Орлови поново лете

Издавачка кућа Лагуна из Београда, ове године, објавила је збирку нових прича о магарећим годинама под називом Орлови поново лете. Збирку је приредио Вуле Журић. Мој сарадник на блогу, поштовани писац, преводилац и критичар, иначе заљубљеник у писану реч – Димитрије Јаничић, у ишчекивању изласка свог Речника (есперантско-српски), књигу је купио, прочитао и послао ми свој приказ. Прочитајте га…

orlovi_naslovna

Изневерено очекивање

Насловна страна књиге „Орлови поново лете“ најављена је као „нове приче о магарећим годинама“. Књигу је приредио Вуле Журић, сакупивши приче 14 аутора и ставивши их под ове ћопићевске назнаке магарећих година и орлова који поново лете. Међутим, они који у овим причама траже дечју литературу, литературу за децу, остаће сасвим разочарани. У овој збирци нема ни ћопићевске лакоће приповедања, нема ни ведрине сиромашног детињства, нема незаобилазног ћопићевског хумора. Нема ни оног обећања из наслова. Орлови су се приземљили, тек у једној или две представљене приче има назнаке неке светлије перспективе.

Изабране приче се, истина, односе на детињство. Збивања у њима су, разуме се, ближа садашњем времену. Док Баздуљ на леп начин прича своју дечју пустоловину, Видојковић, рекло би се, у својој причи имитира Буковског, стрпавши у причу много грубих псовки из свакодневице и инсистирајући на језику улице без расплета. Сјајан приповедач М. Пантић показао нам је како се стварају заљубљеници у риболов, убедљиво описујући детаље овог спорта уз животне невоље својих јунака.

М. Ђорђевић, уз друштвене мреже, вешто је исплела причицу о љубави, док се Миодраг Раичевић није прославио својим текстом о Бата Калету. Прича Д. Војнова такође не спада у књижевност намењену децу која су успутни јунаци његове приче. Насупрот томе, прича Д. Стојиљковића одговара назнакама које нам је понудио наслов и наднаслов књиге. Кратка Великићева прича о шинама које певају и возовима који носе људске судбине у непознато има лепу пубертетску поруку. Прича З. Пеневског нуди бисерну тугу, а Љ. Арсић се бави давнашњим припремама за слет. Аутор збирке дао је причу која је дала име и збирци, а која је остала најближе назнакама наслова са дозом хумора и присенком тихе туге. Збирку завршавају приче Нелета Карајлића о другу из коме и В. Кецмановића који је инсистирајући на онима који „имају муда“ оштетио симпатично размишљање о својим дечјим другарима и одласку писца из Хашана.

Од аутора „Републике Ћопић“ под оваквим насловом очекивао сам потпуно друкчију збирку. Оваква каква је, неуједначене књижевне вредности, са причама које не нуде перспективу, не задовољавају ни основне критеријуме књижевности за младе, оставила ме је равнодушним, делом разочараним због обећања у наслову.

Јесте, време се од Ћопића до данас много променило, али тачно је да су тешкоће одрастања и сазревања остале готово исте, немире прве љубави нису решили компјутер и мобилни телефон, а књижевност за младе и даље има старе захтеве којима се дефинишу њене специфичности. Не треба губити из вида ни то да писати за младе није исто као писати за одрасле. Или, писати о младима.

Приказ написао:

Димитрије Јаничић

Београд

Posted on 18. oktobar 2016., in Analize književnih dela, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: