Свадба – Димитрије Јаничић

Одломак и незавршене романсиране породичне хронике Димитрија Јаничића о свадби његових родитеља. Прочитајте…

СВАДБА

Свадба је нешто што ми жене памтимо читавог живота. По изузетности, по љепоти, по вјенчаници, по броју сватова, по томе што смо ми тога дана најважнија личност, што су тада сви у нашој служби, сви мушкарци су ту баш због нас. Зато тај дан остаје у памћењу, о њему се прича и у старости, а разумије се да га најдуже и најдетаљније памти сама невjеста, а тај назив она добија тога дана.

90-nepoznati-autor-svadba-oko-1900

Разумије се и ја памтим своју свадбу. Не по сватовима и свечаности, не по вјенчаници и гостима, него по необичности. Добро је имати шта памтити. Знаш, вјенчанице се чувају коју годину па се дају млађима, сватови су битни онога дана када је свадба, па послије остане само сјећање на нешто необично што им се десило тога дана. Пут је увијек исти: креће се од куће, сврати се до дома, ако је све организовано како треба, стигне се и до попа, односно до државног служебика. У моје вријеме требало је свратити само код попа.

Ја сам, како се то тада звало „побјегуља“. Ја сам за свога младожењу побјегла из родитељског дома. Ја сам га изабрала и тим избором изабрала срећу и несрећу која је ишла са њим. У то вријеме то се сматрало срамотом за кућу. Из какве куће се бјежи? Јесу ли разлози у дому или је дјевојка „погријешила“, па мора отићи да срамота не пада на род. Искрено речено, ријетко је било да дјевојка „погријеши“, да остане самдруга као дјевојка. Наше васпитање је било толико строго да ниједној напамет није падало да се упушта у сличне пустоловине.

srpska-svadba002-670x736

А необичношћу моје свадбе, не вјерујем да се која може похвалити. Ето ја кажем „свадба“, а, богами, ту није ни било неке свадбе. Но, боље да испричам све како је било.
Васо и ја смо се упознали чувајући стоку у Вјетреном. Познавали смо се годинама, сретали се готово сваке седмице, а како смо одрастали онда смо чешће договарали сусрете, више их и жељели. То наше друговање прерасло је у оно што се зове љубав. Васо ми је предложио да пођем за њега. Знала сам да то не одобрава мој отац, то сам Васу и рекла. Знала сам да ме је отац намијенио једном старијем човеку, богатом, како је он сматрао, угледном по тадашњим мјерилима. Ја нијесам била одушевљена да будем послушница. Ако се покорим очевом избору, онда губим право на своју ријеч, на своје жеље. Мој будући, по очевом рачуну, имао је дјецу која су била готово као и ја.

Љубав! Знала сам и нијесам знала шта је то. Но, тај немир када бисмо се Васо и ја случајно додирнули, тај дрхтај који је избијао ко зна одакле, из дубине бића, из неке моје унутрашњости, та збуњеност и дрхтај од случајног додира, било је то нешто што се не доживљава увијек. Та стегнутост, када ми се нешто заустави у грлу, када се загрцнем од узбуђења, не могу нормално да дишем, а узбуђење је слатко као радост, као празник, као мајчино миловање којe памтим из времена док сам била мала… Но, све то још јаче и љепше. За тај дрхтај, за ту загрцнутост, најеженост – чини ми се да сам била спремна да дам све. Нека траје, колико траје, али сам имала утисак да се то само једном доживљава, да се за то може и умрети, као што се од тога умире од љепоте. А ако човек умре, а није осјетио те дрхтаје, онда је он умро несвјестан најљепшег доживљаја сопственог тијела. Вреде они сиромаштва, дају животу један нов смисао. То се доживљава једном у животу, живот због њега више вриједи, рекла бих због њега вриједи трајати. Вјерујем, када од тога ништа било не би, мени би остало то сјећање, тај први доживљај, њега бих упоређивала са свиме што бих касније доживјела. Тако би увијек у мојој свијести лебдјело то једно: са њим ми је било љепше, само једном се то доживљава, то се не смије изгубити.

Ето, то сам ја доживјела у тим нашим несмјелим, стидљивим играма, испитивачким додиривањима са Васом по шумарцима Вјетреног. Хтјела сам све то што су ти додири обећавали, па нека буде што буде. Зато сам пристала на његову понуду. Ипак, договорили смо се да јој дамо вриједност свадбе и сватова, да то буде јавно оглашен одлазак дјевојке без родитељског благослова. Благослов ће ваљда дати касније мој отац, ма колико тврдокоран био. Бар сам се томе надала.

Васо ми је објаснио да ће предвече, са своја два најближа рођака и добра другара, доћи у Вјетрено, на мјесто које смо заједнички договорили и одабрали. Рекла сам да ћу ја наћи неки разлог да одем по дрва, да сам заборавила плетиво, није битно, наћи ћу начина да се изгубим из куће. Васо није ни посумњао у моју ријеч. Признајем, није ми ни падало на памет да случајно не испуним обећање.

Од тога договореног места ја ћу са њима тројицом полако према његовој кући. Добро је што се све то дешава пред мрак, па док се моји снађу, појео вук магарца, ја ћу бити удата жена. Знам, родитељи ће се осјећати превареним, мајка мање, али није лијепо имати кћерку „побјегуљу“. Нијесам директно рекла, али комшиница Цвијета је претпостављала шта ће се десити. Но, она то неће рећи те вечери, она ће мојој мајци то шапнути сјутрада. Срећом, Васо је сам, па нећу у својој новој кући наићи на нове осуде и потцјењивања. Знам, причаће се по селу, а поготово ће се причати што сам ја кћерка угледног попа, познатог по строгости не само према породици него и према парохијанима.

Тако смо Васо и ја договорили нашу свадбу. Ја сам натукнула мојој мајци како ме Васо питао шта мислим о будућности, а она ме је само мрко погледала. Можда је сматрала да немам смјелости да се супротставим оцу, да „свима нанесем срамоту“ како је мајка проциједила кроз стиснуте зубе када сам јој то као случајно натукнула. Ипак, учинило ми се да то није била она истинска родитељска строгост, да је то била празна пријетња, као што се дјеци пријети да нешто не учине.

Био је облачан дан. Натуштило се, читавог дана се канила киша, али је није било. Оморина, вријеме некако безвољно, али ја нијесам имала времена да то примијетим, била сам превише заузета. Нијесам могла да се примјетно лепше обучем, па ипак сам обукла неке своје ствари које сам вољела и у којима сам знала да лијепо изгледам. Уосталом када је човек млад он је и лијеп, није потребно неко нарочито удешавање. Своја ситна улепшавања покрила сам струком, очекујући кишу, иако нико у кући није обраћао пажњу на то како сам била обучена. Помало се прикривајући, погледујући да ли је неко примијетио, а стаза је иначе била зарасла, зановет те године бјеше веома бујна, брзо сам измакла између кућа. Послије је било лакше – нема никога километрима, изузев ако је изгубио говеда па их тражи. Стигла сам брзо на договорено место. Васо ме је са двојицом својих другара, иначе и рођака, већ ме је чекао.

Сједосмо на неко камење. Они ми се казаше по имену, иако сам их сретала и раније. Бјеху понијели и пиће, неку ракију у флаши. Старији Васов рођак наздрави:

„Ово није баш по обичајима и захтјевима старијих, али нека је вама двома срећно, берићетно, дуговјеко и многодјетно! Када се одлучите на нешто овакво, онда одступања нема! Здрави сте, лијепи сте, радни сте, мислим да сте способни да изградите свој живот како богу ваља и како људима требује. Срећно вам било!“

Мало необична здравица, али они потегоше из флаше и сви рекоше оно „са срећом“, па то учиних и ја. Онда Васо извади прстен, рече да се ми званично нијесмо вјерили, иако смо обећање прихватили као вјеридбу. Он званично стави тај прстен на мој домали прст и пољуби ме у образ, као сестру. Васо, иако се о томе раније нисмо договарали, рече:
„Хвала ти што си мене прихватила. Обећавам да ћу се трудити да се не покајеш, бар што се моје пажње и љубави тиче!“

То је од њега заиста било доста, много више него што сам очекивала, некако нијесам научила да наши мушкарци изражавају своја осећања јавно и лијепим ријечима, па још пред друговима. Крију осјећања као змија ноге. А, није да су каменог срца, осјећају, воле, али то сматрају слабошћу. Схватила сам да се он поред тога плашио да нећемо добити благослов од мог оца, а без тога неће бити свештеника који би нас вјенчао. Јесте да се волимо, али не би било у реду да копилад рађамо. Али, шта је – ту је! Никоме зло нијесмо учинили, само се боримо за своју љубав. У таквој борби сви ће, искрено се надам, попустити нама у корист.

Кренусмо полако према Васовој кући. Има до тамо неких пола сата хода, а ми нијесмо журили. Поче слаба кишица, не онај љетњи пљусак, на који смо били навикли, него некаква росуља. Васо је ишао напријед иза њега један његов рођак, а иза мене је ишао онај други. Сви су имали кратке пушке, које су се овдје носиле готово увијек, била је ово граница. Пут, ако се то може назвати пут, рекла бих стаза за говеда, се брзо раскваси. Мени жао опанака, били су једни од најлепших које сам имала. Замолих их да стану, па се презух, ставих опанке у неку торбицу коју сам била изаткала за женске ситнице, а обух неке старе. Васо ми даде лијеп ткани покривач да ме заштити од кише. Рекох му да имам струку, али он је инсистирао, пошто друге опреме за своју невесту није понио, а вероватно није ни имао.
Пред мрак, већ сунце бјеше замакло за Планик, стигосмо на ону главицу изнад куће, касније сам се ни сама не знам колико пута на њу попела, на Црну плочу. Ту момци опалише два пута са кратким размаком из оних кратких пушака. То је било обавјештење да је нека дјевојка, а то сам овога пута била ја, отишла за неког момка без дозволе родитеља. То углавном знају они на које се односи, значи чули су и моји, а вјероватно је мајка ослушкивала, чим ме није било на заранку.

Када сиђосмо до његове куће, дочека нас нека његова снаха. Бјеше спремила вечеру, кувани кромпир и суво месо. Дочека ме добродошлицом, а признајем и добро ме загледа. Онда гласно рече:

„Добро дошла и са срећом ти било! Надам се да вас двоје заслужујете једно друго. Њега знам, а о теби сам чула да си лијепа, радна и добра. Видим да си љепша него сам мислила, а надам се да си и добра колико си лијепа!“ Мени се свидјеше те њене ријечи. Ипак је била добродошлица коју нијесам очекивала. Шта сам могла него да је загрлим. Нијесам заплакала, иако ми се грло стегло.

Бијаше и флаша вина. Кућица скромна. Под од набијене земље. Нема таванице, дим са огњишта иде слободно до крова од камених плоча. Један кашун, претпоставила сам да ту стоји брашно и наћве. Огњиште озидано тесаним каменом. Изнад огњишта висе комастре, а на њима котао у коме су се кували кромпир и месо. Мали прозор, а на прозорском оквиру разапето цједило. На попречним пошивалицама високо изнад греда висило је нешто сувог меса. У углу иза врата је стајало бурило, а изнад њега објешено уже. На бурилу је стајала чаша. Васо нема своје воде, мора се доносити са неке бистијерне у близини.

„Тако ми и треба!“ – била сам мало пакосна према себи, али то нијесам гласно рекла. А касније сам се тога сјетила ни сама не знам колико пута, јер је једина вода у близини била далеко неких двјеста метара. Свакога дана, понекад и неколико пута, на леђима сам доносила бурило воде. За мога живота била је то читава ријека.

Уз шкиљаво светло свијеће вечерасмо. Онда се они опростише, а Васо и ја остадосмо. Некако смо се одједном стидјели једно другога, нијесмо се гледали у очи. Ја сам била предузимљивија. Угасих свијећу. Уз свијетло са огњишта, сједосмо на онај кревет и почесмо да се несмјело додирујемо.

Ето тако је почео је мој брачни живот, моја велика животна пустоловина.

Димитрије Јаничић

Posted on 30. jun 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: