FEMME FATALE

Ne dozvolite da umrem sa ovim bremenom na duši. Bliži mi se kraj, osećam taj miris kedra, jasmina i belog cveća. Ona dolazi po mene. Mnoge sam vam priče napisao, ali jedna je ostala. Pročitajte je. Moju poslednju priču. Pisac živi dokle god su mu dela živa. Ja želim da i nju ostavim na ovom svetu. Da je i vi upoznate onakvu kakvu sam je i ja upoznao, tog juna, davne dvehiljadite godine. Ne znam kroz šta će moja duša prolaziti, nisam bio obazriv kada je trebalo da budem.

tanja-andric-naslovna

Došao sam u glavni grad na studije. Nevidljivi provincijalac na užarenom asfaltu. Loš naglasak, jeftina garderoba i rumeni obrazi nisu mi dozvoljavali da postanem deo ekipe. Nisam bio dovoljno kul. Tog juna, te davne godine, seo sam u Klub književnika, naručio sok i naoštrio se da napišem priču za gradsko takmičenje. Da selja, kako su me zvali, zapuši usta prestoničkim obrazovanim mangupima.

Proveo sam dobar deo dana u klubu razmišljajući kako da počnem. Šta li su radili veliki pisci kada nisu imali nadahnuće. U čemu li su ga pronalazili?

„Uglavnom su se nadahnjivali alkoholom, ako te zanimaju malo stariji pisci. Ova mlađarija koristi neke druge opijate.“ začuh zvonak glas koji me je trgao iz razmišljanja.

Sela je preko puta mene nudeći me točenim pivom. Gusta pena pretila je da se prelije preko njenih tankih prstiju. Plava ravna kosa joj je padala preko ramena, a šiške prekrivale guste crne trepavice ispod kojih su sijale oči poput mačijih. Bila je malo starija od mene, ali daleko smelija i pričljivija. Ostao sam otvorenih usta, zureći u nju, pa u pivo, pa ponovo u nju.

„Da, tebi sam se obratila. Mnogo si sladak tako rumen i zbunjen.“ Nasmejala se i tutnula mi pivo u šaku. Bilo me je sramota, jer ga nikada ranije nisam pio. Odvažio sam se, prineo hladnu kriglu ustima i srknuo gorkastu tekućinu. Namrštio sam se i to ju je nasmejalo.

„Ja sam Vanja. Došla sam da ti pomognem da napišeš priču. Iskusna sam u tome, videćeš i sam. Šta kažeš?“ upitala me je.

„Drago mi je“, promucao sam.

„Nisam čula kako se zoveš?“

„Gli… Gligorije.“ tiho sam odgovorio očekujući da ismeje moje seljačko ime.

„Gligorije i Vanja, baš lepo. Ruska imena, super smo se našli.“ Otpila je gutljaj piva, a ja sam ćutao u neverici. Otkud ona zna šta radim ovde i zašto osećam neku škakljivu toplinu ispod pojasa? Otpio sam i ja nekoliko gutljaja, ali bljak grimasu nisam uspevao da sakrijem.

„A otkud ti, Vanja, znaš šta ja ovde radim? Budi iskrena, pa mi reci ko te je poslao? Je l’ mi se rugaju kolege dok nas posmatraju iz prikrajka? Budi iskrena…“ Prekinula me je naglo se nagnuvši preko stola i stavivši mi svoj tanani kažiprst na usne.

„Psst! Ne lupaj. Nemamo vremena za gubljenje. Želiš da postaneš pisac? Pravi pisac? Bićeš uskoro, veruj mi. Darovit si.“

Sela je tik uz mene. Osetio sam mešavinu mirisa belog cveća, jasmina i kedra. Poželeo sam da utonem u njen vrat, da zauvek upijem taj opojni miris. Pogledala me je pravo u oči. Naježio sam se i nehotice stisao kriglu. Po čelu su mi izbijale graške znoja, a u stomaku mi je titralo.

„Pravi pisci, dragi Gligorije, nemaju dušu“, rekla je mirno.

„Kako to misliš, Vanjuška?“ Nisam ni slutio da alkohol može toliko da oslobodi čoveka. Nisam više bio selja, ne. Imao sam jednaka prava na ovu lepoticu kao bilo ko u ovom gradu. Popio sam još. Veoma mi je prijalo.

„Lepo. Nemaju. Trampe je za uspeh, nagrade, novac, žene. Sve o čemu maštaju na ovom svetu, dobiju.“

Posmatrao sam njene usne dok su se micale. Jednom sam poljubio devojku. Njene usne nisu bile ni približno krupne i pravilne kao Vanjine. Mirisale su na trešnje. Dozivale su me.

„Hej! Gligorije! Slušaš li ti mene, čoveče?“ povikala je.

„Da, da, izvini, naravno. Sve sam čuo što si rekla“, slagah i porumeneh. Ništa nisam čuo. Gledao sam u te očaravajuće usne, nošen samo jednom željom.

„E, pa, ako si sve čuo i nadam se, razumeo, da li bi pristao?“

Ćutao sam. Malo sam se zbunio. Nisam imao pojma kakav je pristanak čekala, ali ako je to značilo da ću i dalje uživati u njenom društvu, onda pristajem.

„Gligorije, dragi moj, dobro razmisli pre nego što izgovoriš, kod đavola nema hoću-neću.“ Ponovo mi se unela u lice. „Šta najviše želiš u ovom trenutku? Da li bi se trampio za nešto? Sadašnjost za večnost?“

Nisam sačekao da završi. Sklonio sam kosu sa njenog vrata, nagnuo se i nežno je poljubio tik uz uho.

„To želim, Vanjuška“


Priču napisala:

Tanja Andrić

Beograd

Objavljeno po preporuci Ane Gord koja vodi blog Act Nocturnal.

Posted on 15. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: