Kome još trebaju knjige?

Sistematsko uništavanje bibliotekarskog fonda neizostavno je pratilo smene režima u svim državama nastalima iz bivše Jugoslavije. No dok je taj “libricid” u Hrvatskoj dobro dokumentiran, u Srbiji je to još uvek tema kojoj se pridaje malo pažnje. Ovo se odnosi čak i na fondove koji nisu zamenjivi “novom literaturom”.

nbs

“U toku je novi genocid nad knjigama u Beogradu. Vlasnici stana Čedomira Minderovića su izbacili preko 40.000 knjiga u smeće (procena broja knjiga je prema glasinama na ulici). Trgovci knjigama su pokupili jedan deo, i kod uličnih prodavaca je danas još uvek moguće naći prva izdanja domaće avangarde, progresivne i druge literature iz Minderovićevog stana za relativno male pare. Posetite buvljake, obiđite vaše lokalne trgovce knjigama, i spasimo barem deo te neverovatne literature od totalne propasti.”

Ovaj apel objavljen je krajem 2013. godine na stranici Knjižarsko-izdavačke zadruge Baraba na društvenoj mreži Facebook. Ovde je potrebno napomenuti da je Čedomir Minderović kao predratni komunista i čovek koji se zanimao za književnost bio prijatelj sa veoma cenjenim autorima. U biblioteci Čedomira Minderovića nalazila su se prva izdanja avangarde, uključujući i izdanja beogradske nadrealističke grupe, zenitističke grupe, sa potpisima autora. Reč je velikom broju vrednih knjiga, koje su vlasnici stana doslovno izbacili na ulicu neshvatajući da su te knjige mogle da kupe barem još jedan stan u Beogradu.

Istoričar i arhivista Vladan Vukliš kaže da vrlo često prilikom bacanja knjižne ili arhivske građe ljudi koji to čine zamišljaju da oni taj prostor oslobađaju za neku drugu namenu. “U tim trenucima se prvenstveno posmatra pitanje nekretnine kao takve. Arhive ili bibliotečki depoi se posmatraju kao neka vrsta balasta koji sad tu zauzima vredan kvadratni prostor. Građu, drugim rečima, izbacuje ‘nevidljiva ruka tržišta’. Ključno je pitanje zašto se to više dešavalo sa određenom građom, a sa određenom ne. U slučaju građe iz vremena socijalizma, posebno one nastale radom društveno-političkih organizacija i javnih preduzeća, sklop ideološke hegemonije s početka 1990-ih godina omogućavao je uslove u kojima se za uništavanje te građe postavljalo najmanje pitanja, i na čije se propadanje najmanje reagovalo”, kaže on i naglašava: “Međutim, uništavanje knjiga i građe, proceduralno ili ne, je stvar masovne prakse, i kada se dozvoli jedna vrsta kulturološke degradacije, jedna vrsta knjigocida, ideološka mantra ‘a kome to više treba’ koja je korišćena za uništavanje intelektualnog nasleđa socijalizma prirodno će se proširiti na sve knjige i arhive generalno.”

“Nemarni” otpisi

U tom kontekstu je zanimljiva informacija da je Narodna biblioteka Srbije 2005. godine otpisala oko 15.000 knjiga uključujući i knjige stare preko 200 godina iz “Dvorske biblioteke” koje su završile na đubrištu. Ovaj podatak je u javnost izašao tek je 2012. godine prilikom posete Džona Cebea, predsedavajućeg Konferencije direktora nacionalnih biblioteka sveta.

Izgleda da je čitava stvar i u vreme kada se dešavala otkrivena relativno slučajno, kada je nedugo nakon otpisa 2005. godine jedan bibliofil vratio Narodnoj biblioteci nekoliko knjiga koje su završile u smeću uz pismo u kome je između ostalog napisao “Sa radošću vam vraćam knjigu koja je pripadala Dvorskoj biblioteci i na kojoj je čak posveta autora kralju Aleksandru. Svaki ljubitelj i poznavalac knjiga se pita da li je moguće da je Narodna biblioteka Srbije mogla u stari papir da baci knjige iz 19. veka, knjige Dvorske biblioteke, knjige koje su autori posvetili poznatim ličnostima.”

Ispostavilo se da je inicijativa za smanjenje broja primeraka pokrenuta na regularan način. Tadašnji upravnik NBS formirao je komisiju koja treba da vrši otpis bibliotečke građe, međutim ova komisija imala je ovlašćenje samo da izdvoji knjige za otpis, ali ne i da ih otpiše. Nalog za otpis građe može da izda samo Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije, kome nikada nije predložena odluka o otpisu, tako da je nije ni doneo.

Nikada nije do kraja razjašnjeno ko je odgovoran za bacanje vrednih knjiga, ali po svemu sudeći otpis su operativno izršili vojnici na služenju civilnog vojnog roka, a ne profesionalni bibliotekari, što najbolje ilustruje kriminalni nemar institucija. Uništavanje kulturne baštine povlači i pitanje krivične odgovornosti, međutim iako je ovaj skandal podigao znatno više prašine od drugih sličnih slučajeva niko nikada nije sankcionisan niti snosio bilo kakve posledice u ovom, kao ni u bilo kom drugom slučaju, kao što ćemo videti.

Evropa bez radničke istorije

Za razliku od skandala koji je izazvalo bacanje knjiga iz “Dvorske biblioteke”, sudbina celokupnog fonda, arhive, knjiga i periodike iz Instituta za međunarodni radnički pokret nije bila tema ni jednog jedinog novinskog teksta. Samo je u reportaži sa beogradske promocije knjige Ante Lešaje “Knjigocid – Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih” pomenuto kako je u razgovoru nakon promocije bibliotekar Filozofskog fakulteta u Beogradu, Ljubiša Vujošević, ispričao kako su nakon godišnjeg odmora bibliotekari i službenici Instituta za međunarodni radnički pokret zatekli prazan i izrovašen prostor, iz koga su knjige iznošene bagerom.

Institut za međunarodni radnički pokret bio je treći po velični arhiv radničkog pokreta na svetu, iza onih u Amsterdamu i Moskvi. Biblioteka Instituta za međunarodni radnički pokret bila je jedinstvena zbog specifične pozicije Jugoslavije u odnosu za Zapadnu i Istočnu Evropu. Tu je sakupljena literatura koja nije mogla da se nađe u drugim bibliotekama. Institut za međunarodni radnički pokret je ustanova koju je osnovala Komisija za spoljnu saradnju Saveza komunista. Na nivou Evrope je verovatno samo ovde postojao tako širok dijapazon knjiga i periodike sa različitih instituta iz Istočne i Zapadne Evrope i iz raznih sindikalnih, komunističkih, socijalističkih i svih drugih levičarskih organizacija sa kojima je Savez komunista sarađivao.

Početom devedesetih ova istitucija je transformisana u Institut za evropske studije i simptomatično je što je ova biblioteka nestala upravo na ovakav način. Nije li istorija radničkog pokreta, na kraju krajeva, aspekt istorije Evrope koji i savremena Evropa pokušava da izbriše na različite načine. Proces postepenog uništavanja biblioteke Instituta za međunarodni radnički pokret tekao je godinama i sprovodio se na karakterističan način, metodom namernog i sistematskog zanemarivanja kulturnih dobara dok ne nastupi šteta koju nije moguće otkloniti.

Pravljenje mesta

O načinu na koji je tretiran ovaj fundus svedoči anarhista i knjižar Ratibor Trivunac: “Ja sam 2001. godine lično bio u prostorijama nekadašnjeg Instituta za međunarodni radnički pokret, odnosno u depou koji je bio hangar ogromne veličine. Već tada je uveliko bila otišla u penziju poslednja bibliotekarka koja je jedina znala gde se šta nalazi. Tamo je već bio potpuni haos, knjige su bile potpuno rasparene i razbacane na sve strane. U depou je bilo polupano staklo, kada je padala kiša u depo je ulazila voda, stare novine s kraja XIX i početka XX veka su bile prostrte preko ormana da bi se same knjige koliko toliko zaštitile od kiše.”

Ovde nije reč samo o posledicama stava da knjiga nema nikakvu vrednost koji je trenutno dominantan u društvu, već postoji jasna ideološka motivacija. To se može videti i na primeru biblioteke FPN-a, koja je svojevremeno nastala od biblioteke partijske škole i bila vrlo velika. Jednog jutra 2003. godine, novinar i publicista Damjan Pavlica, a tada student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, je ispred fakulteta zatekao pun kontejner knjiga. Neki radnici su na zadnja vrata izbacivali knjige sa fakulteta i tovarili ih u teretni kontejner.

Kada je otišao u bibliteku da se raspita šta se to dešava dobio je objašnjenje “da su Amerikanci darovali Fakultetu nov bibliotečki fond, da u biblioteci ni u podrumu više nema mesta za nove knjige, pa moraju izbaciti stare. Pošto imaju mnogo primeraka starih komunističkih knjiga, izbacuju ih kako bi napravili mesta.”, a na pitanje zašto te knjige ne poklone nekome, odgovor je bio “da nikom nisu potrebne”. Pored dela Marksa, Tucovića i Svetozara Markovića, bačeni su časopisi za filozofiju i društvenu teoriju (Delo, Praxis, Kultura, Marksizam u svetu…), ali i knjige ne-socijalističkih filozofa poput Kanta i Habermasa, uljučujući klasike poput Aristotelove Politike i Platonove Države. Ironično, među bačenim knjigama našla se i knjiga tadašnjeg dekana, Vukašina Pavlovića “Obnova utopijskih energija”, o omladinskim pokretima u svetu između 60-ih i 80-ih godina.

Pravo na sećanje

O ekstremnim formama ideološki motivisanog uništavanja svedoči primer koji navodi istoričar i arhivista Vladan Vukliš: “Bavio sam se Bosanskom Dubicom kao studijom slučaja. To je gradić u kome je tokom rata uništeno zaista mnogo arhivskog materijala u raznim navratima. Upečatljiv je slučaj kada su u prostorije lokalnog SUBNOR-a upali neki četnički tipovi i bacili u kontejner knjige evidencije žrtava fašističkog terora. Članovi boračke organizacije su sačekali su da ovi odu i onda su ih izvukli iz kontejnera, sakrili ih na neko vreme i tako ih sačuvali. Inače, Bosanska Dubica je bio srez koji je u Drugom svetskom ratu imao najveći gubitak stanovništva u okupiranoj Jugoslaviji, u najvećem procentu srpskog, što čitavom slučaju daje dodatnu dozu ironije. Jezivo je dokle su te stvari išle.”

Iako kruže glasine da je jedan deo biblioteke Instituta za međunarodni radnički pokret poklonjen nekoj nevladinoj organizaciji ili privatnom muzeju, veliki deo građe završio je u đubretu ili recikliran kao stari papir. Trivunac kaže “Kupio sam na ulici knjigu Maksa Vebera, koja ima unutra insigniju Instituta za međunarodni radnički pokret. Ta knjiga je spasena sa đubrišta. Treba obratiti pažnju da je u pitanju Veber, koga vladajuća klasa prepoznaje kao svog mislioca.” I zaista, ovde nije reč samo o uništavanju nepodobnih knjiga već i čitavih nepodobnih istitucija poput Instituta za međunarodni radnički pokret, Jugoslovenskog bibliografskog instituta, i mnogih drugih. O brisanju produkcije i dokumentacije iz perioda pedeset najprogresivnijih godina u istoriji čitavog regiona. Ovde je reč o uništavanju sećanja i uništavanju znanja. Štaviše, po sredi je čak uništavanje prava na znanje i prava na sećanje.

Ovo ne treba da nas čudi, jer od društva u kome živimo se ni ne očekuje proizvodnja bilo kakvog promišljanja, već se očekuje isključivo proizvodnja radne snage za potrebe tržišta rada, kako domaćeg tako i međunarodnog. I to ili malog broja visokoobrazovanih tehničara poput programera i menadžera ili potpuno neobrazovane radne snage za sektor uslužnih delanosti i ono malo proizvodnje koja nekim čudom nije uništena privatizacijom. U svakom slučaju ni jednima ni drugima u opisu posla nije predviđeno da bude promišljanje društva u kome žive. Deci koja odrastaju u polu-kolonijalnim državama na periferiji svetskog sistema nisu slučajno uskraćene knjige i sećanje na socijalističku prošlost. Od knjiga mogu samo da im se rode neke pogrešne ideje.

Izvor:

Bilten.org

Posted on 27. oktobar 2016., in Biblioteka, Vesti. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: