Prozor u dvorište: Pipači knjiga

Otkad znam za sebe volim knjige. Iskren da budem, teško da mogu do kraja da objasnim toliku ljubav ka papiru i štampanim slovima. Jednostavno, u pitanju je fatalna privlačnost još od malih nogu, jer čim uđem u knjižaru ili ih ugledam na polici u nečijoj kući, ruke same idu ka koricama, bez ikakvog pitanja da li je u redu da pogledam. Ponekad mi se čini da bih tako mogao da provedem silne sate, samo listajući knjige, bez osećaja koliko je vremena prošlo. Knjige osim rečenica, tuđih misli, slika, interpunkcije, paginacije, proreda, preloma i znakova, u sebi zapravo kriju mnoštvo naših dodira koji ih vremenom takođe oblikuju.

jord1-1000x500

Nikada nisam prestao da kupujem knjige, čak iako ih više ne čitam u onoj meri kao nekada. Dugo sam se osećao loše što mi se knjige samo gomilaju na sve strane i samo mi otežavaju svaku narednu selidbu iz stana, ali sam iskorenio krivicu koja se stvara iz osećaja da nisam pročitao ama baš sve što mi se motalo po kući. Neke knjige su prosto lepe da tako stoje i ukrašavaju ambijent. Realno, toliko i vrede. Čini mi se da knjigama treba davati šanse baš kao i ljudima, jer ako nema hemije, žao mi je – završili smo. To ne znači da je to kraj, da smo rekli „zbogom“ zauvek.

Za određene knjige potreban je pravi trenutak, posebno raspoloženje i volja da nam se dopadnu. Nažalost, već odavno je na scenu stupilo razdoblje kada čovek teško može da se skoncentriše na anterfile u novinama, a ne da mu nekoliko tomova drži punu pažnju.Danas je postalo mučno čitati sve što prelazi više od sadržaja telegrama, običnog tvita ili statusa na FB-u. Za knjige je potrebna ozbiljna kondicija, dobra priprema i konjski živci. Kao što više ništa nije isto, tako ni pisci više nisu ono što su nekad bili.

Previše ljudi misli da može da piše, a nakon nekoliko stranica već počnete da zevate, misleći da ste neviđeno glupi, jer se na poslednja tri reda vraćate već šesti put. Međutim, uprkos toj globalnoj krizi i ispraznosti koja vlada i u oblasti izdavaštva, osećam se ugodno kada su knjige oko mene. Čitam malo, ali kvalitetno, koliko mogu – u krevetu, za doručkom, u prevozu, dok čekam red kod doktora, u kadi, dok vršim nuždu. I to nikada nije samo jedna knjiga, uvek je više njih, kao da stvaram haos misli oko sebe, koje pokušavam posle da povežem u jednu celinu i pronađem zajedničku osobinu za sve njih. Zanimljivo je što imam utisak da to liči na jedan razgovor sa više različitih ljudi, od kojih vam svi imaju nešto bitno reći ili otkriti. A u svemu tome pokušavate pronaći sebe. Čarobno!

U tom smislu prva rečenica, ona sa kojom sve počinje, uvek mi je bila kao prvi stiskak ruke, koji vam nekada pokaže sve, a nekada vas i žešće prevari. Toliko puta sam se igrao sam sa sobom, tumarajući po raznim knjižarama i mereći koliko će mi vremena trebati da pronađem knjigu sa prvom rečenicom koja te tara da nastaviš da čitaš ili da je kupiš. Nekada mislim da je to sasvim nemoguće, očekivati da vas neko u jednoj rečenici obori s nogu je jeziva utopija, ali svejedno i dalje igram istu igru. Možda je to samo moja nesvesna urota protiv čitanja, međutim, u većini slučajeva se ispostavi da je to samo dobar način selekcije.

Sajam knjiga najčešće nagoveštava da nam zima diše za vratom i da kreće loše vreme. Uvek sam mislio da ljudi zato manijakalno idu i kupuju naslove koje ih (ne)zanimaju, stvarajući zalihe koje će im praviti društvo dok je napolju minus. Ali, onda kada vidim sve te ekstremne „ljubitelje“ pisane reči, čije se kičme savijaju pod teretom kesa prepunih budućih bestselera, samo se pitam odakle svim tim ljudima toliko slobodnog vremena. Kada nameravaju sve to da pročitaju? Čini se da je upravo takav nametnuti tempo hiperprodukcije i svođenja knjiga na najjeftiniju potrošnu robu, doveo do trenutka kada mislimo da smo je pročitali onda kada smo je i kupili. Zato gužva na Sajmu knjiga uopšte ne znači da više čitamo, već samo predstavlja sliku ljudske prirode koja ima potrebu da ne ispadne glupa. Međutim, glupost se ne ubija pukom konzumancijom, već čitanjem između redova i razumevanjem.

A to je baš teško pronaći – i kod čitalaca, a bogme i kod pisaca.

Izvor:

Jordan Cvetanović

Citymagazine.rs

Posted on 26. oktobar 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: