TAJNA UJEDA KOMARCA

Laura se u svojoj prozračno beloj sobi, po kojoj su počele da igraju senke škura i pomaljajućeg sunca, počela buditi uz značajne grimase na licu. Otvarala je i zatvarala oči povremeno dodirujuci obraz i trljajući vrat, primećujući da sviće zora. Bila je lenja da ustane i u borbi sa komarcem, čiji su povremeni ujedi izazivali mrštenje njenog polusnulog lica, počeo je njen misaoni monolog. Htela je da ignoriše upornog insekta, pretvarala se da sanja njegove ujede, zavaravala um razmišljajući o predhodnom danu, o svojim željama, o budućnosti.

13-1058-1117-2-944

U ustima je još osećala okus egzotičnog čaja koji je pre spavanja popila s tetkom na letnjoj terasi očevog rodnog mesta. Pozitano je bio naziv seoceta koji je vremenom postao jako popularna destinacija u Italiji. U ovo letnje doba je vrvio od stranaca željnih mirisa mora, boja juga, čistog neba i noćnih zvukova kakve samo seoska fauna može da podari.
Njena teka, očeva sestra, koja za šest decenija života nikada nije ni pomislila da se odseli iz ovoga primorskog mestašceta, je imala poseban gard prema turistima. Komentarisala je svaku turističku grupu koju bi kroz žardinjere svoga cvećem bogatog i kaldrmom prekritog dvorišta tokom noćnih sedeljki primećivala. Imala je svoju teoriju da samo štete starosediocima, te da su priče o turizmu i blagodetima priliva stranog novca prazne. Laura je znala da njena teka Fiorela ne misli ništa loše ovim ljudima. Bila je to mila, niska žena, jakih mišica, visokog struka i izvanredno vedrog lica kome je uvek malo trebalo da blistavim osmehom ukrasi pomalo izborano i sunčevim sjajem obojeno lice. Upravo zbog svoje vesele naravi nije podnosila tišinu kojoj je Laura bila sklonija tokom večernjeg sedenja u dvorištu. Dok se Laura trudila da osluškuje talase od ljudske graje slobodnog mora, Fiorela je samo tražila način da o nečemu započne razgovor i izbor je najčešće padao na furešte, nevine turiste. Nije to Lauri smetalo, trudila se da te noćne razgovore preokrene u priče iz prošlosti, priče očeve i tetkine mladosti. Prepuštala se tetkinom prepričavanju prošlih događaja laganao ispijajući ohlađeni čaj koji im je Laurin otac slao iz svog dućana u Maroku. Svakoga ljeta bi im dopremio odabrane arome crnog i zelenoga čaja. Spremao ih je u platnene vrećice koje je slagao u drvenu kutuju u kojoj je obavezno bio i novi servis za čaj. Ta tradicija je trajala već dvadeset godina. Bio je uspešan trgovac u zemljama Magreba i uvek je mislio na svoje omiljene dame. Znao je koliko Laura uživa u ispijanju čaja iz posebnih šoljica. Ovo leto je bilo u znaku nežno plavih, plitkih porculanskih šoljica ukrašnih zeleno-žutom motivima inspirisanih arapskom kulturom. Laura je uživala u potapanju svoga jezika u crni čaj gde se istovremeno mešala oporost aronije i meki okus breskve. Tetkina priča o još jednoj propaloj, morskoj ljubavi iz prošlosti se polako bližila kraju baš kao i tamnonarandžasta tečnost u velikom stakleno-metalnom čajovniku.
Silovito je stegnula svoju tetku oko struka, onako, dok je ona još sedala u stolici, poljubila je u levi obraz te produžila dvorištem do zadnjeg ulaza koji je uskim hodnikom vodio do njene sobe. Presvučena u svilenu, rezedo boje, kratku spavaćicu razmišljala je o svojim ljubavima kojih nije bilo mnogo. O ljubavi je razmišljala značajno drugačije od svoje tetke. Njeni ljubavnici su morali biti posebno duhoviti, intelektualno spretni, harizmatični momci sa obaveznom dozom misticizma u govoru i ponašanju. Baš zbog tako detaljne predstave o ljubavi nije mogla da parira svojoj tetki po iskustvu. Ova misao ju je vodila do sledeće, one mističnije strane njenog bića. Usnula je razmišljajući o spirtualnoj povezanosti s njenom budućom, nepoznatom ljubavi, uverena da joj duša već sada šalje neke nagoveštaje koje ona nije umela da prepozna.
“Aaaah, zaboga Laura, prestani, prestani, ustani se već jednom, reši se toga komarca, skuvaj sebi kafu, izađi na terasu, uživaj u izlasku sunca, to baš dugo nisi radila, a voliš taj svakodnevan, ali uvek poseban događaj. Hajde polako dušice, ustani, umij se. Mani se traženja logike u ujedu insekta, prenošenju tajnih poruka iz budućnosti i sličnih gluposti koje ti uvek ostaju negde u tvojoj glavici kao moguća istina”- govorila je u sebi prekorno. Sela je na ćošak kreveta, još uvek mrzovoljna, sa malim, crvenim otokom na vratu, pogledala je prema prozoru osmehujući se zrakama koje su se prolile po njenim ramenima, struku i kolenima.
“Biće ovo fantastičad dan”- rekla je naglas izlazeći iz svoje sobe.
-Otprilike u isto vreme dok se Laura trudila nenasilno osloboditi komarca, David je sa zadovoljstvom prao ruke u dvorištu porodične kuće u Santa Izabeli puštajući da mlaz vode odnese spljošteno telo komarca. Mokrom rukom je dodirnuo levu stranu vrata u želji da ublaži svrab od uboda. Seo je na slamnatu stolicu, stavljajuči svoju majicu na naslon, ispružio noge što je dalje mogao i duboko udahnuo. Zatvorio je oči nastojeći da upije sve mirise noći prepuštajući se svežini samo njegovog parčeta zvezdanog neba. Trebali su mu odmor i snaga.
Već dva meseca, svaki dan, radi na plantažama hibiskusa. U Meksiku je bila sezona berbe čaja. Niti jednu nije propustio za poslednjih jedanaest godina. Od svoje desete godine je ispunjavo roditeljski zadatak koji je trebalo da ga navikne na rad i disciplinu. Uvek je od novca koji bi tokom ljeta zaradio sebi kupovao knjige, ranac i par patika za novu školsku godinu. Sa velikim ponosom je umotavao u mekani papir svoje nove knjige i slagao ih na svoj radni sto. Ova godina je bila posebno naporna. Na plantažama je radio puno, jer mu je cilj bio drugačiji nego svih predhodnih godina. Hteo je da zaradi novac za svoju prvu posetu Evropi. Pre oko pola godine je slučajno, na nekom američkom TV kanalu, pogledao jednočasovnu reportažu o Italiji. Oduševio se slikama primorskih krajeva, kulturnih spomenika, antičkih gradova, prikazima gurmanskih specijaliteta. Počeo je da mašta o ukusima đelata i sličnih, za Davida egzotičnih, poslastica, o izlascima sunca i usnama talijanskih devojaka koje bi ga vodile u mediteranske snove.
“Aj, aj, Davide”- rekao je sebi naglas, ustajući se sa još uvek tople zemlje. Zadremao je od miline očekivanih avantura. Vratio je stolicu na svoje mesto, prosuo ostatak vode iz bokala na mamino cvece te ušao u dnevnu sobu koja je vodila do njegove sobe. Dok je je otvarao škure da bi propustio svež vazduh za spavanje opet je osetio svrab na levoj strani vrata. Zamahnuo je rukom kao da će se opet žustro počešati ali na trenutak mu prođe luckasto misaono pitanje.
“Kako li ujedaju komarci u Italiji?”- osmehnuo se sam sebi i od te simpatične pomisli samo se pomilovao po vratu. Raširenih ruku, umoran je upao u svoj krevet koji je bio smešten nedaleko od otvorenog prozora. Miris lavande u jastučnicama je bilo poslednje što je pamtio te noći.


Priču napisala:

Milica Marić

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.

Posted on 23. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: