San – Dragan Polovšek

Dobijem pozivnicu za književno veče u lokalnoj biblioteci preko messenger-a, doduše sa opaskom da se to računa kao zvanični dokument. Pozivnica je lepa, pisac u prvom planu, a iza – složene knjige koje je napisao, i vidim da je u pitanju nekakva naučna, ili epska fantastika, gde nisam ljubitelj niti jedne. Dobro, pomislim otići ću, ako ni zbog čega drugog, a ono zarad dobrih komšijskih odnosa, pošto stanujem ulaz pored Biblioteke, tačnije na udaljenosti manjoj od pola metra.

mister20no

Skup je bio zakazan u petak za sedam uveče, a ja popodne zaspim i  probudim se manje od sat vremena pre početka. Bio sam skroz ošamućen, kako to obično biva nakon popodnevnih dremki. Razmišljam šta sve moram prethodno da uradim i vidim da sam kratak sa vremenom. Sve se dodatno zakomplikuje nakon poziva moje majke, koja insistira da oko sedam dođem po sarmu. Pokušavam da sve spakujem u najkraće moguće vreme, ali ne uspevam. Konačno stižem nazad kući u sedam i dvadeset i dolazim do zaključka da će biti u najmanju ruku tupavo da dođem posle svih zvanica, a još gore posle glavnog gosta, pa donosim odluku da ne idem.

Ujutro nalazim Nevenu-Nenu, bibliotekarku, na messenger-u i tražim da mi napiše opravdanje za prethodno veče, a ona kaže da će ovoga puta da mi progledaju kroz prste. Zahvalim se i pitam da li radi. Ona mi daje odričan odgovor i kaže da radi Rene. Ja pitam: Da neće možda da se pojavi i Mišel iz Pokreta otpora? – a ona mi znakovima stavlja do znanja da se smeje i kaže mi da ću ja već moći da se izborim ako se pomenuta stvarno pojavi.

Rene je žensko, Renata, majušna devojka koju znam dugo, i koja je nedavno postala gazdarica od knjiga, pa mi je učinila čast da me ponovo upiše među čitaoce, pošto su me prethodno lišili članstva na jedan volšeban, rekao bi ljudski-sujetno-komičan način, premda sam bio jedan od najodanijih članova pokreta čitalačkog otpora i nekad pomišljao da ću zajedno sa knjigama i ženom koja održava higijenu u bublioteci da uđem u stalni inventar iste.

Došao sam da vratim knjige i očekivao da će Rene da me sačeka uobičajeno ljubazno, ali je ona bila prilično distancirana, previse službena i rekao bih ljuta. Gledala me je kao đaka koji nije uradio domaći i krenula baš u stilu Mišel iz Pokreta otpora. Rekla mi je da me je očekivala da dođem i da je razočarana što nije bilo tako, jer kad ja nisam došao, šta da očekuje od drugih, a toliki je trud uložen da se sve organizuje i pisac dovede na promociju svojih knjiga. Na trenutak me je vratila skroz u detinjstvo i osećao sam se baš kao đak u nekom drugom, trećem razredu osnovne škole. Smušeno sam je upitao: Kako mogu da se iskupim? Rekla da će u jedanaest sati biti održano još jedno, više neformalno druženje sa istim piscem. Ovoga puta sam se povinovao rasporedu časova i prisustvovao.

Kad su se svi iskupili rečeno mi je da je to zapravo redovni skup kluba ljubitelja SF i epske književnosti, samo sad uveličan prisustvom čoveka čije se knjige čitaju. Nisam mogao da budem ravnopravni učesnik panela i više sam slušao. Ipak, sve mi je bilo zanimljivo i svidela mi se ideja pisca da je neke najznačajnije književne i strip junake smestio u svoju poslednju knjigu i na zanimljiv način povezao sa Srbijom. Smelo i nekako svetski. Od mene su samo mogli da čuju da film „Peti element“ mogu da gledam neograničen broj puta i u jednom momentu sam pokušao da „Forest Gampa“ nekako povežem sa SF tematikom, što mi je možda i zaigralo. Uglavnom, bilo je to jedno sasvim ispunjeno pre podne nakon kojeg sam bio u stanju potpune satisfakcije i inspiracije. Na kraju sam zatražio knjigu pisca sagovornika, ne iz kurtoazije, već sa željom da je pročitam i možda ipak kročim u svet nekih drugačijijih dimenzija.

Sutradan sam se pohvalio nekolicini prijatelja pričajući im o događaju. Popodne sam čitao neke svoje priče, koje bi za dobar deo čitalaca bile SF ili na samoj granici. U jednoj od  priča kao glavni lik gravitira moj prijatelj sa kojim se poznajem četvrt stoleća i sa kojim sam proturio kroz život neke od najtežih dana za obojicu. Svidela mi sa ta priča i na trenutak uopšte nisam bio skroman u oceni svog pisanja.

Krenuo sam da spavam dosta rano, rešen da počnem sa čitanjem knjige, potencijalnog srpskog Huga Prata, na čijoj se naslovnoj strani nalazi ilustracija sa van Helsingom, vodenicom i Savom Savanovićem u njoj. Imao sam jaku volju, ali je umor bio bolji takmac i savladao me oko desete stranice. Sam početak, u kojem dominira Grof Monte Kristo, mi se učinio baš kao strip i jasno sam u glavi imao slike i oblačiće iznad likova. Pošto sam priznao kapitulaciju pred naletom podsvesnog, sklopio sam knjigu, isključio lampu i sa slikom lika Grofa Monte Krista zaspao. Onda je došao san.

Mister No sam ja. Stojim pored svog, ili bolje reći njegovog pajpera i gledam kako su mi cipele prašnjave. Nalazim se na nekom ostrvu, koje je prekriveno crvenom zemljom. Prilazi mi neki hispano lik sa bradom i kaže mi da treba da odletim na drugo ostrvo, tamo pokupim trojicu putnika koji hitno moraju da se  prevezu u Alžir. Nas dvojica razgovaramo na tečnom engleskom, on sa svojim latino akcentom, a ja kao da nikad drugde nisam živeo do u Americi. Pruža mi kartu po kojoj treba da letim, a ona je sva iscrtana, pa je on crvenom bojom preko svih linija već povučenih, nacrtao kuda treba da letim. Ulazim u kabinu pajpera i imam menjač sa desne strane. Ubacujem u prvu brzinu, kao da vozim auto, i vozeći tako u prvoj brzini polećem. Pajper se sasvim lako odvaja od zemlje i onda kao da je supersonični avion na klipni pogon, preleće do predviđenog odredišta u treptaju oka. U tom treptaju ja razmišljam kako ću posle do Alžira jer je previše daleko i nemam nikakvu predstavu kuda bi trebalo da se leti do tamo i onda kao što to obično sa ljudima biva, pomislim da neko od te trojice sigurno zna put, pa mi je jednostavno laknulo.

Ostrvo na koje treba da sletim je žuto, peščano i obraslo zakržljalim žbunjem i liči  na preriju iz vestern filmova. Pista je zemljana, ali ima jedan problem. Stoji ukoso. Gledam je i mislim da je nemoguće. Onda proveravam veštački horizont i vidim da letim paralelno sa zemljom. Sad se grčevito borim sa svojim mozgom kako ću da sletim na kosu pistu. Onda neverovatan manevar – pomeram telo u levu stranu i avion se savršeno ravna sa pistom i slećem bolje nego najbolji komercijalni piloti. Izlazim iz pajpera kroz pod, provlačim se između točkova i srećem dežmekastog čovečuljka u godinama, sasvim ćelavog, golog do pojasa sa tregerima preko trupa koji se bore sa povećim stomakom. On mi ćutke rukom pokazuje u pravcu letnjikovca koji se nalazi pored piste. To zapravo više liči na jedan veliki suncobran napravljen od trske sa stolom u sredini. U senci jasno vidim tri siluete. Prilazim i prepoznajem da licem prema meni sede Van Helsing, odeven u svoj crni ogrtač sa šeširom nabijenim na čelo i samostrelom u desnoj ruci, koju je oslonio na sto. Drugi je Grof Monte Kristo. Ima nekakvu čalmu oko glave i drži mač na stolu. Kao da su obojica spremni da reaguju ako nešto krene naopako. Treći mi je okrenut leđima, ali vidim da ima šešir, košulju i kožni prsluk na sebi. Pomislio sam u snu da mu prilazim čitavu večnost. Napokon se okreće i obojica reagujemo kao da smo se uplašili jedan drugog. Moj drugar Stojke, iz priče za koju nisam bio skroman u oceni – je Indijana Džons. Telom je sasvim Harison Ford, ima bič u rukama, ali je lice njegovo. Onda počinjemo da se smejemo kao svaki put kad se sretenemo i on mi kaže: E ne mogu da verujem da su tebe poslali po nas! Onda nešto nerazumljivo promrmlja ostaloj dvojici i oni krenu ka avionu. Za njima krećeme i nas dvojica. On me grli drugarski, kao da se nismo videli čitavu večnost. Ja ga gledam nemo i razmišljam kako je dobro što nije postao general nego Indijana Džons. Onda počinje da duva vetar i podiže pesak. Zrnca mi idu u oči i ja ne vidim. Trljam oči i sad više na javi razmišljam kako neću moći da upravljam avionom, ne znam put i kako sam previse osedeo iznad ušiju. Trljam oči boreći se za vid i to magnovenje me budi.

Ujutro i čitav dan posle razmišljam kako ja u stvari i jesam čovek naučne fantastike.

14724394_10209868495925130_4043100190992949635_n

Na slici: Renata, Miloš Petković i Dragan

Priču napisao:

Dragan Polovšek

Kostolac

PS. – U pitanju je bila promocija knjiga pisca Miloša Petkovića.

Izvor:

Ljubitelji fantastike

Posted on 22. oktobar 2016., in Knjige, časopisi i pisci, Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. Kristijan Šarac

    Za Rene jedno veliko bravo🙂

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: