Priča o Milici, ženi za kojom je patio Ivo Andrić

„Jelena, žena koje nema“ je u stvarnosti Milica Babić prva školovana kostimografkinja, kojoj je do poslednjeh dana Andrić pisao „Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin“. Istorija Milicu ne pamti samo kao ženu prvog srpskog nobelovca. Ona je nakon smrti sahranjena u Aleji zaslužnih građana, a pored nje je položena i urna Ive Andrića, koji je preminuo na današnji dan, 13. marta 1975.

 Milica Babić i Ivo Andrić

Milica Babić i Ivo Andrić

Sve je počelo krajem Drugog svetskog rata, kada je Ivo Andrić postavljen za ambasadora u Berlinu. S njim je na dužnosti bio i Nenad Jovanović, suprug Milice Babić. Nikada se nije saznao kada se iz prijateljstva izrodila ljubav, ali je bila toliko jaka da je Andrić čekao tri decenije da Milica bude slobodna. Pre smrti njenog muža, 1957. godine, oni su razmenjivali pisma s putovanja, a nakon nje su se redovno čuli telefonom. Godinu dana kasnije 7. septembra 1958. venčali su se, a kumovi su im bili Aleksandar i Luli Vučo. Andrić je tada imao 65, a Babić 47 godina.

Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je „Jelena, žena koje nema“ zapravo Milica i da je o njoj snio.

Prva srpska školovana kostimografkinja

Milica Babić je rođena 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu. Njen otac Stevan, imućni trgovac, je nakon male mature šalje u Beč na školovanje. Pet godina se usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, a potom se specijalizovala za pozorišni i modni kostim. Po dolasku u Beograd 1931. godine počinje da radi u Narodnom pozorištu. Pamte je kao sposobnu ženu, koja je uspevala da u kriznim vremenima napravi kostime pomoću džakova.

Milica Babić

Milica Babić

Andrić je zbog nje, ali i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara, mnogo vremena provodio u pozorištu, ali ga nije cenio. Smatrao je glumce velikim imitatorima, dobro uživljenim u tuđe živote. Zbog toga o Milici nije govorio kao o pozorišnoj umetnici, nego je predstavljao kao slikarku u pozorištu.

Tokom karijere je uradila kostime za više od 300 predstava, a poslednja je bila opera „Kockar“ 1961. godine.

Nobelova nagrada i smrt

U plavoj balskoj haljini, s crnom mašnom u kosi, Milica je bila uz Ivu u svečanoj sali u Stokholmu, gde je održana ceremonija uručenja nagrade. Andrićeve reči na dodeli i danas odzvanjaju daleko, ali nema ko da ih čuje.

Nakon toga, počela je borba s Miličinom bolešću. Lekove koje je pila zbog artritisa oslabili su njeno srce i ono ju je izdalo u 59 godini, 24. marta 1968. u Herceg Novom.

Do poslednjeg dana on joj se javljao sa svih putovanja oslovljavajući je sa „Drago Lepo“, a potpisivao „Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin“. Nakon njene smrti Andrić je slabo učestvovao u javnom životu i zdravlje je počelo da mu slabi. Jedan od najvećih umova s ovih prostora umro je 13. marta 1975., a njegova urna je položena pored Miličinog groba u Aleji zaslužnih građana. Prošlo je više od četrdesert godina kako nas je napustio, a mi i dalje izgovaramo njegove brojne citate.

24sata.rs

 

Posted on 24. oktobar 2016., in Iz istorije, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: