Hagakure – neobičan put jednog samuraja

Impresionirani samurajima kao što se inspirišemo svim pojavama uzvišenijim od nas samih, uvek smo težili da ih bolje upzonamo. Hagakure je delo koje nam omogućava upravo to – direktan put do same srži samurajskog delovanja i načina razmišljanja. Samuraji su, kao ratnička klasa, opstali na istorijskoj pozornici dugo vremena. Ova endemična organizacija ratnika je postojala oko sedam vekova. Ustrojeni po kodeksu i naviknuti na pokoravanje pravilima, samuraji su svoju slavu zalužili i odslužili kroz burne vekove svog postojanja.

Hagakure život samuraja

Susret sa novim oblicima ratovanja

Kada su novi oblici ratovanja i ratne tehnike krenuli da preuzimaju primat, samuraji su sa svojim veštinama i običajima morali da ustupe mesto nekim novim ratnim družinama. Danas, zahvaljujući njihovoj dokolici iz mirnodopskih vremena, ostala nam je sačuvana knjiga o svakodnevnici, običajima i porivima ovih majstora svoje veštine.

Hagakure nije isto što i Bušido

Pred nama je knjižica Hagakure, svojevrsni priručnik za samuraje nastao početkom XVIII veka. Njen nastanak vezan je za život  Cunetomo Jamamota, čija su iskustva i saveti sačuvani u ovoj knjizi.

Treba odmah naznačiti razliku između ove knjige i bušidoa, kodeksa samurajske klase. Bušido (u bukvalnom prevodu put ratnika) predstavlja skup znanja, veština i karakteristika koje treba da poseduje jedan samuraj.

Razmišljanja o tome da bušido dobije svoje obrise nastao je u XVI veku, kada su samuraji iza sebe imali četiri veka ratnog iskustva. Nikada stvarno kodifikovan, bušido više počiva na etičkim osnovama. Prenošen je predanjem i učenjem po modelu od starijih majstora. Nalazi se u skladu sa vladajućim filozofijama iz vremena kada su samuraji postojali: konfucijanstvom i zen budizmom.

Najbolji pokušaj da se bušido prenese među stranice jedne knjige, učinio je Nijazo Itobe. On je 1899. godine objavio delo Bušido: Duša Japana. To je, pak, samo najbolji pokušaj; bušido i dalje ostaje filozofija koju su živeli ratnici kojih više nema. Slično je i sa nama bliskim viteštvom srednjeg veka, čiji se obrasci ponašanja nisu doslovce zapisali i sačuvali, već su nam poznati putem fragmenata u moru dela evropske srednjevekovne književnosti.

Cunetomo Jamamoto: samuraj monah

Cunetomo Jamamoto (1659-1719), tvorac Hagakurea, je bio samuraj u službi kod plemića Micušige Nabešime. Gospodar je na samrti zabranio svom odanom samuraju da počini ritualno samoubistvo, koje su praktikovali samuraji od najranijih vremena. To mu je branio i zakon šogunata, koji je krvave rituale počeo da suzbija na ovaj način nekoliko godina pre Nabešimine smrti. Ostavši bez gospodara, Cunetomo je zatražio od porodice preminulog da mu dozvole da se zamonaši. Dobivši dozvolu, 1700. godine, odlazi u manastir sa svojom ženom.

Oko 1706. godine, monahu u posetu dolazi jedan otpušteni samuraj (ronin), koji je kod svog bivšeg gospodara obavljao pisarsku službu. Iste godine, on se daje u zapisivanje razgovora koje je vodio sa Cunetomom. Ovaj svojevrsni intervju je trajao oko sedam godina, pa je na taj način kompletan sadržaj njihovog dugogodišnjeg razgovora zapisan do 1716.

Spis je poneo naziv Hagakure, što bi se moglo prevesti kao skriven u lišću ili opalo lišće. Smisao ovakvog naslova može se tražiti u poređenju samuraja sa opalim lišćem, nečim što više nema svoju prvobitnu funkciju. Kada se to posmatra kroz prizmu perioda u kojem je delo nastalo, ovakvo tumačenje je opravdano. Samuraji su bili vojska oblasnih gospodara (daimjo), koji su se međusobno borili za prevlast nad posedima u Japanu.

Borbe su započele u XII veku, što se podudara sa vremenom nastanka samuraja kao klase u društvu feudalnog Japana. To je period gospodara rata (šoguna), lokalnih moćnika koji su uspevali da nametnu ličnu vlast nad nekom većom teritorijom. Borbe su trajale, uz kraće periode mira, sve do 1602. godine, kada Iejasu Tokugava uspeva da postane novi šogun, nametnuvši svoju vlast celom Japanu, učinivši ga ujedinjenim. Od tog momenta, Japan je bio u periodu mira, koji je potrajao sve do druge polovine XIX veka.

Ratnik u mirnodopskom periodu postaje suvišan. Tvorac ove knjige je takav ratnik. On nije osetio borbe za svog života, ali mu vaspitanje i ljubav prema tradiciji nalažu da se pridržava obrazaca ponašanja kojih su se njegovi preci pridržavali. On je bio samuraj u periodu mira, željan borbe i dokazivanja, željan da za svog gospodara može da učini ono što su za svoje gospodare činili samuraji ratnog perioda – da položi svoj život i time dokaže svoju odanost.

Da svako vreme nosi svoje breme, samuraji su teško prihvatali. Nekolicina njih se uklopila u administraciju šogunata, ali je veći broj ostao da luta po gradovima, nalazeći način da preživi.

Pogled nas svet jednog samuraja

Sadržaj Cunetomovog kazivanja je raznolik. Tu se nalaze neka njegova iskustva, kao i iskustva samuraja o kojima je slušao. Takođe, u knjizi se nalaze pouke koje je dobio od svog gospodara i drugih mislećih ljudi toga perioda. Instrukcije  takođe zauzimaju dobar deo knjige. Tu su formirana načela po kojima je i sam Cunetomo delovao, a smatrao je da je to ispravan način za odgoj budućih mladih naraštaja samuraja. Na taj način, mogla bi se izvesti zaključna ideja da je opalo lišće (stari samuraji) hrana, odnosno đubrivo, koje će pomoći da se u budućnosti rađaju novi sveži listovi, novi samuraji. Ovakvo posmatranje ciklusa života je sasvim u skladu sa zen budizmom, dominantnom filozofijom toga perioda. Hagakure  je u svom originalnom sastavu sadržao oko 1300 citata.

Pročitajte •Misterija japanskih ninđa klanova

Sam Hagakure nije filozofija. U njemu nema logičkog i razumskog. Tumačenje puta ratnika može biti raznoliko, obojeno najčešće subjektivnošću pojedinca. Hagakure je tumačenje jednog samuraja koji žali za mnogim stvarima. On najpre žali za akcijom, žali što se za života nije mogao iskazati kao ratnik. Njegova odanost gospodaru je neosporna, kao kod većine samuraja. Ipak, kod Cunetoma ostaje žal za tim što se odanost nije mogla demonstrirati na bojnom polju.

Zatim, autor žali što se ni nakon gospodareve smrti nije mogao zaputiti za njim, makar na taj način dokazujući kako se za odanog samuraja život završava istog momenta kada i gospodarev. Želja da umre za gospodara postaje Cunetomova opsesija, pa je čak rečeno da je Cunetomov put samuraja zapravo put umiranja. Mnogo odrednica u Hagakureu pozivaju samuraja da nikada ne razmišlja previše oko toga, već da u svakom trenutku bude voljan da jurne u smrt za svog gospodara. Po njemu, kada samuraj prevaziđe strah od smrti, njegov um postaje čist i tada on može još odanije da služi gospodara.

Idealizam u biti samurajskog držanja

Cunetomova knjiga predstavlja jedan idealizam kod samuraja. Kao takva, ona sadrži ne samo iskustva autora, već više njegove neostvarene želje. U nekom vremenu ranije, ova knjiga bi bila pravo blago, ali je neosporno da ona predstavlja krunu jednog vremena koje je prošlo u trenutku kada ona nastaje.

Jukio Mišima i Džim Džarmuš

Jukio Mišima Hagakure

Ne treba da čudi što je jedan idealista, dva veka kasnije pokušao da učenja ove knjige oživi i sprovede u delo. Reč je o čuvenom japanskom piscu Jukiou Mišimi (1925-1970), višestrukom kandidatu za Nobela i jednom od najkontraverznijih ličnosti savremenog Japana. Mišima je u napisao Uvod u Hagakure, pokušavajući da anahronizam oživi u posleratnom Japanu. Idealist do kraja, Mišima je i svoju smrt podredio principimaHagakurea.

Cunetomovo delo je inspirisalo još jednog svetski poznatog autora. Reč je o režiseru Džimu Džarmušu. U njegovom filmu Put samuraja (originalni naslov Ghost Dog), glumac Forest Vitaker je plaćeni ubica u savremenom američkom okruženju koji se pridržava načela Hagakurea, te svoje zadatke ispunjava u skladu sa ovom knjigom. Ona je glavni motiv, iz tih razloga se često citira i čestoje vidimo u rukama glavnog glumca.

Odabrani izvodi iz Hagakurea:

U određenim situacijama moraćete da se oslonite na određenu osobu zbog ovoga ili onoga. Ukoliko ovo uradite u više navrata, to postaje dosađivanje toj osobi i može biti prilično grubo. Ako nešto mora da se uradi, najbolje je ne oslanjati se na druge.

*

Postoji nešto što se može naučiti od kišne oluje. Kada vas uhvati pljusak, vi ćete pokušati da se ne pokvasite i potrčaćete brzo niz put. Međutim, prolazeći ispod kućnih nadstrešnica, opet ćete se okvasiti. Ako ste još na početku doneli odluku da nećete biti zbunjeni, jer ćete, kako god okrenete, na kraju biti mokri, stekli ste uvid koji se može primeniti na sve.

*

Postoji poseban način za vaspitavanje deteta samuraja. Od ranog detinjstva treba podsticati hrabrost i izbegavati trivijalna plašenja i zadirkivanja deteta. Ako je kukavičluk zahvatio čoveka dok je još bio dete, ostaće mu doživotni ožiljak. Greška je roditelja ako nesvesno navedu svoje dete da se boji munje, ili mu brane da ide na mračna mesta, ili mu govore zastrašujuće stvari kako bi prestao da plače. Sa druge strane, dete može postati plašljivo ukoliko ga odveć oštro prekorevaju.

*

Zbog nekih pitanja, Muroka Hikoemon je bio pozvan da se zakune pred bogovima po pitanju istine o određenoj stvari. Ali on je odgovorio: “Reč samuraja je čvršća od čelika. Pošto sam ovu činjenicu utisnuo u sebe, šta još mogu bogovi i Bude da urade?”, i zakletva je otkazana.

*

Gospodar Naošige je rekao: “Put samuraja je u očajanju. Deset ili više ljudi ne mogu ubiti takvog čoveka. Zdrav razum neće postići velike stvari. Zato budite ludi i očajni. Ako na Putu samuraja čovek koristi svoju sposobnost razlikovanja, on će zaostati za drugima. Ni odanost ni posvećenost njemu ne trebaju, već samo da postane očajan na Putu. Odanost i posvećenost su sami sadržani u očajanju”.

*

Kada vas zadesi nesreća ili teška situacija nije dovoljno reći da se uopšte niste uzrujali. U borbi sa teškim situacijama, čovek bi trebalo da hitro jurne napred, hrabro i sa poletom. To je prevazilaženje ograničenja i slično je izreci: “Što više vode, viši je i čamac”.

*

Malodušnost je pomisliti da vi ne možete da postigneteisto ono što ste videli i čuli da postižu majstori. Majstori su ljudi. Vi ste, takođe, čovek. Ukoliko mislite da ćete biti inferiorniji u nečemu, ubrzo ćete se naći na putu da to i postanete. Majstor Itei je rekao:” Konfucije je bio mudrac zato što je imao volju da postane učenjak još kada je imao petnaest godina. On nije postao mudar zato što je posle učio”. Ovo je isto kao budistička maksima: “Prvo namera, onda prosvetljenje”.

*

Ako treba opomenuti gospodara, ukoliko čovek nije odgovarajućeg ranga da to može da uradi, njegova lojalnost ogleda se u tome što poznaje nekog ko jeste odgovarajućeg ranga i stoga može da govori sa gospodarem i navede ga da ispravi svoje pogreške. Da bi ovome dorastao, čovek mora biti u srdačnijim odnosima sa svima. Ukoliko čovek to uradi po sopstvenom nahođenju, onda je to prosto laskanje. Čovek ovako treba da bi podržao sopstveni klan. Ukoliko čovek hoće da nešto uradi, to može biti učinjeno.

*

Nezamislivo je biti uznemiren nečim kao što je naređenje da postanete ronin. U vreme gospodara Kacušigea ljudi su imali običaj da kažu: “Ako čovek nije bio ronin bar sedam puta, on neće biti dobar sluga. Sedam puta dole, osam puta gore”.

*

Osoba sa malo mudrosti kritikovaće vreme u kome živi. Ovo je osnova za propast. Osoba koja je diskretna u govoru biće korisna tokom dobrih vremena i izbegavaće kažnjavanje tokom loših.

*

U generaciji gospodara Kacušigea postojale su sluge od kojih se, nezavisno od njihovog visokog ili niskog ranga, tražilo da rade za gospodara od malih nogu. Kada je Šiba Kizaemon bio u takvoj službi, gospodar je jednom sekao nokte i rekao mu: “Baci ih!”. Kizaemon ih je držao u ruci, ali se nije ispravljao, te ga gospodar upita:” Šta nije u redu?” Kizaemon odgovori:” Jedan nedostaje.” Gospodar uzvrati: “Evo ga”, predajući mu taj koji je sakrio.

*

Ukoliko čovek, kada je suočen sa nekom krizom, stavi malo pljuvačke na uvo i udahne duboko kroz nos, moći će da savlada skoro sve što mu se nađe na putu. Ovo je tajna. Štaviše, kada neko oseti navalu krvi u glavu, ako stavi malo pljuvačke na gornji deo uveta, simptomi će ubrzo nestati.

*

Put samuraja je sadržan u smrti. Kada dođe do situacije ili-ili, postoji samo brz izbor smrti. To nije naročito teško. Budite odlučni i hitri. Reći da je umreti neostvarenih ciljeva isto što i umreti psećom smrću, jeste površan običaj prefinjenih. Kada se čovek suoči sa izborom života ili smrti nije neophodno da postigne svoj cilj. Mi svi želimo da živimo i velikim delom gradimo logiku prema onome što nam se sviđa. Ali ako ne ostvarimo naš cilj i nastavimo da živimo, to je kukavičluk. Ovo je opasna tanka linija. Umreti ne ostvarivši svoj cilj jeste pseća smrt i fanatizam, ali u tome nema sramote. Ovo je suština Puta samuraja. Ako svake večeri i svako jutro čovek usmeri svoje srce na dobar put, sposoban je da živi kao da mu je telo već mrtvo, i tako zadobija slobodu na Putu. Ceo njegov život proći će bez krivice, i on će uspeti u svom pozivu.

Izvor:

Kultivisise.rs

Posted on 16. jul 2016., in Biblioteka, Iz istorije, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: