Prethodna dinastija vladala je pola veka, a nestala je u toku jedne noći. Kako govore istorijske činjenice, pad Obrenovića izazvali su oni sami, naročito kralj Aleksandar svojom nepopularnom ženidbom sa Dragom Mašin i nasrtajima na stečene građanske slobode i obračunima sa političkim strankama. Prevrat 1903. godine, kako to paradoksalno zvuči, izveli su razočarani obrenovićevci. Među njima nije bilo karađorđevićevaca, kojih je, ruku na srce, tada u Srbiji bilo vrlo malo.

Dolazak Petra i njegove porodice u Beograd narod je dočekao sa oduševljenjem videći u njima oličenje vekovne borbe za svoju slobodu. Novi kralj je prihvaćen s poštovanjem koje je počivalo na tradicionalnoj slavi njegovog dede vožda Karađorđa, ali i na slavi njegovog unuka ostvarenoj u oslobodilačkoj misiji u bosanskom ustanku u kome je učestvovao kao Petar Mrkonjić. Pratila ga je i legenda da je bio među najboljim pitomcima čuvene francuske vojne akademije San Sir odnosno oreol neustrašivog borca u francuskoj vojsci u Francusko-pruskom ratu.

Prvi susret sa narodnim predstavnicima prošao je u takvom raspoloženju. Poslanike je novi kralj pozdravio:

– Pomoz bog, braćo!

– Bog ti pomogao, gospodaru – odgovoreno mu je.

Posle kraljeve zakletve na Ustav podeljena je njegova proklamacija:

 

„Ja hoću da budem istiniti ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava narodna, te osnove pravilnog i sretnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, za Mene su svetinje, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati.“

Tekst proklamacije je primljen sa istom euforijom kao i vest da Karađorđevići dolaze na presto. Međutim, vreme je počelo da uzima svoj danak. Prvi susreti, prvi razgovori, prve razmene misli počeli su da donose i prve rezerve…

U trenutku stupanja na presto Petar je bio čovek čija su se pleća povijala pod teretom godina, burnog, avanturističkog života. Imao je blizu šezdeset godina. Putešestvija po belom svetu ostavila su duboke tragove. Fizičke i umne sposobnosti bile su na zalasku. Govorio je izuzetno loše. Često je pravio pauze u razgovorima, kao da je zaboravljao šta je hteo da kaže. Jezik kojim je govorio bio je poprilično siromašan i arhaičan. Rečenice su bile nezavršene i konfuzne. Gotovo svima je bilo jasno da je bolje govorio francuski nego srpski. I što je najvažnije, njegov izled nije ulivao poverenje sagovornicima.

Ministri i političari su od njega očekivali mnogo više od onog što su Obrenovići činili poslednjih godina svoje vladavine. Kralj je očigledno bio stranac u Srbiji, teško se snalazio, nije imao veštinu kralja Milana i kralja Aleksandra da govori ono što je narod u Srbiji želeo da čuje. Jednostavno, njegove reči se nisu lepile za ljude…

 

Zanimljivo je šta su o Petru Karađorđeviću iz tog vremena beležili stranci. Konstantin Dumba, poslanik iz Beča, u svojim memoarima piše da je kralj „niskog rasta, neobično mršav, ali vrlo živahan, sa izvesnim dostojanstvom i uglađenošću. Njegovi dugi brkovi davali su mu ratnički izgled“. Dumba dalje navodi da je kralj Petar bio hrabar, da je tu hrabrost pokazivao onda kad je bez ikakve zaštite, bez pratnje, zalazio među narod. „Ja sam se toj njegovoj neustrašivosti“, veli Dumba, „divio u najvećoj meri“.

Austrijski diplomata na kraju zaključuje: „Ustručavao se da govori, a ponekad je bio i smeten i upravo naivan u svojoj nemoći.“

Francuski novinar Andre Bar, u knjizi „Majska revolucija u Srbiji“ piše: „… Kralj Petar ima tanak i slab glas, pa kad je govorio – izgledalo je kao da peva. Taj glas se nikako ne slaže sa njegovim dugim i gustim brkovima koji su mu davali izgled starog ratnika… On čini utisak čoveka koji ili dobro ne čuje ili se boji da se u svom govoru ne zaboravi i ne kaže nešto što ne bi morao ni trebao reći.“

KARAĐORĐEVA ZVEZDA ZA SINOVE

Proslava kraljevog imendana i rođendana 1904. obeležena je i ustanovljenjem ordena – Karađorđeva zvezda. Pravilnikom je predviđeno da kralj ovom prilikom izuzetno može da „bezgranično raspolaže“ njegovom dodelom.

I šta se desilo? Ponovo je proradila Petrova sujeta, njegovom ličnom odlukom – Karađorđevu zvezdu prvog reda dobili su njegovim maloletni sinovi Đorđe i Aleksandar, zatim brat, knez Arsen, i sinovac knez Pavle. Političari zaverenici i oficiri koji su najviše doprineli da Petar Karađorđević dođe na presto Srbije, takođe su odlikovani Karađorđevom zvezdom ali – drugog reda.

Aleksandar, budući kralj, svoju Karađorđevu zvezdu, kako je to docnije priznao ađutantu, poklonio je jednoj Francuskinji, s kojom se neko vreme voleo, najverovatnije doktorki Šarlot Kotijar sa kojom je imao vanbračnu ćerku.

– Zamislite koliki sam magarac bio – rekao je tim povodom.

Beogradska štampa, takođe, nije krila prva nezadovoljstva vezana za novog monarha. U tome je prednjačila „Pravda“, njeni novinari i urednici nisu krili svoje razočaranje izgledom krunisane glave. „Masa je izlazila da vidi novog kralja i očekivala da vidi čoveka i naočitijeg i boljeg – boljeg po njenom shvatanju od pređašnjih kraljeva. Očekivala je čoveka koji će zadiviti sve, zadobiti sve i zadovoljiti u svakom pogledu svačija očekivanja, a pred nju je međutim izlazio skroman starčić, kakvog niko nije očekivao, koga niko nikad nije video, koji nije nikog poznavao, a koji je, stojeći pred njima, čitao neke cedulje mesto da drži improvizovani govor koji bi je (tu masu) oduševio…“

„Pravda“ je bez ustručavanja pisala da je Petar stigao u Beograd „gladan i žedan“, praćen „povorkom izgladnelih rođaka, još dok se zemlja pušila od kraljevske krvi…“

Popularnost novog kralja počela je polako da se kruni. Međutim, Karađorđevićima je izuzetno bilo stalo do ugleda i dostojanstva dinastije. Trebalo je osmisliti nešto da se povrati poljuljano poverenje i ugled nove dinastije. Kralju Petru je pala na pamet ideja da organizuje pompezno krunisanje.

U jesen 1904. godine upriličena je parada sa krunisanjem i miropomazanjem. Taj čin je državu papreno koštao, a dinastiji nije baš popravio ugled. Pomalo je bilo smešno videti starog kralja na razigranom ždrepcu, pod teretom krune i žezla.

 

Sama ideja o krunisanju donela je i raskol u Vladi. Prvi Petrov predsednik Vlade Jovan Avakumović se žestoko suprotstavio toj nameri. U meomoarima, Avakumović piše da je savetovao kralja da od toga odustane „jer time neće uvećati svoj prestiž, a napraviće ogroman trošak i onako siromašnoj Srbiji“. Opozicione novine su tvrdile da je krunisanje „hir i sujeta jednog Karađorđevića“. U znak protesta predsednik Vlade Avakumović nije prisustvovao tom činu. Bojkotu su se pridružili i gotovo svi evropski dvorovi.

I prva godišnjica dolaska na presto Petra Karađorđevića nije prošla bez trzavica. Odbor viđenih građana predložio je kralju da se u njegovu čast priredi banket za 500 najuglednijih građana prestonice. Ali on taj predlog nije prihvatio, bojeći se reakcija kao posle krunisanja. Umesto toga, u Sabornoj crkvi je održano molepstvije, a zatim je obrazovana povorka od opštine do dvora… Čestitku predsednika opštine, koji je išao na čelu povorke, kralj Petar je saslušao stojeći na balkonu.

Međutim, za razliku od godišnjice dolaska na presto mnogo pompeznije, proslavljen je kraljev rođendan 29. juna 1904. godine, po starom kalendaru, i to kao nacionalni praznik… Ovog puta na prijemu u dvoru pojavio se ceo diplomatski kor.

U godinama koje su dolazile Srbija se podelila u dva tabora. Prvi su smatrali da Petar uopšte nije dostojan prestola, u njemu su videli istrebitelja dinastije Obrenović i „okorelog austrofila“. Drugi nisu dovodili u pitanje njegovo kraljevanje, ali su tražili da konačno počne da deluje kao pravi vladar.