Šešir sa crvenom trakom

Tog maja 1907. prošla je već čitava godina kako Stevan, mlađani bečkerečki berberski kalfa, usavršava zanat u austrougarskoj prestonici kod berberskog majstora Vilhelma Kovača. Nemački jezik još nije usavršio, pa ga je često ispravljala jedna vesela, krupnooka, lepuškasta Marija iz zgrade preko puta, koja je sa majkom dolazila u susedni ženski salon. Toliko ga je opčinio njen veseli kikot, da je čak jednom uhvatio sebe kako po njenom dolasku kreće u ženski salon, da bi je isprovocirao nekim svojim izgovorom.

sesir

Pola u šali, pola u zbilji, ponudila se čak jednom da mu održi kurs nemačkog jezika sa upoznavanjem bečkih znamenitosti. Za uzvrat, treba da brija njenog oca svako jutro! Zbunjen i opčinjen njenim izgledom prihvatio je, što je nju nateralo u još veći kikot. Morala je od smeha čak da pridrži šešir na glavi, otkrivajući u potpunosti svoju predivnu figuru. Duga haljina pripijena u gornjem delu posebno je naglašavala istaknute grudi i tanani struk.

Pomisao na Mariju ga je sve više okupirala i sve je više mušterija smeštao u stolicu pored velikog izloga berberskog salona, kako bi imao bolji pregled na ulicu. Zgrada prekoputa, koju dosad nije ni primećivao, odjednom mu je postala tako mistična i interesantna, pogotovo ona tri prozora Marijinog stana na spratu. Znao je već napamet vreme njenog odlaska i povratka sa časova klavira, kao i njene šetnje sa bolešljivom majkom. Još izdaleka, lako je prepoznavao njen beli šešir sa jarko crvenom trakom i kitnjasti suncobran. Bio je bukvalno opsednut tom crvenom trakom. Video je traku u mislima dok se sklopljenih očiju odmarao u svom sobičku, tražio je pogledom kad se našao na ulici. Neprestano se trudio da ispod šešira uhvati njen pogled. Ubeđivao je sebe da se to par puta i desilo, da su zaista razmenjali poglede, uz jedva primetan Marijin smešak.

Kada je jednom prilikom pomogao pri unošenju njenog novog klavira, uspeo je da zakorači u taj tajanstveni i nestvarni svet Marijine sobe sa onim famoznim šeširom na ormanu. Osetio je njen iznenađen i radostan pogled na sebi. Iskoristio je priliku da je podseti na obećanu pomoć u upoznavanju znamenitosti Beča. Zatreptala je krupnim crnim očima, tako kontrasnim njenom belom tenu i pristala, malo pocrvenevši. Dogovorili su se za Šenbrun, prve naredne nedelje.

U strepnji i slatkom iščekivanju jedva je dočekao to sunčano, nedeljno pre podne. Radosno i sa ushićenjem Marija je prihvatila pruženi kraljevski ljiljan, njen omiljeni cvet, kako mu je otkrila cvećarka  „Frau Klara“ u susedstvu.

Kada su  stigli do prekrasne Neptunove fontane parka Šenbrun, sa smeškom mu je drsko predložila da se takmiče ko će pre stići do Glorijete, građevine sa arkadama, na vrhu malenog brdašca. Rekao joj je da nema nikakve šanse u toj dugoj suknji, sa šeširom i suncobranom. Složila se, ali ne odustajući, tražila je da on uzme šešir i suncobran i da joj još pruži prednost jedno pedesetak metara. Pristao je, smejući se. Kad je potrčala, vešto je sa obe ruke podigla suknju i poput veverice prva stigla do vrha. Na vrhu ga je sačekao njen poznati veseli kikot, kome je monumentalni vidikovac što gospodari prostranstvima Šenbruna davao neki uzvišeni, vanvremenski ton. Dok joj je vraćao šešir na glavu, primetila je da mu se pogled dugo zadržao na crvenoj traci. Jednostavno je skinula traku i pružila mu je sa rečima:“Sačuvaj je za uspomenu!“ Prihvatio je traku, istovremeno ne ispuštajuću njenu tananu ručicu. Najpre je trgla ruku, a potom preplela svoje prste sa njegovim, gledajući ga netremice u oči.

Nastavili su nedeljom da obilaze veseli, razuzdani Prater sa fantastičnim točkom i gradskim parkom, Hofburg, palatu Belvedere, pa i da se ušunjaju na galeriju velikog hola Bečkog Parlamenta u vreme tradicionalnog bala. U tami galerije prepustili su se uživanju uz zvuke valcera. Veseli i  razdragani vrteli su se u zanosu, sve dok im se usne nisu spojile…

Viđali su se potom i preko nedelje, uglavnom u obližnjem „Cafe Residenz“, popularnom „Rezi“-ju,. koji je sa svojom domaćom, opuštenom,  atmosferom bio njihovo omiljeno utočište.

Ono što ga je u podsvesti plašilo, i o čemu njih dvoje nisu nikad pričali, bio je njegov društveni položaj koji nikako nije odgovarao visokom standardu njenih roditelja. Bilo je primetno da njihova veza klizi od bezazlenog upoznavanja Beča i obuke iz nemačkog jezika nekog siromašnog, usamljenog berberskog kalfe iz dalekih balkanskih nedođija, u nešto mnogo ozbiljnije i opasnije. Otac je Mariji strogo zabranio izlaske, ali su oni ipak nalazili najverovatnije načine da se vide. Umesto ranije vesele i bezbrižne opuštenosti, vezu je počela da karakteriše strast, utoliko veća, koliko su zabrane i pritisci bili veći.

Približavala se već i Nova 1909. godina. Prvi snegovi počeli su da pokrivaju  bečke ulice i trgove i da monumentalnim građevinama iz prohujalih vremena daju poseban čar. Ispred Gradske kuće na Rathausplatz-u u toku je bio tradicionalni, najveći božićni vašar. Vazduh je bio ispunjen mirisima raznih pečenja, prženog kestenja, kuvanog vina s cimetom, punča.

Stevan je bio oslonjen na drvo u parku ispred Gradske kuće i pogledom pretraživao masu koja se tiskala oko tezgi Sa obe ruke je držao čašu toplog punča i polako ispijao vrelu tekućinu. Opet ga je plavio onaj neprijatan osećaj usamljenosti.

Iz razmišljanja ga je trgao osećaj hladnoće nekih ručica preko njegovih očiju i poznati, opijajući Marijin miris. Okrenuo se radostan, našavši se ispred tog nasmejanog, željno očekivanog lica. Osećaj usamljenosti namah je prestao. Uspela je nekako da se oslobodi dodeljene pratnje i sad su oboje želeli da ove teško stečene trenutke iskoriste što bolje. Sa još nekoliko punčeva uspešno su potisnuli osećaj hladnoće i nagomilane teskobe zbog uskraćivanja njihove veze. Poprilično veseli i opušteni krenuli su kućama.

Već je bilo kasno kada su se našli ispred ulaza u njegov podrumski stan. Skupio je hrabrost da je zamoli da mu pobliže objasni neka njemu nejasna poglavlja iz nemačke gramatike koju mu je Marija dala još ranije. Bacila je samo neodređen pogled ka prozorima svoje kuće i uputila se za njim. U svom toplom sobičku jedva je nekako iščeprkao zaturenu gramatiku sa označenim poglavljima. Ovlaš su počeli da prevrću listove, nespretno obuzdavajući plimu strasti koja ih je obuzimala, da bi joj se potom sasvim prepustili.

Stvari su počele da poprimaju tok od kojeg je u podsvesti najviše strahovao. Ne mogavši da izađe na kraj sa ćerkom da prekine tu nedoličnu vezu, Marijin otac, gospodin Nüstler se sa nadmoćnim prezirom ustremio na glavnog uzročnika njegovih nevolja, srpskog berbeskog kalfu. Pojavila su se neka uniformisana lica i počela da proveravaju njegove papire vezane za prijavu boravka, preturaju po sobičku, pa čak i po salonu, tražeći i od gazde neke silne papire. Očigledno je Marijin otac, kao visoki službenik Gradske kuće, iskoristio neke svoje veze.

Kada je nekako ipak dospeo da dođe do Marije i sve joj to ispriča, primetio je da ona o tome već upoznata. Izgledala je prilično unezvereno i uplašeno, dok su joj suze krenule niz lice. Pokušao je da ih poljupcima pokupi, dok mu je ona tiho prošaputala u uvo:“Trudna sam“. Samo ju je još više privio uz sebe. Dugo su tako ostali zagrljeni, smišljajući izlaz iz ove nepodnošljive situacije. Kao da se ogromna carevina svom težinom sručila na ovo dvoje mladih ljudi.

Držeći se neprestano za ruke, žurno su se probijali kroz masu na južnoj  bečkoj železničkoj stanici tog martovskog dana 1909. Dok je voz polako napuštao stanicu, upijali su pogledom Beč kojeg napuštaju zauvek. Negde daleko videli se točak na Prateru i sebe kako veselo mašu, uživajući onako zagrljeni u prekrasnoj panorami prestonice. Privio je Mariju još jače, pokušavajući da joj umanji težinu napuštanja roditeljske kuće, prijatelja, Beča i odlaska u nešto strano i nepoznato. Sebi se zarekao da njenu ljubav i žrtvu neće izneveriti do kraja života.

Odmah po povratku kući sa turističkog putovanja u  Beč, na istom mestu gde je Stevan pre više od 100 godina u tadašnji Veliki Bečkerek doveo svoju Mariju, uzeo sam porodični album i ponovo prelazio rukom preko slika sa početka prošloga veka. Imao sam neodoljivu potrebu da nekom prenesem svoje utiske iz Beča.

Otvorio sam crnu, omanju kutiju, sa već prilično izgrebanim natpisom na gotici, koju je deda ljubomorno čuvao. Iz nje sam polako vadio stari berberski alat-brijač, makaze, četke, češljeve i neku kožu za oštrenje brijača. Pri dnu je bila već prilično izbledela crvena traka sa Marijinog šešira!

Na Marijin grob položio sam njeno omiljeno cveće, kraljevski ljiljan. Pokušao sam da zamislim na kakvim je iskušenjima bila te 1909. godine kada je, otrgnuta od Beča, došla u kuću gde je nisu prihvatili  i koja je još uvek imala ognjište. Jezik tad nije znala, ali je ipak mog oca, koji je kao dete ljubavi rođen u avgustu iste godine, učila da čita i piše. Pet godina kasnije rodila je i ćerku, prilično nalik njoj, buduću kraljicu bečkerečkih balova.

Umrla je 1934. sa svega 47 godina, ne dočekavši da ponovo vidi svoj rodni Beč i mesto rađanja svoje velike i bezgranične ljubavi. Ljubavi koja je prkosila i vremenu i prostoru…

 Ovo je istinita priča posvećena mojoj baki i jednoj velikoj bezgraničnoj ljubavi. Ljubavi koja je prkosila i vremenu i prostoru…


Priču napisao:

Vitomir Ćurčin

Zrenjanin

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.

Posted on 27. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: