Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdeset osmoj godini, kada sam je upoznao, zapisao je Vladeta Jerotić u svojim sećanjima na ženu koja je ostavila najdublji trag u srpskoj književnosti. Na neprocenjivu vrednost njenog opusa, podsetiće i novo izdanje njenih izabranih dela, koje je od danas u prodaji, a objavila ga je naša kuća, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Knjiga u kojoj su sabrana tri njena značajna dela – roman “Đakon Bogorodičine crkve”, pripovetke “Kronika palanačkog groblja” i putopis “Pisma iz Norveške”, prva je u novoj ediciji Kompanije “Novosti” – “Zlatni Srbi”, koja će predstaviti najznačajnije domaće pisce i njihova dela.

SAMOĆA I KNjIGE

Rođena je u Mošorinu 16. februara 1877, u porodici Danila i Ljubice Sekulića. Imala je godinu dana kada su se preselili u Rumu, kasnije u Zemun, u kome je provela detinjstvo. Školovala se u Rumi, Zemunu, Somboru i Pešti. Već u ranom detinjstvu izgubila je brata Predraga i majku Ljubicu, a potom je ostala i bez oca i brata Dimitrija i odabrala da život provede sama sa svojim knjigama. Bez obzira na to što su savremenici poput Milana Kašanina u njoj videli monašku posvećenost, u njenom domu okupljala se intelektualna elita na književnim sedeljkama, koje su se završavale Isidorinim klavirskim nastupom.

Prisećajući se književnice koja se do današnjih dana smatra najumnijom Srpkinjom, Jerotić, tada mladi lekar, opisuje: “Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filozofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luja Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.”

Tom širinom duha i znanja, snagom talenta i intelekta, trajno je zadužila našu prozu i esejistiku. Njena “Pisma iz Norveške” smatraju se najlepšim putopisom nastalim na srpskom jeziku. Isidora, koja je bila veliki putnik u jednom intervjuu otkrila je da se, po preporuci oca Danila, za svaki put, pa i ovaj po Norveškoj, temeljno pripremala:

– Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski – ispričala je književnica. – Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom.

“Pisma iz Norveške”, uz “Đakona Bogorodičine crkve” i “Kroniku palanačkog groblja”, mogu od danas da se kupe u četiri “Kutka Novosti”, u knjižarama “Delfi” i “Vulkan”, kao i na prodajnim mestima “Moj kiosk”, po ceni od 990 dinara.

DRAGULjI MISLI

Držeći za ruku tada mladog pesnika i lekara Miodraga Pavlovića, 5. aprila 1958, na samrtnoj postelji u bolnici “Dragiša Mišović”, Isidora Sekulić je, opraštajući se od života, izgovorila čuvenu rečenicu: “Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u veliku rupu naše nekulture”.

I ova knjiga deo je pokušaja da se dragulji Isidorinih misli sačuvaju za buduća pokolenja.

Izvor:

Novosti