Neobični Beograđani: Aca Seltik

Kada neko pomene muzičara Aleksandra Petrovića i njegovu grupu „Ortodoks Kelts“, svi imaju asocijaciju na žestok rok prepun energije koji odzvanja sa bine. Po tradiciji ovo je sastav sa puno članova koji gaji specifičnu muziku sa keltskim uticajima. I, kao što biste sada mogli da očekujete, nastavak priče trebalo bi da je o muzici. Ali, nije. Razlog našeg druženja sa Acom Seltikom potpuno je drugačiji. Petrović odavno ima i jednu posebnu potragu: traži naše zajedničke korene sa Keltima.

Već na početku upozorava nas na to da su Kelti naseljavali područje Beograda još pre Rimljana koji ovde stižu u prvom veku nove ere. Do tada, naselje na mestu gde je sada naš grad, prema rečima našeg sagovornika zvalo se Singi Dun. Kasnije je ovo ime romanizovano pa je grad postao Singidunum.U keltskom gradu, u doba Kelta živeli su pripadnici plemena Skordiska. Na osnovu podataka do kojih je došao tokom svojih istraživanja, Petrović tvrdi da se na Karaburmi nalazi najveće keltsko groblje u Evropi, i da je tu od pradavnih vremena, iz doba od pre dva milenijuma.

– Kelti se raseljavaju širom Evrope, tako da su njihovi potomci Gali, koji naseljavaju današnju Francusku, kao i Velšani – počinje priču za „Novosti“ Aca Seltik. – Od njih nastaju Lombardi u Italiji, Belgi, Irci, Škoti, Belovuci u Nemačkoj, Moravci u Češkoj…

MUZIČKI TRILER
Muzička figura „triler“ koja je svojstvena srpskom melosu, gotovo na identičan način postoji u irskoj muzici. Kako objašnjava naš sagovornik, razlika je samo u tome što se, u okviru kompozicije, nalazi obično na drugom mestu.

Najveći poznavalac sprege našeg naroda i Kelta bila je profesor slavistike u velškoj prestonici Kardifu, Ranka Kluić, o čijem delu Petrović govori sa velikim poštovanjem. Ona je dovela u vezu oko 4.000 zajedničkih reči koje postoje u našem i velškom jeziku. To navodi da su se naša dva naroda međusobno udaljila u velikoj meri, ali da su nam mnogi zajednički koreni sačuvani.

– Srpski nacionalni instrumenti su frula i gajde, baš kao i u Irskoj. Etnomuzikolog i pijanista Vlada Maričić potvrdio mi je da su kompletni melodijski sklopovi irskog i našeg melosa u velikoj meri isti.

U potrazi za različitim keltskim legendama, Petrović posebno ističe jednu, u kojoj se govori da su negde ispod Kalemegdana Kelti tražili mesto za svoju druidsku školu. Moguće je da je u pitanju bila i desna dunavska obala, bliža današnjoj Karaburmi. Prema njegovim rečima, oni su tražili rečno ostrvo, na kojem bi se druidi osamili kako bi ovladali magijskim veštinama. Kako legenda kaže, tada su zamolili vodu da se povuče, kako bi im ostao prostor na obali. Obavljen je ritual, odapeta je strela, i tamo gde je pala u vodu, rečni tok se zaista povukao. Ta legenda, kako kaže naš sagovornik, mogla bi da se odnosi na Veliko ratno ostrvo, ili na Adu Huju.

– Lekoviti izvor u Višnjičkoj banji i danas mnogi meštani zovu „Keltski izvor“ – nastavlja Petrović. – Posle svega, moje lično mišljenje je da su Kelti deo Slovenskog korpusa. Potpuno je nemoguće da se potpuno nepoznati narod naseli na obale dve reke gde postoji kultura poput vinčanske, stara hiljadama godina, i da je izbriše. Moja teorija je da su „naši došli kod svojih“. Najzad, Rusi na svojim konzervatorijumima uče da su oni došli sa ove strane Karpata tamo gde sada žive. Iz toga zaključujem da su Sloveni i Srbi starosedeoci i ovde i tamo i da su migracije bile dvosmerne.

ISTE REČI

Neke velške reči, u okviru kamrijskog gelskog dijalekta se neverovatno poklapaju sa onima koje mi koristimo. Petrović nalazi paralele, pa tako kaže da su reči „pandur“, „pelena“ i „pendrek“ potpuno iste.

– I tamo kad se neko opeče kažu „pec“, a kada nešto padne kažu „tres“ – nastavlja naš sagovornik.- Reči „breg“, „krug“ i „drug“ su iste kao i kod nas i odnose se na iste pojmove, „drven“ se kaže „derven“ pa eto otkud mesto Derventa u Bosni, za našu reč „surutka“ oni kažu „surud“.

Najzad, termin „prav“ u smislu pravde, koja se odnosi na slovenski nebeski zakon, Velšani koriste na potpuno isti način.

NAŠA I NJIHOVA TARA

U centralnom delu Srbije nalazi se planina Tara, ali je nama manje poznato da u Irskoj postoji istoimena planina. Štaviše, za Irce je ona neobično simbolički važna jer su na njoj krunisani svi njihovi kraljevi!

Petrović dalje navodi da je na keltskom gejlik jeziku reč „mališa“ potpuno identična sa našom, a i ima isto značenje. U Srbiji Užičane zovu Ere, a staro, izvorno ime Irske je takođe – Era.

Planina Juhor takođe nosi keltski naziv, a i danas postoji legenda o keltskim konjanicima koji su ujahali u njene šume, i nikad nisu izašli iz njih.