Šta vas je (sve) naljutilo dovoljno da opet angažujete Harijetu, a sami ponovo pokrenete istrage?

– Poslednji iz serijala o Harijeti je bio „Čim preživim ovaj roman“ u kome je Hari na kraju ostala na operacionom stolu, na Onkološkoj. Tad sam zaista mislila „nikad više“. Ovaj put su se prosto složile neke kockice… Zapravo sam se spremala da pišem roman o demenciji. Drugačiji od onih koje obično pišem. Mračan i težak koliko i ta bolest. Prijatelji su me ubeđivali da to ne treba da radim, da ću upasti u depresiju. I verovatno su bili u pravu, budući da sam tako lako „poslušala“. A onda se dogodio taj novinski članak o ponovnom pokretanju istrage ubistva Dade Vujasinović, kao udarac u pleksus. I to Harijetin. Naime, Hari je svog ljubavnika Bandu, široj čitalačkoj publici poznatog kao leš iz romana „Deda Rankove riblje teorije“, i upoznala na uviđaju jednog od političkih ubistava iz devedesetih, kada je BIA stigla na lice mesta pre policije. Moglo je biti baš to isto ubistvo… Sa druge strane, Harijeti prema uzrastu trenutno sleduje dementna majka. I priča počinje da se slaže sama od sebe.

VINO PREČE OD JUNAČINA

Šta, u periodima dok je Hari „u akciji“, radi Mica Đurđevićka u vama, da li prikuplja građu za neki novi roman smešten u stara vremena?
– Imam ideje za dve nove istorijske metafikcije, u pitanju su 12. i 19. vek. Građa je veoma oskudna i sporo napredujem, ali nikud i ne žurim. Istovremeno sa Brankom Mlađenovićem, sa kojim sam napisala roman „Bunker swing“, podižem vinograd u Krčedinu, već četiri godine. Jesenas smo napravili i svoje prvo vino. To mi je trenutno veći izazov od srednjovekovnih i novovekovnih srpskih junaka i junačina.

Šta je ono očigledno što odbijaju da vide oni koji bi trebalo da vide, a što će pokazati novi Harijetin slučaj? Da li vam je lakše, nakon što ste se „ispsovali u tastaturu“?

– Ne verujem u moć književnosti da ispravlja krive Drine. U tom smislu, lakše mi je potpuno privatno, ispustila sam paru na uši, ali generalno, kao društvenom biću, pripadniku ovog i ovakvog društva – nimalo. „Oni koji bi trebalo da vide“ dakako već znaju, odavno, pre svih, ali politička volja da se taj mračni budžak naše novije istorije – jedan od mnogih – očisti i osvetli jednostavno ne postoji. Podnaslov knjige je „Uzbuna u Aleji zaslužnih“, a baš neki dan čitam kako je Apelacioni sud, gotovo dvadeset godina nakon još nerazjašnjenog ubistva nekadašnjeg prvog čoveka srpske policije, Radovana Stojičića Badže, utvrdio da je isti bio organizator šverca cigareta. Deklarisanog kao toalet papir! Hoćemo li sad praviti veliko spremanje u Aleji zaslužnih? Čisto sumnjam. Kao što čisto sumnjam da ožalošćeni na njegovoj velelepnoj sahrani, a bilo ih je još u Aleji, nisu znali za kim tačno plaču.

U čemu je tajna popularnosti Hari?

– Ne znam ni sama. Priznajem da meni Hari ponekad ume da ide na živce. Koliko je sa jedne strane ispravna, hrabra i odlučna, sa druge ne ume da se izbori za mrvu male ljudske sreće za sebe lično. Ne valja joj to. Možda se i opameti pod stare dane, videćemo.

Da li ste zbilja proučavali način života članova Porodice o kojoj (takođe) pišete, ili ste se u opisu njihove svakodnevice i odnosa majka-sin, oslonili na imaginaciju?

– Prednost pisaca fikcije nad političarima, istoričarima, sociolozima, novinarima… je u tome što je njihov posao da lažu. Sve što ne znaš, a ja o sadašnjem životu „inspirativne Porodice“ znam tek toliko koliko se može saznati iz šturih i počesto senzacionalističkih tekstova sa interneta kojima nije mnogo verovati, lepo uzmeš i izmisliš po svom nahođenju. Dakle, pošteno radiš svoj posao. Za razliku od ovih drugih, koji bi trebalo da se bave istinom…

MUŠKE SPISATELjICE

DA li biste sebe nazvali isključivo piscem, ili vam se desi da upotrebite izraz spisateljica, ili „ozbiljniji“ – književnica?
– Ovih dana najčešće, u svitanje, „vinogradarka“ hita da vezuje lastare. Uveče „književnica“ piše, ako ima snage. Sledećeg jutra je „profesorka“ u kolima, žuri u Beograd na ispit. Ako bih se svaki put krštavala i preispitivala šta sam u kom trenutku, bojim se, glava bi me zabolela. O dangubi i da ne govorimo. Ali, da ne ostanem dužna odgovor na pitanje o „spisateljicama“. Sasvim pristojna, ispravna reč koja je kod nas dobila donekle posprdno značenje. Nego, jeste li primetili koliko se muških „spisateljica“ pojavilo u našim knjižarama poslednjih godina? Njima se niko ne podsmeva, svi su oni pisci…

Da li pomenuta porodica poseduje sposobnost da vas razljuti ili trenutno može da dobaci „samo“ do toga da vas nasmeje – kao što priča o njima zasmejava čitaoca?

– Najgore godine naših života, devedesete, i dalje su veoma žive u mom sećanju. Verovatno zbog toga što za moju generaciju je trebalo da bude najbolje, najproduktivnije, najsrećnije, a nepovratno su nam oduzete. Možda će našim roditeljima poći za rukom da napuste ovaj svet sa davnim veselim` slikama letovanja preko sindikata i ključeva novog stana u njihovim dementnim glavama. Možda će naša deca doživeti i neka bolja, normalnija vremena. Moja generacija nema više snage ni da se ljuti, a posebno joj ništa nije smešno.

Šta je „jolki palki“?

– Jolki palki je ruski eufemizam za psovku, bilo koju ali baš gadnu. Dakle, svaki će čitalac moći da upotrebi sopstvenu omiljenu psovku kao odgovor na pitanje gde mi to odlazimo. Uzbuna u Aleji zaslužnih je i tako lažna, tako u podnaslovu piše. Jolki palki (bukvalno: jelova palica) je recimo… kao „idi u peršun“ samo mnogo gore.

Dosledno izbegavate zamke čistog žanra, da li ste ikad želeli da napišete „pravi“, čist krimić?

– Kao dete sam ih gutala, sada veoma retko. Odavno me ne zanima „ko je ubica“, tako da krimić koji čitam mora da mi ponudi i neke druge sadržaje. Recimo, skoro sam otkrila jednog islandskog pisca, Arlandura Indridasona, kao na drugoj planeti da sam bila. Već sledeći njegov roman nije mi bio toliko uzbudljiv, „naučila“ sam kako je na Islandu.

„Ubistvo u akademiji nauka“, prvi iz serijala o detektivki Harijeti, trebalo je da bude klasičan krimić – više osumnjičenih sa motivom, prilikom, bez alibija… A oteo mi se još u prvom poglavlju u pravcu satire. Jedva smo na kraju otkrili krivca, pa čak ni to nije otkrila policija. Uostalom, ovo je Srbija, svi znaju ko su zločinci osim onih kojima je to posao.

Izvor:

Novosti