Susret u Veroni

Tog toplog majskog prepodneva na parkingu ispred zidina starog grada Verone bilo je puno turističkih autobusa iz celog sveta. Posle kraćeg dogovora, grupa iz Zlatkovog autobusa žurno je krenula u obilazak Verone za vodičem Sanjom, jednom hitrom i elokventnom brinetom. Kroz priličnu gužvu teško su pratili veliku šaku Miki Mausa, koju je kao orijentir Sanja držala na nekom štapu. Zaustavili su se najpre na trgu Bra, diveći se velelepnoj  Areni i zamišljajući krvave borbe u njoj nekad i operske predstave sada, pod zvezdama, u vreme toplih letnjih noci. Probijajući se kroz mnoštvo pešaka u ulici Mazzini stigli su i do najlepšeg trga u Veroni, Trga Erbe.

naslovna-susret-vitomir-curcin-1

Dok je Sanja stručno i temeljito objašnjavala istoriju Verone, kao i istoriju spomenika i živopisnih zgrada na renesansnom trgu, Zlatko se sa setom sećao kako je na tom istom mestu pre nekoliko godina uživao sa svojom ženom i fotografisao iz raznih uglova fontanu sa Madonom i visoki toranj Lamberti sa satom.

Posle obilaska Danteovog spomenika grupa se uputila famoznoj Julijinoj kući, nezaobilaznom mestu posete mnogobrojnih turista u Veroni, gradu Šekspirovih ljubavnika.

Sa ulice, kroz zasvođeni ulaz u Julijino dvorište, Zlatko je sa smeškom i zanimanjem posmatrao neopisivu gužvu, posebno mladih, oko Julijine statue i balkona. Posebno ga je dojmila jedna grupa omalenih, lepo skockanih Japanaca, sa velikim foto-kamerama oko vrata, dok su besomučno slikali svaki detalj u dvorištu, pa čak i mesto gde je, po kazivanju vodiča, sa balkona pala Julijina maramica.

Udaljavajući se od gužve, Zlatko je polako napustio grupu, rešen da negde sam na miru provede ostatak vremena do povratka u autobus. Oduvek je voleo da putuje i da stalno postaje bogatiji za nova viđenja i iskustva, ali je sa godinama sve manje podnosio besomučnu jurnjavu turista, nazivao je to „stampedom“, da se u kratkom vremenu obiđe što veći broj znamenitosti.

Na zapadnom delu Trga Bra, na trotoaru popločanom roze kamenim pločama, poznatom kao Liston, iz velikog niza izabrao je prekrasni i po italijanskom maniru ušminkan kafić. Uz kapućino je uživao u pogledu na veliko kameno zdanje Arene, Palatu Barbieri i divio se arhitekturi minulih vremena pod zracima majskog sunca.

Za susednim stolom krišom je osmotrio dve elegantne starije dame. Otkada mu je pre dve godine umrla žena, putuje sam i često sebe uhvati kako pažljivo zagleda lepši pol starije dobi. Samoća mu je teško padala, a pogotovo ono stanje ispraznosti kada radosti putovanja nema s kim da podeli. Iz razgovara dama sa zanimanjem je razaznao nekad zajednički jezik, sa primetnim zagrebačkim naglaskom. Nesvesno mu je kroz glavu proletelo sećanje na studenticu Jasnu iz Zagreba, svoju veliku ljubav iz ferijalnih kampova početkom sedamdesetih. Osetio se sam sebi smešnim, kada je u jednoj od njih naslutio Jasnine crte. Ustezao se da im priđe, plašeći se da njegovo pitanje ne bude shvaćeno kao nevešti pokušaj startovanja nekog bezveznog usamljenika iz bivše zajedničke države. Nervozno je proveravao vreme do polaska autobusa. Ispričavajući se, najzad je ipak prišao i hrabro promucao nešto što je u sebi nosio već blizu 40 godina.

Dama je samo spustila velike zatamnjene naočare i odmeravši ga izustila: „Izvolite sesti, gospon!“ Kada se blago osmehnula, po rupicama u obrazima je bio u potpunosti siguran da ne greši!

Pred njenom zbunjenom saputnicom odmotavali su svoje životne priče u nekom uzbuđenju nepriličnom njihovoj dobi, vešto izbegavajući okolnosti nenadnog raskida njihove veze. Njene reči da je udovica već više godina, samo je sa smeškom prokomentarisao, podsećajući je na izrečenu nameru u Starom ulcinjskom gradu da nikad ne bude udovica.

Jasnin autobus je kretao nešto ranije, pa su se zajedno uputili ka parkingu autobusa, ponašajući se na momente bezbrižno i raskalašno kao da su u ferijalnom kampu i doživljavajući Veronu kao sopstveni grad. Sa setom su konstatovali da svi kampovi njihove mladenačke ljubavi više ne postoje…

Na ulasku Jasne u autobus, Zlatko je smešeći se rekao da su trebali otići do Julijine bronzane statue i izvesti poznati ritual kojim dvoje zaljubljenih ostaju zauvek zajedno, tako što istovremeno ona dodirne Julijinu desnu ruku, a on desnu Julijinu dojku.

Jasna se samo vragolasto nasmešila rekavši da računa kao da su to već uradili, što ga je namah učinilo zatečenim. Poput zaljubljenih tinejdžera pritiskali su dlanove na staklo autubusa do Jasninog sedišta.

Dok su se autobusi kretali ka svojim različitim odredištima, Zlatko se, zavaljen u udobnom sedištu, prepustio nostalgičnom sećanju na te divne dane mladosti i prve velike ljubavi. Na dane nezaboravnog druženja po ferijalnim kampovima mladih iz svih krajeva zemlje, na tada začete ljubavi, na jednaku dostupnost javnih dobara svima, a more je to bilo, jer se za neznatne pare moglo provesti na moru čak dve nedelje. Zahvaljujući velikom popustu na grupna ferijalna putovanja, lako i potpuno bezbedno se stizalo i do udaljenih mesta tadašnje zemlje…

Ploveći zatvorenih očiju u prošlost, oživeo je sliku plesa sa Jasnom, čvrsto pripijenih jedno uz drugo, u polutami disko kluba i zvuk nostalgične hit balade iz Makarske „When I need you“ („Kad mi trebaš, samo sklopim oči i sa tobom sam…“), koji ga celo vreme puta od Verone nije nikako napuštao…

Saputnicima u autobusu bio je primetan njegov osmeh na licu dok se prisećao ferijalnih zgoda u njihovim dvorcima od cerade, u kuhinji dok se ljuštio krompir, mutilo mleko u prahu, dok se održavala higijena u kampu, pod tuševima kad iznenada nestane vode (uvek se smejao onoj sceni u makarskom kampu sa Milenom Dravić pod tušem u filmu „Nije lako sa muškarcima“).

Uhvatio je sebe u dilemi da li je to zaista bilo tako lepo, da li novije generacije nemaju takva sećanja, ili je to ipak samo „žal za mladost“ ostarelih, koji ne prihvataju surovu istinu prolaznosti!? Pa nemamo samo mi tapiju na predivnu mladost, imaju je i naša deca, koji će takođe misliti da su je imali kad budu pričali svojoj deci…

Prisećao se onih već požutelih fotografija sa tih letovanja kod kuće, koje su jedan tren mladosti otimale od zaborava govoreći hiljadu reči! Vukle su mu se po prašnjavim fijokama, ali su i njegovo venčanje preživele, jer nisu „komisijski“ uništavane, zahvaljujući razumevanju i toleranciji njegove žene…

Što se više autobus udaljavao od Verone, ona mu se zbog susreta sa Jasnom činila sve bližom, kao najlepši grad na svetu. Arena na Trgu Bra u svom životu od 2000 godina bila je nemi svedok nebrojanih životnih priča iz minulih vremena, pa tako i ove priče o susretu posle skoro 40 godina…

Dok je uzbuđeno prebirao po Jasninom kontaktu u svom mobilnom telefonu, Zlatka je preplavila nada da će na narednom putovanju imati s kim da podeli radost…


Priču napisao:

Vitomir Ćurčin

Zrenjanin

 Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.

 

Posted on 28. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: