Браћа Савић – српска браћа Лимијер

Михајло, Божидар, Пера и Светолик Савић живели су на размеђи 19. и 20. века. У Београду су имали штампарију, књижару, новине, биоскоп и посластичарницу.

Божидар, Светолик (у средини) и Пера Савић (Фото архива Драгане Ивановић)

У време када је у свету био популаран роман „Пут око света за 80 дана” Жила Верна, директор београдског „Малог журнала” Пера Савић опкладио се 1910. године да ће да пошаље свог човека да обиђе свет. Платиће му пут, а овај ће из сваког града да шаље чланке и новитете за његове новине. Креће тако новинар Милорад Рајчевић да обилази Италију, Швајцарску, Енглеску, Немачку, Јапан, Кореју, Кину, Тајланд, Бурму, Индију, Персију, Арабију, Сахару, Египат, Турску, Грчку, Румунију и Бугарску. На повратку са пута, код Гроцке, дочекују га музика, окићени фијакери; читава парада. Тако је Милорад Рајчевић ушао у Београд.

Пера Савић један је од напредне браће Савић из Шапца. Његов отац Милан, председник шабачког суда, који је завршио права у Бечу, отац петорице синова и ћерке, послао је наследнике у свет, али не у обилазак, већ на „науке”. Син Михајло дипломирао је медицину у Лајпцигу, Божидар филозофију на београдском Лицеју, потом у Бечу, Берлину и Цириху студирао медицину, али је студије прекинуо због недостатка материјалних средстава. Био je и потпредседник Друштва српских новинара и публициста. Пера је завршио спољну академију у Бечу, а Светолик, познати бициклиста, победник на тркама у Србији и иностранству, новинар је и власник листа „Балкан”.

Туш кабина и литар млека

О браћи Савић недавно је у Библиотеци града говорила Драгана Ивановић, унука Пере Савића и председница Друштва пријатеља Француске. Испричала је да се после студија, између 1885. и 1890. напредни Савићи враћају у Шабац и почињу да преводе са немачког. Михајло белетристику, Божа филозофију и медицину. Од зарађеног новца купују штампарију, парну стругару и парни млин. Селе се у Београд и отварају велике књижаре у Земуну, Кнез Михаиловој и Васиној улици, а како су били испред свог временa, књиге су се могле наручити поузећем, а у књижарама су имали и одељак школског прибора и поклона, одељење вештачког цвећа и абажура и малу кафетерију где могу да се прелистају књиге.

Отворили су и посластичарницу у Македонској 12, а 1910. први наменски грађен биоскоп у Коларчевој 3, на месту данашњег Југоекспорта. Иначе, тада су биоскопе у Београду држали индустријалци и трговци: Боторић, Богдановић и Шонда, произвођач чоколаде. Новине откупљују 1894. од Јована Живковића и дају им име „Мали журнал”.

– Код њих каријеру започињу браћа Рибникар, Моша Пијаде, социјалиста Радован Драговић, слепи новинар Хумо… У Београду тог доба има 13 листова. Ако министар др Владан Ђорђевић одржи говор, све новине га објаве, сем Савићевих и због тога им затворе лист на годину дана. Савићи су били у Народној-радикалној странци, касније у Демократско-радикалној странци, али тај став нису носили у свој лист, већ су писали против свих. Били су противници Милана Обреновића, а Божа, који је држао политичке говоре по Србији, чланке против Владана Ђорђевића објављује у књизи „Владановштина” – каже за наш лист Драгана Ивановић.

„Мали журнал” доносио је текстове из политике, науке, друштвеног живота, културе, берзанске вести, рекламе, биоскопски програм и романе у наставцима. У листу никад није било штрајка, јер су услови рада били добри.

– Савићи су у својој штампарији, која је 1912. највећа на Балкану, имали туш кабине за раднике, да могу да се окупају после посла. Запослени су добијали литар млека дневно, а за Божић и Ускрс мушкарцима је поклањана гардероба (од шешира до штапа), а женама хаљине и доњи веш. Имали су и фабрику хартије, као и цинкографију – за обраду фотографија. Прве слике у београдским новинама објављене су у „Малом журналу” 1912. из филма „Том Батлер”, као и фотографија поводом смрти Веле Нигринове – каже наша саговорница.

Филмови у бункеру

Божа Савић пише романе: „Отилија”, „Снаха”, „Сузана”, „Две сестре” и сценарио за филм „Јадна мајка” који је приказиван до 1932, када је изгубљен. Филм прати причу о ђацима пешацима, а камерман је Луј де Бери. Глумили су ученици Топчидерске школе и Емилија Поповић, глумица Народног позоришта.

– Браћа Лимијер приказују први филм 1895, а Савићи у својим новинама пишу прве чланке о филму и филмској производњи 1896. Ако је „Кво вадис” у свету приказан у мају, они га откупљују већ у јуну. Божа путује и извештава како изгледају биоскопске сале у европским градовима, а биоскоп Савића био је у облику арене. Зидове су осликали ученици сликарске школе, на средини су били столови где може да се наручи безалкохолно пиће. Дали су и оглас за касирку „Тражи се девојка вична рачуну”… Имали су централно грејање, ватрогасца, кабину од лима због нитратних филмова. Једини су до Првог светског рата били заступници Патеа и Гомона за Балкан и сви апарати у биоскопу били су из те две фирме. Платно је било на средини сале, они који су гледали иза платна – изврнуте слике, плаћали су јевтиније карте, истиче Драгана Ивановић.

Савићи су расписивали конкурс за снимање филмова, с обавезом да тема буде из наше историје или живота и од 1911. до 1912. снимили су 10 филмова. У биоскопу су плаћали пијанисту који би свирао за време пројекције. Филмове су куповали од Ернемана, Нордиска, Гомона и Витаграфа, а увели су и титл на српском. У новинама су објављивали ко је присуствовао пројекцијама: Јаша Продановић, кнез и кнегиња Трубецкој, а по граду су лепили плакате о филму и бунили се што други лепе преко њихових. Плаћали су стране камермане: Рудолфа Прохаску, Карла Фројнда који је касније снимао у Холивуду са Гретом Гарбо „Даму с камелијама”, па „Светлости велеграда”, а за „Добру земљу”, добио је Оскара.

Пошто је ослобођен војске, а јавио се као добровољац у Балканским и Првом светском рату, Пера Савић је све филмове сместио у „бункер” своје куће. Међутим, аустрoугарски официр упао је у кућу и наредио да се бункер спали, а и биоскоп им је затворен 1913. као политичка одмазда. „Због новинских чланака мој деда је био омражен у Аустроугарској. Једном је лежао седам месеци у затвору, али нису га сломили. Довели су најмлађег брата Младена и толико су га тукли да је Младен преминуо од батина”, каже Драгана Ивановић.

Савићи су помагали и сиротињу. Божа би нашао неко дете које нема родитеље и живи са бабом, издржавао би га до удаје или женидбе, спремивши му комплетно свадбу. Онда би узео друго дете да га одшколује. Породици се недавно јавио један наш човек из Шведске. Наиме, Божа је помагао његову бабу која му је много причала о Савићима.

Извор:
Политика

Posted on 17. oktobar 2016., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: