Ђорђе Вајферт

Ђорђе Вајферт (1850-1937), од оца Игњата и мајке Ане, родио се у Панчеву. Живео је у имућној панчевачкој породици индустријалаца. Панчево је тада било мало погранично место на ушћу реке Тамиш у Дунав, насељено претежно Србима, Немцима и Мађарима. Са друге стране границе преко Дунава је лежао град Београд, комерцијални центар и главни град поново успостављене Краљевине Србије.

 ignjarvajfert

Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац а затим и као произвођач пива. Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.

Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.

Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду.

Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гиснер.

Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе.

 Прелазак у Србију

Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дане пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.

Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудијенцију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.

 Добротвор

Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.

Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.

За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.

Током 1929. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво. Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности.

djordje-vajfert

Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју збирку у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету. Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.

Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара, а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу. Није имао потомака. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг. Био је велики мајстор масонске ложе „Југославија“.

 Привредник и економиста

Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио.

Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.

19-kostolac

Из сачуване архивске грађе познато је да је Рударско одељење Министарства финансија 1873. године дало повластицу за копање угља у Костолцу Фрањи Вшетечком, власнику парног млина у Београду. Познато је и да је те године произведено 15.050 „ђумручких центи угља“ (једна цента тежила је 50 килограма). Међутим, већ 1881. власник овог рудника постаје Ђорђе Вајферт, за чије име се највише везује развој рударства у Србији.

kostolac-rudnik

Вајферт је отворио прво рудник у Костолцу из веома практичних разлога – угаљ му је био потребан за парну пивару у Београду. Истраживачког духа и ветропираст по природи, тражио је и добио одобрење Српске владе и отпочео да истражује рудна налазишта у Србији. Вукао је за собом инжењере и рударе, куповао опрему, подизао рударска насеља и трошио велики новац. Чега год се дотакао, све је пропадало. Зарађивао на пиву, губио на живи. Јалово је било отварање Топионице у Рипњу надомак Београда, јер рудник живе на Авали готово да је био без руде. Исто је било у рудницима „Света Ана“ на Дели Јовану, „Света Варвара“ на реци Пек и коповима на Мирочу, Руднику и у Злоту. Пивара није могла да оточи толико пива колико је Ђорђе трошио на ова истраживања. Уследила су три банкротства. Злобни савременици Ђорђа Вајферта говорили су често да је „зрео за самоубиство”. Али, његово хазардерско понашања одједном се посрећило. Када су му све београдске банке затварале врата и одбијале менице, Ђорђе се једнога дана, елегантно обучен појавио у Трговачкој банци. Тражио је зајам од 50.000 динара у злату. Милош Туцаковић, директор банке, потписао је меницу не слутећи да је тиме омогућио отварање Борског рудника. Ђорђе И. Вајферт постао је тог тренутка власник најчувенијег налазишта бакарне руде у Европи. Било је то 1903. године. Власништво, међутим, није задржао више од једне године. За експлоатацију рудника, наиме, био је потребан огроман новац, који ни он а ни држава Србија нису имали. Ортаке је нашао у Француској, тако да је основао акционарско друштво са именом „Француско друштво борских рудника“. Основни капитал износио је пет и по милиона златних француских франака, а Ђорђе Вајферт је имао у рукама 3.300 акција вредних преко милион златних франака.

Од 1890. он је гувернер Народне банке Србије, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Извео је и претварање народне банке и емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре. Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895-1900. година.

Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.

Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.

У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.

Пиваре у Београду и Панчеву и данас пуне флаше пивом „Ђорђе Вајферт“.

Објављивањем монографије „Ђорђе Вајферт 1850-1937.“, чланови Фондације испунили су завет који су преузели када су основали удружење: да сачувају од заборава сећање на великана који је увек био спреман да помогне отаџбини и свом народу.

Извор:

Фондација Ђорђе Вајферт

Мc.kcbor.net

Posted on 3. oktobar 2016., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: