Crveni vrabac / Nada Varničić-Donžon

Knjiga profesorke francuskog jezika, Nade Verničić-Donžon „Crveni vrabac“ sadrži 25 priča i još jednu priču o crvenom vrapcu kojom počinje i završava se knjiga. Knjiga je izašla u izdanju književnog društva „Sveti Sava“ iz Beograda 2015. godine. Pročitajte prikaz knjige koji je napisao moj poštovani saradnik Dimitrije Janičić. Možda vas to navede da pročitate knjigu…

Crveni vrabac_naslovna

ULOVLJENI TRENUCI

Čuda se dešavaju u crtaćima. U životu, to je moguće u pričama. Ali, samo u pričama posebnih autora, a takve je pisala Nada Varničić Dižon (1951-2016). Beograđanka, profesor francuskog jezika na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autorka udžbenika francuskog jezika i rada o Andre Židu. I divne zbirke priča. Osmislila ih je za života, napravila izbor specifičan po tematici. A sve se odlikuju nekom smirenom, gotovo neuhvatljivom lepotom koja osvaja. Knjiga „Crveni vrabac“ sadrži 25 priča i još jednu priču o crvenom vrapcu kojom počinje i završava se knjiga.

U svakoj od tih priča zadržala se mrvica onog čudesnog povratka Paje Patka, tako značajnog za devojčicu koja još ni u školu ne beše krenula. U tim pričama ribe govore. Lutka svetog Nikole (Deda Mraza) oživi. Akvarel se pretvori u realni predeo. Možemo da budemo, ako hoćemo, neko koga smo poznavali. Mogu nas zarobiti naši robovi. Priče nas ubede da je svako davanje naša pobeda nad lošim stranama sopstvene ličnosti. A onda – tu su i pitanja: Da li je ljubav gubitak sebe? Da li se ružne reči stvarno pretvaraju u žabe i guštere koji nam iskaču iz usta? Da li je kaleidoskop sastavljen od parčića razbijenih prijateljstava? Kako se zamenjuju filatelija i astrologija? Kako se slučajnosti pretvore u nužnost? Itd, itd.

Kao da ove priče sadrže onu kompjutersku petlju koja nas vraća na početak. Tu je negde prisutna i smrt koja nas nagovara da svoju snagu poklanjamo drugima da bismo se približili njoj. A kada autorkini junaci počnu da ispituju prijatelje i prijateljstva, onda se pokaže da oni istinski ispituju svoje unutrašnje nedoumice, ispituju sopstvenu ličnost. Iz priče u priču, neupadljivo nas navodeći da sagledamo svakodnevne, često teške, životne dileme, autorka nas vodi kroz svoja životna, moralna, emocionalna, rođačka, ženska, humana traganja, lutanja, padove i uspone, opisujući sve to nenametljivo, vešto, bez velikih reči, ali smireno, pa i ne osetimo kad smo stigli na kraj knjižice.

Nema u toj knjižici ni pedagogogije, ni dosade: Gotovo nema ni radnje. No, priče su potpune, ispričane do kraja, ubedljive, zbog svoje jednostavnosti i mirnoće ispadnu čak – uzbudljive. U njima je mnogo tako prirodno izrečenih opisa, detalja zapaženih okom pažljivog i umešnog posmatrača, pomenuti su i definisani gotovo neprimetni pokreti i postupci, sve deluje jednostavno i prirodno, kao da smo u jednom mirnijem i manje stresnom svetu. I, kao da smo na licu mesta.

Razrešenja nisu ni mirna ni jednostavna. Ona su – neočekivana. Ona su iznenađenje, često fantastika. Varka. Crveni vrabac je bio očev način da ne priča dugačke priče. Crveni vrabac donosi priču, doleti na neku granu u blizini, a onda se predomisli i odleti. Sa njim odleti i priča. Zato je on na početku i na kraju, jer je on početak i kraj. On je ostao iz detinjstva. Lutka u ovim pričama ostaje lutka, ali tkanina na njoj oživi. U vinskom podrumu zavese postaju jedra broda koji autorku nose u nepoznato. Savet prosjaka se pretvara u radost davanja. Ljubav rađa zajedničko zatočeništvo. Pisac postaje zarobljenik priče koju želi da napiše. Tako od priče do priče, njihova pletilja ispliće zamke za naš um.

Recezent knjige, književnica Jasna Finderle reče o knjizi na svoj lakonski način da se ta knjiga kreće „između detinjeg smeha i tropizma odraslih, a da u njoj sve pršti od očekivanja zapleta do kojeg se ne doseže“. Ali, ne spori da je autorka posedovala stvaralačku čaroliju.

Realnost li su ove priče? Možda sanjarenje? Zašto ne bajka? A opet, nisu nijedno od toga. One su misaono, a ženski nežno doterana stvarnost. One su život prosejan kroz mislilačko rešeto žene koja je mnogo znala i razumela. I umela da to iskaže. Zato nas vuku do kraja, a onda kao da smo pali u mir praštanja, bezbrižnosti i znanja. Ne u beznađe, ne u bezvoljnost, iako smo nesigurni da li smo zbivanja doživeli ili smo samo čitali tuđe doživljaje. Jer, svako od nas doživi trenutke u kojima ribe govore, priče nas zatoče, a crveni vrapci nam otvaraju i zatvaraju tok priče.

Dimitrije Janićić

Posted on 2. septembar 2016., in Analize književnih dela, Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: