je već tada naslutio kud ne plovi ovaj naš brod.

Prisutnima tog decembra 1961. godine, Andrić se obratio na francuskom. Govor “O priči i pričanju” će kasnije biti objavljen u publikaciji “Nobelova nagrada”, koju godišnje izdaje Nobelova fondacija, te sabran u Andrićevim “Sabranim delima”.

Andrić nije voleo da govori o sebi. I, za jednog umetnika reči, ovaj govor mu je veoma teško pao.

Andrić nije voleo da govori o sebi, jer je verovao da književnik već sve kaže kada preda svoje delo javnosti.

Andrić nije voleo da govori o sebi, ali je s ponosom nosio ordenje Nobelovca. Ne zbog sebe, nego zbog nas.

Želja Alfreda Bernharda Nobela bila je da u amanet svojoj domovini ostavi vrednost koja neće poznavati nacionalne, religijske ili kulturološke razlike. A želja Ive Andriće je bila da u amanet svojoj domovini ostavi osvetlan obraz. Da za svoju Jugoslaviju, celu svoju Jugoslaviju, sačuva barem deo moći jezika, snage duha i velelepnosti književnosti.

Takav je čovek bio naš Ivo.

stevan-kragujevic487-ivo-andric487-u-svom-domu

Ivo Andrić u svom domu

A šta smo mu mi uradili?

Mi smo prvo podelili sebe, a potom i njega.

Od našeg Nobelovca, Ivo je, u vrtlogu naših, vaših i njihovih igara prestolja, postao…

Srbin. (Sam je rekao da je Srbenda, majku mu staru.)

Hrvat. (Isuse, ime mu je Ivo. Dakle, što drugo uopšte može da bude do Hrvat?)

Bosanac. (Iz Travnika je, ba, šta prićaš?)

Još u doba stare Grčke se verovalo i vrednovalo da ona dela, koja poseduju, kako estetsku, tako i umetničku vrednost, posle smrti autora postaju vlasništvo čovečanstva. Postaju opšte dobro, koje ostaje u nasledstvo budućim generacijama.

Zar nije naš Ivo onda dobro čovečanstva?

I premda autorska prava poznajemo kao i dobar deo autora (nimalo), i premda nam je stalo do književnosti samo onda kad treba da se busamo u prsa čija je veća, zar ne bi trebalo da bude tako?

ivo-andric487-novc48danica

Zar ne bi trebalo da prestanemo ovakvog jednog čovjeka i ovakvog jednog umetnika svoditi na igračku koja je čas moja, čas tvoja, a čas “igramo se zajedno u pesku, jer su nam tako rekli ovi proevropski oci”?

Neka ga svojataju oni koji misle da se jedan Ivo može posedovati.

I neka nas Gospod Bog čuva onih koji se bore za taj svet u kom će jedan Ivo Andrić biti ništa više do Srbin, Hrvat ili Bosanac.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Andrić.

Izvor:

Lola magazin

Posted on 28. oktobar 2016., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: