Žene

Jedna od priča iz knjige Crveni vrabac, autorke Nade Varničić-Donžon (str. 43-46).

Žene

Dok je bio još sasvim mali, moj sin Stefan voleo je da mu čitam bajke. Jednoga dana čitala sam mu Peroovu bajku u kojoj neka vila kažnjava neposlušnu i zlu devojku time što učini da joj sa svakom pakosnom rečju iz usta izađu žaba ili gušter. Ozbiljno je shvatio moć reči i zavoleo ih. Među nama se uspostavilo pravilo da skrećemo jedno drugom pažnju na svaku neprikladno upotrebljenu reč.

zs_zs_ep2

Stefan je diplomirao svetsku književnost kao student generacije. Onda je upisao postdiplomske studije, a ponuđeno mu je mesto asistenta. On je lepo vaspitan maldić. Ponosim se njima, tim pre što sam ga sama podigla.

Od svoje bake nasledio je garsonjeru nedaleko od našeg stana. Uređivao ju je polako i sa uživanjem. Preneo je tamo svoj radni sto i biblioteku jer je želeo da radi u miru. Ipak, i dalje smo živeli zajedno, kao ranije.

Pre nekoliko meseci upoznao je devojku sa kojom je počeo da se viđa. Zvala se Sonja i završavala je studije medicine. Roditelji su joj živeli u provinciji. Na njeno nagovaranje preselio se u svoju garsonjeru jer ga je ubedila da je vreme da se osamostali. Tamo se uselila i ona. Teško mi je palo to razdvajanje. Sve se odigralo nekako na prečac. Želela sam da upoznam tu devojku, ali sam oklevala.

Jedne večeri Stefan je došao vidno uznemiren. Vrteo se po stanu, zapodevao razne teme a onda iznebuha rekao da Sonja jako želi da me upozna. Dogovorili smo se da sledeće subote dođu zajedno kod mene na čaj.

Toga dana sam bila uzbuđena i tek pred njihov dolazak uspela sam da se smirim. Čitala sam novine kada su se vrata salona naglo  otvorila. Nisam ih čula kada su ušli u stan. On je naravno imao ključ ali mi nije promaklo da ga je ona držala u ruci. Umarširala je ispruživši ruku prema meni. Ruka joj je bila vlažna i hladna.

Bila je niskog rasta. Stefanu nije dopirala ni do ramena. Imala je gustu, crnu kosu, zategnutu u konjski rep. Lice joj je bilo sitno, lepuškasto i pravilno, čelo glatko i visoko, oči sitne, crne i radoznale. Nos joj je bio uzan i blago povijen, zubi pravilni, a usne tanke i namazane tamno braon karminom. Nisam mogla da  odvojim pogled od tih usta kao da sam znala da ću u toku njihove posete više puta imati priliku da vidim kako joj iz njih ispadaju žabe i gušteri.

Izula je jednu cipelu, sela u fotelju podvila bosu nogu ispod sebe. Telo joj je bilo sitno. Samo su grudi bile velike. Nosila je crne uske pantalone i crnu pripijenu majicu sa dubokim izrezom. Govorila je mnogo i glasno. Mora da je i sama bila napeta. Smejala se sitnim, kikotavim smehom srčući vazduh između stisnutih zuba. Nije imala dlake na jeziku niti je imala osećaj za težinu reči. Smatrala je za potrebno da uz kolače razjasni njihov odnos, za slučaj da  mi je nešto ostalo nejasno:

„Mi lekari“, tako je i inače počinjala svoje izjave, „po prirodi profesije, odgovaramo za živote drugih ljudi. Vaš sin mnogo mašta. Spustiću ja već njega na zemlju.“

Na sam pomen reči zemlja lice joj se ozarilo. Očigledno se odjednom našla u svom elementu. Bila je sva od zemlje sazdana. Stefana je neodoljivo privlačila silom svoje teže. Nije imao nikakvog izgleda da se odupre ovom kosmičkom zakonu. Zvučala je kao zla vila koja je bacila čini na mladog princa. Hop! Lepo sam videla kako joj iz usta, sa tim rečima, ispadoše dve žabe i gušter. Već su se spremali da krenu kada je, kao u šali, a svakako da bi nas zadivila svojom nadmoći, nehajno dodala:

„Biblijske priče kojima mi on puni glavu su za malu decu. Nepobitna je istina da muškarca rađa žena, a ne da žena potiče od muškog rebra.“

„Ne treba biti lekar da bi se shvatilo da je ovaj mladić već odrastao i da oko njega više nema posla“, rekla sam ledenim glasom.

Nasmejala se iznenađena i opet je srknula vazduh između stisnutih zuba. Uplašila sam se tek kada su otišli. Imala je veliku moć nad Stefanom i obe smo to znale.

Sutradan je moj sin došao sam. Pričali smo o svemu, ali nju nismo pominjali. Iznenada je rekao:

„Znam da ti se Sonja nije dopala. Juče je i mene iznenadila. Meni su zanimljivi njen nastup i način razmišljanja koji su mi potpuno nepoznati. Ona me stalno iznenađuje i to me zabavlja. Jednostavno, privlači me.“

Pravdao se. Oboma nam je bilo neprijatno. Nekoliko dana nije dolazio, a onda se javio telefonom da mi kaže da za vikend idu kod njenih na selo. Vikend je prošao, a on se i dalje nije javljao.

„Nećeš verovati! Sonja ume da vozi traktor. Obišli smo njime celo njihovo imanje i kada smo uveče stigli kuči, nezgodno je skočila sa traktora, pala i polomila jedno rebro. Vikend nam je preseo. Proveli smo ga po ambulantama i bolnicama. Sada leži kod kuće i ima bolove. Čudno, od kada joj se desila ta nezgoda, smeje se na način koji je jako čudan: verovatno od bola, stisne zube, a vazduh kroz njih nekako usisava kao da šišti. Kada sam kretao, rekla mi je nešto zajedljivo i uzvratio sam joj da bi, ako nastavi da palaca, moglo da joj se deci da joj iz usta počnu da iskaču žabe i gušteri. Sada sigurno plače. Ipak sam preterao. Idem da ne bude sama. Ne znam zašto smo postali zajedljivi jedno prema drugome. Morao sam da joj skrenem pažnju da se suviše žestoko oborila na mit o postanju. Uzvratila je ironično da ne dobacuje do mojih visina i da je shvatila da neće moći da me prati ako budem i dalje leteo…“

„A kada će da prati i kuda i treba li ti uopšte takva pratnja?“, nisam mogla da oćutim.

Zašto mi je pričao pojedinosti njihove prepirke? Zašto sam morala da postavim ovo pitanje? Zašto se nisam uzdržala? Pogledao me je razrogačenim očima:

„E, sad ispadoše i tebi iz usta dve žabe i gušter. Razmisliću ipak o tvojim pitanjima. Prema meni si dobronamerna, ali prema njoj nisi.“

Nije on imao šta da razmišlja. Nije on donosio odluke. Ostavila ga je čim se oporavila. Jednostavno je spakovala stvari i otišla dok je on bio na fakultetu. Ostavila mu je samo kratku poruku:

„Više ne mogu da podnesem žabe i guštere koji tebi i tvojoj majci sa svakom zajedljivom rečju ispadaju iz usta. Neka sam za vas i zmija, ali zmija je starija i od Adama i od Eve. Čuvaj lepo svoja rebra da od njih praviš bića po svojoj meri. Zmiji rebra nisu potrebna.“

Doneo mi je njenu poruku jer je očigledno bila upućena i meni. Hartija je mirisala na zemlju i migoljila mi se pod prstima. Zmijoliki redovi su mi igrali pred očima.

„Sa srećom, devojčice“, rekoh odahnuvši, a iz mojih usta iskočiše žaba i guster.

Posted on 3. septembar 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: