Пустоловина где се не очекује – књига Градимира Стојковића На брегу кућа мала

О књигама за децу одавно постоје предрасуде. Чак и међу писцима, а да и не говоримо о одраслима, који  нису пасионирани читачи. Предрасуда се граничи са осудом без судског процеса – лако се одлучујемо да одмахнемо руком на неку дечју књигу – дечја је, а то није права књижевност, оставимо то деци. И – вишеструко нисмо у праву.

Na bregu_naslovna

Овакав однос према књигама које су намењене деци поставља дечје (условно речено) писце у потпуно неравноправан положај у односу на оне који себе сматрају писцима за одрасле. Остаје оно: „он је писац за децу“, што би се могло протумачити као „он је писац нижег ранга“.

Супротстављање таквом мишљењу је могуће са веома различитих страна. Могли бисмо се послужити оном познатом „да је дете отац човека“, а закључак је неминован. Могли бисмо поћи од неких класика дечје литературе, односно књига званично намењених деци као што су Алиса, Том Сојер, Кроз пустињу и прашуму, Господар прстенова, Мали принц, Књига о џунгли, Бескрајна прича, па казати да се на тим књигама формирао читалачки укус генерација, да се одатле могло прећи на Достојевског, Дикенса, Џојса, Андрића… То значи да су стереотипи о дечјим писцима најобичнија глупост.

Ову причу почех да бих написао нешто о једној од новијих књига Градимира Стојковића, аутора чувене серије романа о хајдуку у Београду. Те Стојковићеве књиге су у библиотекама највише раскупусане, а за његове јунаке зна сваки припадник последњих генерација наших клинаца и клинцеза који сада муче студентске муке или покушавају да се запосле. Тог хајдука стално поново проналазе нове генерације „дођоша“ на београдски асфалт, а верујем да ће то трајати још генерацијама. Та нова или једна од најновијих књига Градимира Стојковића је „На брегу кућа мала“ је врло једноставна прича о томе како је телевизијски сниматељ Анђелко Панић повео своје ћерке, блiзнакиње Ану и Јану и сина Микија у село Недобник у близини Београда да уместо градске вреве и загађеног ваздуха доживе мир и тишину села. Досадни боравак уз ноћни псећи оркестар претвара се у праву пустоловину, журку, посету женском манастиру, поплаву, потрагу за бегунцима, доживљај за памћење. Разуме се да је то могуће добрим делом и захваљујући приповедачкој умешности аутора, његовом познавању савременог дечјег света.

Стојковић је расни приповедач. Он причу води вешто, духовито, емотивно и интересантно. А ни садржај приче уопште није онакав како је у почетку изгледало. Уосталом, све у овој књизи је такво, изненађујуће, узбудљивије, интересантније, пустоловније и духовитије од онога што се чинило у почетку. Јер, чудна ми чуда: провести распуст на досадном селу, претвара се у доживљај о коме треба написати књигу. А књига коју је написао Стојковић је по свим мерилима књига за децу, а истовремено и књига о деци. То је роман са доста дијалога уместо досадних описа, са сталним смењивањем догађаја, писан савременим језиком младих, али без претеривања у жаргону, уз компјутерске игрице и савремене музичке хитове. Осим тога ту су и разведени родитељи и њихова деца, вера и сујета, свадљивост и помирљивост, ту је неколико сати уживања у читању. Пустоловина тамо где се она неочекује.

Књига која има моју најтоплију препоруку. За младе и старе – да једне разгали, а друге подмлади.

Димитрије Јаничић

Београд

Posted on 5. septembar 2016., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: