ТАКО ВЕЛИ ЏИНГИС-КАН

 

Препорука мог сарадника Димитрија Јаничића за ово лето, је једна веома занимљива књига – Тако вели Џингис-кан – романчина из два тома, како он каже, коју је написао јакутски (Руска федерација) писац Николај Луганов,  а објављена је у издању издавачке куће „Филип Вишњић“ и Удружења књижевника Србије. Прочитајте приказ књиге, па закључите да ли ћете се усудити да прочитате и књигу… Мислим да само они са јуначким срцем ће се осмелити да је прочитају…

За читалачку публику у Србији нови су и књига и писац. Писац је из Јакутије, (Сахе) источносибирске, површински највеће републике у саставу Руске Федерације. Књига је о Џингис-кану, епски роман на готово 1.500 страна. Писац има потпуно нов приступ историји монголског освајања света. Нов је приступ и главној личности, чиме се разбијају многи стереотипи, јер аутор приповедачки вешто, убедљиво као да извештава са лица места, износи епску причу о Монголима и о њиховом вођи Џингис-кану.

Луганов Николај Алексејевић (рођен 14. августа 1948) је веома цењено име у јакутској књижевности. Објављује прозу од 1974. године и заслужни је уметник републике Јакутије, члан Савеза писаца Русије и добитник Велике књижевне награде Савеза руских писаца (2001. године) за роман „Тако вели Џингис-кан“. Иначе, запажене су и његове раније књиге „У арени“, „Камени рт“, „Песма белих ждралова“, „Кућа на реци“, „Небеска оса“ и друге, али је најпознатији по роману „Тако вели Џингис-кан“. Прва књига романа објављена је на јакутском 1997. године, а већ 1998. године појавила се у преводу на руски језик, чиме је постала доступна милионском кругу читалаца.

Луганов се цени као самобитан писац, веома национално обојен, али на филозофском нивоу разматра живот људи Јакутије. Актуелни председник Републике Јакутије оцењује да је Луганов „лидер савремене Јакутије као мислилац, филозоф и писац“.

На српски језик књига је преведена са руског језика, што значи да је превод превода. Но, руски преводиоци, иначе познати писци, сачували су много детаља из изворног јакутског као и из језика монголских племена, што је учинио и преводилац на српски језик Миливоје Баћовић. Баћовић је, иначе, познат по преводима Висоцког, Бродског и песама такозване руске бардовске поезије, коју је оригинално назвао „стихопев“. Превод романа „Тако вели Џингис-кан“ био је заиста велики залогај. Срећом, он Баћовићу није застао у грлу. Напротив, рекли бисмо, омогућио му да дође до изражаја као врстан познавалац језика и тумач финих емоционалних прелаза којима текст романа обилује. Успео је да и на српском, широким приповедачким маниром прикаже специфичности народа, да пренесе мајсторство аутора романа да савременим језиком исприча причу стару више од осам векова, а затим да успешно изрази разлике у стилу, епску ширину приповедања, осећајну мекоћу женских судбина, филозофске нијансе у размишљањима личности о животу, рату, религији и освајањима, али и љубавним јадима монголских жена и бесаним ноћима главног јунака у завршним поглављима романа.

После објављивања на руском језику књига се нашла у жижи интересовања филмских стваралаца. На основу ње је снимљен популаран филмски серијал под насловом „Тајна Џингис-кана“.

Књига „Тако вели Џингис-кан“ није уобичајена прича-легенда о Темуџину, односно Џингис-кану. То је, може се слободно рећи, књига-река и то она широка, равничарска. Први разлог је што је аутора понела тема – живот једне такве личности која је изазвала светске потресе. Тај човек и историјски период у коме је живео представљају главни ток романа-реке, матицу, окосницу свега осталог. Но, ни река никада није једнако мирна нити праволинијска. Џингис-кан креће из бескраја монголских степа у освајање света. Текст о главном јунаку грана се у много смерова и на много начина. Монголи су били самостална племена, ратничка и пљачкашка, а матица коју је покренуо Џингис-кан, објединила их је. Они су истовремено задржавали своју самобитност, самостално бирали своје старешине, али су се у освајањима морали покоравати заједничким правилима (џасаку) по цену живота. Тако су они, у суштини малобројни, али дисциплиновани и веома цивилизовани, очигледно знатно напреднији од тадашњих европских народа, уписали себе у освајаче света. Зато се у овој књизи појављују, а и данас постоје као народи Монголи, Бурјати, Хакаси, Башири, Руси, Јакути, Атајци, Кинези и многи други. Они и данас живе у својој прапостојбини. Зато за овог писца важи и епитет да је евроазијски писац. Он додуше, пише на јакутском (због изолованости необичном језику из групе туркијанских језика), али многе од тих националних књижевности уливају се у велику руску књижевност која их чува и шири, али коју они освежавају и богате.

Епска историја стварања једног великог царства, историја после чијег читања се промене многа схватања о варварству и цивилизацији, не може да буде праволинијска, једноставна прича без много притока, рукаваца, меандера. Писац све те ликове који истичу или се уливају у моћну основну реку са једнаком пажњом црта, постављајући их вешто у контекст главног тока приче. Читалац понекад и не примети да се десетинама страна бави неком личношћу из канове околине, која мање или више утиче на главну личност. То је, рецимо, канов отац Џестеј, који рано одлази из приче. Изузетно место у кановом животу има његова мајка Ожулин, која мудро води и усмерава своје снахе и канове супруге. Топле и лепе стране посвећене су неким кановим кћеркама и унукама, које су морале да жртвују своје девојачке снове интересима ила (савеза родова). Многе везе племена успостављају се женидбом и удајом. Роман прати жене које стижу у канову породицу, али и оне из његове породице које су засновале породице у удаљеним племенима. Аргас, који је као учитељ рата задужен за даровите дечаке и канову унучад, изузетно вешто васпитава младе борце и војнике. Трговци, који и у каново време имају приступ свугде његове су уходе и пријатељи, као, рецимо, трговац Игедеј. Они преносе и причу о цивилизованим Монголима, који су били, како аутор каже, неколика копаља изнад својих тадашњих савременика Европљана. А кан, чији ауторитет је неприкосновен, по речима једног трговца, мора да буде лав (када се ратује), односно лисица (када је мир). Канов пријатељ из детињства, Џамуха, без обзира што се побуни против кана, никада није изгубио своје место у кановом срцу. А његова меланхолија, тужне песме које воле млади јунаци многих племена, остају да живе и после њега, без обзира на његово непријатељство према кану (које он добровољно плаћа главом).

Осам векова је протекло од времена Џингис-кана и његових освајања. Но, мајсторско перо Луганова учинило је да се неке аналогије на то време и данас чине актуелним, каже за њега Сергеј Михалков. Захваљујући пишчевој приповедачкој вештини недоумице јунака, политичке смицалице, животна филозофија, љубавне згоде и незгоде, размишљања о будућности и чување традиције као да припадају нашем веку нових технологија.

Џингис-кан и његови саборци и сарадници нису изградили дворце ни зидове, нису подигли градове, нити су стварали бирократске империје, остајали су увек у својим шаторима који су се лако и брзо селили, али су носили поруке слободних људи степе, једноставне и животне, носили су чврстину речи и беспоговорно поштовање закона (џасака), што је обећавало миран живот и перспективу за наредне генерације. То је било довољно привлачно да многи добровољно прихвате њихова освајања, да они освајају лакше и безболније него да су нападали огњем и мачем, од чега, разуме се, у случају потребе, нису бежали. То је прича о људима који су гледали напред, а имали довољно снажну вољу да носе у себи и са собом идеју једне будућности у којој би било мање рата, а више разумевања и договора. Вероватно је зато овај роман-река, супротан од оног што се понавља у легендама, привлачан и делује дубље истинито од замагљених легенди које су Монголе и кана опричавали као ватрени талас који спаљује све пред собом.

Ти људи „далекосежне воље“, како је преводилац превео њихово животно и ратничко опредељење, били су људи суштине, у овом случају прасуштине: нудили су поштење, чврсту реч, тражили послушност закону и имали циљ. То је чувало њихов ил (савез племена, родова), али је сачувало и целину њихове творевине, све док су се њени творци држали својих принципа. Када су творци суштине нестали, када се џасак заборавио, грађевина се сама од себе урушила, претварајућои се у легенду.

Ово је књига за радозналог и стрпљивог читаоца. Аутор је очигледно имао један циљ: да на свој, специфичан начин прикаже једно давно време. Он је то урадио веома успешно, рећи ћемо и убедљиво, а успешно га је пратио и преводилац, можда захваљујући свом пореклу, јер је епско приповедање, које је већ прошлост и у његовом завичају, посисао са мајчиним млеком. Нестрпљиви читалац дајџеста нема шта да тражи у овој књизи. Али је зато од срца препоручујем оној читалачкој фели која срећом још није нестала, оним ватреним трагаоцима за истинским вредностима.

Димитрије Јаничић

Posted on 11. jul 2016., in Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: