Danski pesnik, pisac i putopisac Tomas Boberg (56), laureat je 11. međunarodnog književnog festivala u Novom Sadu koji je počeo sinoć i trajaće do 2. septembra. Poezija će ovih dana i noći „teći“ novosadskim ulicama, pesnici će svoje stihove, lično i uživo, sa balkona kazivati publici.

 Upravo činjenica da postoji negde, u Evropi takav festival, bila je dovoljna da Boberg tokom poslednjih šest godina u dva navrata poseti Novi Sad. Sutra će mu pred publikom, na Trgu mladenaca, biti uručena „Međunarodna nagrada za književnost Novi Sad“, te sagovornik „Novosti“ ne skriva svoju radost.

– Ovo priznanje je poseban dar za mene – kaže Boberg koji je proputovao Južnu i Srednju Ameriku, a velika književna međunarodna i danska priznanja stekao je svojim zbirkama poezije i putopisima „Srebrna nit“, „Marokanski motiv“, „Poziv na putovanje“…

* Da li je poezija u Danskoj cenjenija nego u drugim delovima planete? Imaju li pesnici ozbiljne izdavače, misli li na njih država?

– Ima poezija čitalačku publiku svuda, ali se stihovi manje čitaju nego romani, recimo. Živeo sam 15 godina u Peruu i mogu da kažem da je tamo vrlo teško biti pesnik. Ne mislim da su pesnici i poezija u mnogo boljoj poziciji u Danskoj nego u Srbiji. Pritom, mlađe generacije pesnika sada prate društvene mreže, oni više vole da budu „viđeni“ na internetu, da imaju što veći broj „lajkova“ nego što ih zanimaju izdavanje knjiga i susreti s publikom. Poezija je na prekretnici zbog interneta. No, bez obzira na to, ubeđen sam da će pesnika biti dok je čovečanstva.

* U ranoj mladosti kratko ste se oprobali u slikarstvu, potom ste napisali jedan roman, pa se posvetili putopisima. Da li je poezija vaše definitivna književna oaza?

– Kao 15-godišnji dečak sam sanjao da budem vizuelni umetnik, slikar, kao što je moj otac, ali sam ubrzo odustao. Sada mogu da kažem da su i proza i poezija moje oaze. Poezija je ljudima neophodna jer odslikava stvarnost. Ako je poezija dobra, ako je verno uhvatila trenutak u kojem je nastala, ona će biti čitana i za 50 godina.

* U svojoj poetskoj trilogiji „Žderači konja“ oslikavate deo čovečanstva u kojem vladaju despoti i fanatici, a pojedinac je sveden na samu granicu propasti…

– Može se reći da je deo evropskog društva u stanju zamora, a s druge strane, svedoci smo drame velikog broja izbeglica koji beže pred ratom i siromaštvom sa Srednjeg istoka i iz Afrike. Sve to protkano je radikalnim nacionalizmom i islamizmom. Moja nova poezija bavi se upravo tim događajima, svedoči o njima.

* Poznajete li stvaralaštvo nekog od srpskih pisaca?

– Nažalost, malo poznajem vašu književnost. Izuzetak su moj domaćin na ovom festivalu Jovan Zivlak i Čarls Simić koji živi u Americi, a čije su knjige prevedene na španski ili na engleski jezik, pa sam imao priliku da ih čitam.

RAZLIKA U DIMU

* U razmaku od šest godina boravite drugi put u Novom Sadu. Zapažate li nekakve promene?

– Jedina razlika koju sam zapazio i koju pozdravljam jeste da se danas ne puše cigarete u hotelima i restoranima. Sam grad je zaista lep, a ljudi su i dalje ljubazni i relaksirani.

Izvor:

Večernje novosti