Poezija Dejana Došena

Poeziju sam na svom blogu nepravedno zapostavila… Između proze i poezije, nekako uvek se prvo odlučim za ovo prvo… A nije da ne volim poeziju – čak sam nekada i sama napisala nekoliko pesama. Što u svoje ime, što u tuđe… U ovom našem vremenu, retko ko ima vremena da se prepusti uživanju tananih niti poezije… Da razmišlja o dubini stihova… Na pesnike se, na žalost, gleda sa visine, jer oni za današnji pojam, nisu isplativi. Ne može na njima da se zaradi. A ne plaća se sve u novcu, to nikako ljudi da zapamte… Najveće izdavačke kuće kod nas, tek ponekad, objave po nekog pesnika.  Napisati dobar stih, tj. sažeti misao ili celu priču u jedan stih, je kako kažu, oduvek bio vrh književnosti. Svako može da piše prozu, ali retko ko ima hrabrosti da se upusti u pisanje poezije. Dimitrije Janičič mi je skrenuo pažnju na knjigu Nag pesnika Dejana Došena, objavljenu ove godine u izdanju beogradske izdavačke kuće Zlatno runo. Pročitajte prikaz knjige, a i samu knjigu, naravno…

Došen_naslovna

OGOLJENA DUŠA

Retko pišem o knjigama poezije. U njima ili uživam ili se ljutim na njihove autore. Ovih dana dobio sam knjigu o čijem autoru nisam znao ništa, čije stihove ranije nisam čitao. Zbirka pesama, slobodnog stiha, lepo upakovana. Neka vrsta životnog dnevnika. Svedena na zgusnuti stih, ponekad uvredljivo ogoljena, ali tim snažnija.

Pisac rođen u Rijeci 1975. godine. Sakupljač reči na raznim obalama, reči bez političke konotacije „ali jestivih i za život Čoveka dobrih“ kako on sebe objašnjava. A te reči poteku mu kao pljusak, ponekad kao potoci, retko kaplju. Kada se prošetam kroz njegovu baštu reči, zavirim u skrivene uglove misli, pratim onaj njegov instinktivno iscrtan puteljak traženja sebe u rečima – onda osetim – jeste, on je delom rob svojih reči, iako su mu one alat kojim pokušava da obogati našu dušu. Shvata on to, pa nam bez zazora nudi te „jestive reči“ koji uznemiravaju naš unutrašnji mir.

Kada se „odreše“ razmišljanja, kada autor gleda sebe nagog, iako mi ta bukvalna nagost data i u medaljonu na korici smeta, jer je ovde reč o nagosti duše, kada se oslobodi unutrašnjih ograda, onda procveta iskrenost. Tada autor oseća „slobodu da ustrajem na putu / neuhvatljive ljubavi / i među Vama / spuštenih ruku stojim / nag“. Bez obzira što se oseća kao jedan od palih anđela „Tu sam, sve znam, sve osjećam, jer ja JESAM“ nije vernik, nego čovek koji anlizira sebe, pokušavajući da se drugima iskaže rečima. No, zasmeta mu oklop tela, čiji kraj se ne zna, pa zato on želi da rečima iskaže sve ono što od prvog plača do poslednjeg hropca u njemu zri. A strah, strah od prazne sobe i vrištećih zidova, strah od samoće i obestrvljenosti, tren kada čovek postane konačno svestan da se ne može osloboditi svoje večite ograde, svoga tela – granični je strah. Izbija često direktno ili indirektno iz reči što pletu ovu zbirku. On to sagledava i kao grudvu snega što se među dlanovima topi i nestaje. Kada se dlanovi sastave, grudve nema. To je strah od konačnosti nestajanja.

Pesnik uspeva da ostane svoj. On to ubeđuje i sebe i pokušava da bude samosvojan ne radi drugih, već sebe radi. A pesme su odraz neke prošle ili sadašnje tuge ili, možda, sreće, one su pokušaj da se to rečima iskaže, da se saopšti drugima. Ta iskonska potreba saopštavanja ostaje i kao zadatak i kao sumnja. Pesnik to radi da bi rasteretio sebe, ne da bi vaspitavao druge. Može li se u pesmi čuti otisak raširenih krila iz perjanog jastuka? To pesnik može, pa je ta njegova sposobnost verovatni uzrok njegovog boravka na ovom svetu.

Pesma je (bistar?) potok. Pesma je život. Pesme su uvek tu. One nemaju početak i kraj. Pesnik kaže da „mazi stihove nježno / kao što trava mazi / bosa dječja stopala“. Pesme natapaju stvaralački treptaj pesnikov kao što majska kiša vraća život zemlji. Pesme daju smisao postojanju. Onda postojanje raste i prerasta tvorca. Shvatajući da su lepota i tuga sestre, da toplo i drago leto suncem zagrli mladost i ojeseni je, pesnik izražava miris tuge, ona se pretapa u stihove.

Tako mi, čitajući ovu zbirku, bezobrazno zavirimo u skrivene kutke pesnikove intime, prošetamo kroz njegove radosti patnje, obogaćeni rečima koje se nižu beznaporno, kao dnevničke beleške na listićima. Pesniku se čini da treba da ispriča svoju priču, ali da to treba da bude kratak ali jak doživljaj, kao iznenadni udarac u stomak, kao pad u hladnu vodu. Zapljusne nas njegova radost ili tuga, promišljanje i bezbriga, natera nas da se zamislimo nad onim što nam se događa, što je bilo, a pomalo i ono što će tek biti.

Ova zbirka, bez viška reči, a sa dosta duše, ima izgleda da uđe u čitalačka srca, što autor navede kao svoj željeni cilj.

Dimitrije Janičić

Posted on 18. jun 2016., in Biblioteka, Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: