LJUBAV POČINJE NA SLOVO D

Juče je bilo tačno deset godina od kada te na ovom svetu više nema. Nisam otišla na grob, nisam ni poželela, ne idem ionako nikada. Ponekad pomislim na korov na njemu, obraslu divlju travu i to koliko mora delovati zapušteno i napušteno. Tužno. Tada me grize savest. Ali ne robujem formalnostima, iako nekada i nekim znam da bi trebalo. U meni sve ove godine živiš. Ponekad si toliko stvaran, da kada se probudim moram se dobro napregnuti ne bih li dokučila jesi li zaista živ, a nekada jedva da mogu da ti se setim lika. Ti momenti me plaše.

Grandfather and granddaughter

I onda pokušavam iz petnih žila oživeti sve one naše trenutke, sve mirise i dodire koji me vezuju za tebe.  Pred očima se pojavi stara kruška, snažna i povijena, njen debeo hlad i trem pod njom. Sedimo tako ti i ja u tišini, gledamo u baštu ispred nas. Ti vrtiš svoj sivi kačket od tvida u rukama, s vremena na vreme prineseš čašu hladnog piva ustima i ćutiš. Ja gledam u tvoje ruke, istovremeno najgrublje i najnežnije na svetu. Koža potamnela od sunca, na njoj ispisana svaka tvoja godina, teška kao malj, a proživljena s neverovatnom lakoćom. Prsti dugi, gospodski, i kada miruju ne miruju, kažiprst nežno i u ujednačenom ritmu miluje prst do njega. Svako malo dodirnu ovlaš krastu na licu, toliko već proširenu, da se i ne sećam kako si izgledao bez nje. I onda tišina počinje da govori. Prebrojavam u sebi godine – koliko je još ostalo vremena, pomno te posmatram ne bih li u tvojim pokretima, pogledima i udisajima otkrila koliko dugo još mogu biti mirna. Tišina već ozbiljno tutnji, stvara pritisak i ja odmahujem glavom. Opet čujem cvrkut ptica, graju iz susednog dvorišta, opet kruška miriše. Postavljam million pitanja. Odgovoraš na svako treće, ali te moja radoznalost i dosada silno zabavljaju. Onda ti čitam novine, naš nezaobilazni dnevni ritual gde se ja unosim u ulogu voditeljke, verno glumim kako me politika i ekonomija zanimaju, a ti sa osmehom u uglu usana pažljivo slušaš. I ponosan si. Zahvalan si na pažnji koju ti posvećujem, ali od mene ne tražiš ništa. Samo me voliš. Tiho, nenametljivo, neopterećujuće.  Najbolja sam ti, bez mane, nevina i čista.  Koliko mi samo fali taj svet, koji je sa tobom otišao; svet u kome sam ja bila ona ja, kakva više nikada i nigde postojati neću.  Pa kada me svakodnevica s vremena na vreme, ošine svojom surovošću, kada se nesigurnost i usamljenost uvuku u moje odaje, ja se uvek tebe setim i tog iščezlog sveta i praznina koja je za tobom ostala krene da se širi. Počinje bivati sve dublja. Nagnem se nad taj bunar, na njegovom dnu vidim sve što mi tako snažno nedostaje – pamuk i svilu, pliš i perje; mekane jastuke prošlosti u kojima sam se uvek osećala ušuškano i zaštićeno. Zamiriše pokošena trava, na licu se razlije toplota sunca i zazvone zvuci bezbrižnosti i igre. Jasno vidim onaj vakuum u prostoru i vremenu od koji su se snažno odbijali modri talasi spoljnog sveta, onog u kojem ti ne želi svako dobro, ma naprotiv, onog gde su jutra često gorka, a noći besane. I vidim sebe u tom vakuumu, devojčicu bezbrižnu i srećnu, kako stoji nasmejana, veća i snažnija od diva odraslosti sa druge strane stakla, koji joj bolno stvaran i moćan, ne može ništa. Baš ništa. Naginjem se nad tim bunarom, kao Tantal, ali me i sudbina njegova svaki put zadesi. Pa iako ne mogu da dohvatim taj svet, iako je sa tobom zauvek otišao, svako malo u sebi i oko sebe, osetim njegove tragove. I nisu mali ti koferi dragocenosti ostavljeni meni u amanet. Iz njih vadim sećanja. Mirišu na oblande, Tamiš, knjige. Odjekuju zvonko poput zagrižaja onih malih crvljivih, najukusnijih jabuka petrovača iz našeg dvorišta! Miluju nežno, kao tvoji prsti po mojim leđima! Moja sećanja – duhovi prošlosti koji od mene čine živo biće, smisleno i svrhovito, koji objašnjavaju sve ono što sam i  slute ono što ću sutra biti. Bez tih duhova i ja bih samo duh bila. Vadim iz kofera, od tebe nasleđenih i nešto još vrednije od sećanja.  Izvlačim one osećaje sigurnosti, slojeve ljubavi i vere neophodne svakom čoveku da bi zavoleo i prihvatio sebe, pa onda i sve druge. Upijam vrednosti, pomno iščitavam knjige tvojim bićem pisane u kojima se nalaze odgovori na moja pitanja – Kuda poći, Šta je dobro, Šta je pravo? I mislim – sve što je u tim koferima, meni poklonjenim, i previše je. A onda shvatim da dao si mi i da od tebe uzela sam i nešto više od svega toga. Da sam i Njega tražila po tvom liku i da baš takav On pored mene stoji. Mudar, umeren i tih, a opet katkad plahovit i nervozan. Dobar čovek. Često bolji za drugoga nego za mene, za nas, jer njegova sam polovina i razumeću. Jer ista sam. I da sam zbog tebe baš takva kakvu me je On tražio. Pa me je zato i prepoznao. I zavoleo. I naposletku, da sam sa Njim stvorila, a opet od tebe na dar dobila nešto veće i od života samog. Tri nijanse crvene, tri dimenzije ljubavi, zatvorile su krug. Jedna dobijena, jedna birana i jedna stvorena. Znam to dobro, dok gledam ovo malo stvorenje ispred sebe. Posmatra me nevino. Pažnju retko traži, al’ na svaki moj osmeh, duplo uzvraća.  Sedi spokojno i nemo mi govori da se ne plašim, da te tek sada neću moći zaboraviti nikada. Jer i u njemu živiš. Na tebe liči. Ima tvoju mirnu enrgiju i pogled blag. Tvoja krv, tvoj imenjak, tvoj praunuk. Dušan.


Priču napisala:

Marija Kostić

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.

Posted on 22. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: