Поводом обележавања 30 година од смрти Х.Л. Борхеса

На данашњи дан, пре тридесет година, умро је аргентински писац, Хорхе Луис Борхес, један од најутицајнијих књижевника XX века. Колегиница Сања пронашла је леп текст, пригодан за овај дан – прочитајте га…

250px-jorge_luis_borges_19512c_by_grete_stern

Лавиринти огледала и огледала лавирината у Борхесовој прози

У стваралаштву Хорхе Луис Борхеса (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) сусрећемо се са мотивима огледала, лавирината, двојништва, помоћу којих читаоци имају могућност да закораче у специфичне фикционалне просторе. Користећи се тзв. техником mise en abyme, писац сачињава магичан портал, који омогућава аналитичарима и читаоцима да закораче у његов, наизглед опустошен свет, свет вртоглаве вишезначности, у коме писац дочарава однос ствараоца, реципијента и креације. Управо уз помоћ те технике писац успева да уједини мотиве лавирината и огледала, и демистификујући опсесивне теме свог стваралаштва дочара вишеслојност међуодноса. За Борхеса је књижевност представљала суштину и смисао постојања. Неопозива чињеница је да је свет уметности и маште пулсирао венама овог писца још од детињства, и да је тај фикционални свет у његовим очима далеко супериорнији од реалног. Прочитано је суштинскије од доживљеног, а идеја која се кроз стваралаштво овог аутора провлачи личи на неку врсту „откровења“ – човекова судбина је једна и свима заједничка упркос појединачним различитостима битисања. Обратићемо посебну пажњу и покушати да одгонетнемо многозначност најчешћих Борхесових мотива, да докучимо шта сам аутор види у огледалским одразима, коме се обраћа и какав је његов однос према сопственој креацији.

Од објашњавања Борхесовог односа према мотивима лавирината и огледала неодвојива је чињеница да су многи у њему видели претечу постмодернизма. Естетски доживљај је главни циљ, а недоумица око бојазни од немогућности стварања, која представља саму окосницу модернизма, се на најбољи начин разрешава кроз слободну игру имагинације. Зоран Милутиновић дефинише постмодернизам на следећи начин: „У ужем смислу, овај термин се односи на корпус књижевних дела које имају своје поетичко исходиште у постмодернистичкој свести о немогућности књижевног стварања. (…) Реафирмише уметност као такву, са естетским доживљајем као главним циљем, али не на основу формалног савршенства, већ на основу слободне игре имагинације. (…) Појављује се у посебном светлу: као обнова могућности књижевне производње која остаје свесна своје блиске прошлости и у себи чува „траг“ модернистичких искустава док иронијском употребом традиционалног омогућава настављање књижевности преко граница модернизма.“ Борхес је такође веровао да иронијски однос према традицији некад прекопотребан управо ради оживљавања исте у једном скептичном добу, добу безнађа савременог духа.

Истакли смо да Борхесове кратке приче одликује вео мистерије када је реч о ауторовом доживљају односа ствараоца, реципијента и саме креације. Данило Киш подробније објашњава многозначност Борхесових тема односа писања и читања, креатора и креације: Борхесов лавиринт и огледала, та два најпостојанија од његових митова, нису ништа друго до књижевна метафора, метафора борхесовске књижевности… До Минотаура – који је господар подземља књижевности – нико не долази некажњено. Минотаур је ту да чува дело и његове изворе од глупака и неразумевања. Као што су и борхесовска огледала метафора светови се огледају један у другом као и књиге и тај mise-en-abyme, ти понори што произилазе из понора смисла из којих се тоне у још дубље поноре, јесу само вечне варијације на тему читања и писања, тог великог огледања у највећем од свих лавирината: у библиотеци, тој гробници илузија. Тумарање кроз ту гробницу илузија, иако осуђено на неуспех, не води безизлазном обесхрабрењу аутора и читаоца, већ парадоксално нуди утеху бићу и сликовиту представу духовног простора, дарује сањарима и мислиоцима библиотеку као дом књигама и симболише духовни простор лутања у потрази за смислом.

Разјашњавање мотива лавиринта и Минотаура у Борхесовом стваралаштву налазимо и у поглављу Монегалове литерарне биографије Борхеса. Монегал подсећа на Борхесову заљубљеност у тигрове и лавиринте, фасцинације строго симетричним тигровим шарама и многострукости лавирината, која датира из раног детињства. Биограф подсећа на пишчев интервју у коме објашњава разлог промене имена митолошког бића Минотаура – Астерион, које значи звезда или астероид. Промену сам Борхес објашњава својим уверењем да ће то изазвати већи ефекат код читалаца. Биограф даље указује на чињеницу да за Борхеса Минотаур није само митолошко биће, већ и реч који је пронашао међу прашњавим редовима речника. У Борхесовом стваралаштву саме речи и поједини призори имају самосталну снагу, њихов број је коначан и попут огледала се прожимају у многим причама овог књижевног ствараоца. Писац је говорио да је интригантнија идеја грађевине саграђене тако да се људи могу бесповратно у њој изгубити, него прича о станару те грађевине, о миту човека са главом бика. Монегал подсећа да Борхес не види лавиринт само као средство за превару посетиоца, већ да је он саграђен да би заробио али и заштитио ово митолошко биће. Симбол лавиринта, инсистира Монегал, указује и на невидљиво постојање човекове судбине, божје воље или мистерије уметничке креације.

Прича Астерионов дом садржи два основна Борхесова мотива. Астерион говори о имагинарном двојнику, огледалу које је предмет његове маште. Насукана на стену усамљености, звер је измислила партнера у игри, изфантазирала партнера у зачараном сивилу бесмисла. Мотив лавиринта се огледа у структури Астерионове куће. Он избезумљено и уплашено говори о шетњама ван зидина свог дома, страхује од пролазника и призора. На крају, немогуће је одупрети се емпатији према, усамљеношћу скрханом, Минотауру. Једном му жртва пророчки прича о доласку спаситеља, након чега звер изговара следеће: Од тог дана не мучи ме самоћа јер знам да мој спаситељ живи и да ће се на крају винути из прашине.“ Астерионов лавиринт је Борхесова визија уметничког дела које трага за одговарајућом вербализацијом ствараочеве маште. Борхес попут усамљеног Минотаура шета лавиринтима сећања, у вечитој авантуристичкој потрази за изразом, који ће попут ове мистичне грађевине садржати све могуће комбинације стаза, путева људске мисли, ходника слободе духа.

У свом есеју Х. Е. Ливалд истиче да Борхес посебно у својим причама о лавиринтима истражује реалност мимо поља прихваћене етике и морала. Борхесово негирање прихватања устаљених и наметнутих моралних и епистемолошких система, указује на његову милтоновску жудњу за изгубљеним рајем. Ливалд наглашава да се Борхес помирио са чињеницом да је његова моћ сазнања непотпуна и да је борхесовски лавиринт времена и простора више од бесктва, јер представља специфичан излаз из махните некохерентности људске мисли.

Славна недоумица (Борхес и Витгенштајн) Ивана Алмеиде доприноси бољем разумевању филозофског исходишта Борхесове мисли. Указујући на Витгештајново гледиште, по коме је филозофија активност, а не доктрина, и да се филозофско дело састоји од изврдавања, Алмеида га доводи у везу са Борхесовим гледиштем: Чини се да је Борхес на то циљао: филозофија не омеђује истинито од лажног, него прелази преко контрадикторних простора као што се прелази са једног полустиха на други. Не постоји чин објаве, него само прозодијско распоређивање нодумица. Алмеида се осврће на Витгенштајнов став, по коме је важна прозодија филозофског дискурса, јер, како он тврди, понекад се исказ може разумети само ако је у правилном ритму прочитан. Из овог става Алменеида изводи следећи закључак: Постоји, дакле, нека врста „прозодијског смисла“ филозофије који се поклапа се извесном мелодијом мишљења. Витгештајн и Борхес су без икакве сумње били мајстори свог умећа. То је оно што распоређује идеје у мисао, независно од надлежности логике. То је архитектура на којој почива метафизика недоумице.“ По Алмеидином мишљењу Борхесови облици изражавања метафизике недоумице су најчешће парадокси, оксиморони и апоријски поремећаји реда реченичних делова, док се у најкраћим причама најчешће користи адверзативним везником-„па ипак“. На овај начин, даље примећује Алмеида, писац успоставља ефекат дијалога између различитих напомена или „цитата“, чиме омогућује слободно и наизменично постојање два пејсажа. Преузевши „витменовски“ стил набрајања (кумулативни) и „шекспировски“ стил супротстављања (адверзативни), Борхес у својој списатељској техници постиже жељену самонеутрализацију исказа јер садржај пишчеве филозофије је заправо његова форма, наглашава Алмеида.

Пишчев императив је био естетизам Борхесове прозе. У есеју „Модерни мајстор“ Пол де Ман истиче да Борхесове приче заправо говоре о самом стилу којим су написане. Он указује на незаобилазне паралелизме уочавајући да су Борхесови главни јунаци заправо пишчева отелотворења њега самог, да су светови које креира прототипови високо стилизоване врсте прозе: „Ма каква да је разноврсност тона и атмосфере, свим различитим причама заједнички су слична полазна тачка, сличан склоп, сличан врхунац, и сличан исход; унутрашња неспорност која везује ова четири момента сачињава Борхесов особен стил, као и његов коментар тог стила.” Оно што чини да Борхесову прозу доживљавамо као лавиринтску структуру јесте управо његов особен стил. Управо сличност полазних тачака, склопови, врхунци, исходи Борхесових прича бесконачно се огледају једна у другој. Мотиви који су дубоко усађени у сам корен Борхесовог стваралаштва су мотиви двојништва, мотиви лавирината и огледала, и управо они чине окосницу његовог стила. Скоро је незаобилазно да читалац има мучан доживљај да је прича до те мере затворена у себе, да се осећа попут уљеза који бахато крочи у свет који је сам себи суфицијентан, нарушавајући његов склад и разарајући његову хармонију. Изазивање оваквог осећаја је интенционално, писац скицира свој свет као некомуникативан, иронијски опонашајући улогу Творца људских судбина, дајући себи несагледиву контролу над њиховим исходима.

Радивоје Константиновић подсећа да писац одбацује концепт оригиналности и новине у књижевности, јер сматра да нешто посве ново и индивидуално не би имало ефекта на друге људе док у уметности вреди само оно што је архетипско, односно препознатљиво. Битна одлика Борхесовог стваралаштва је нераздвојиво преплитање реалности и фикције. Пишчево схватање времена је циклично и личности и ситуације се понављају. Том кружном, односно цикличном времену, одговара кружан простор, а у Борхесовом литерарном свету то је управо лавиринт, примећује Константиновић.

Мотиви двојништва и огледала код Борхеса указују на потребу бића да спозна себе и свој лик. Оно тежи да идеје и хаотичне утиске повеже у целину. Управо та потреба почива у основи људске природе, која је као таква способна за логичко закључивање. Мотив двојништва срећемо у причи Борхес и ја, у којој приповедач настоји да разграничи Борхеса који ствара од Борхеса који доживљава. Граница, иако постоји, делује посве неразлучиво, па се и сам писац на крају пита који је од њих двојице написао причу. У Борхесовим причама, чини се, биће је расточено на безбројне, међусобно неповезане тренутке постојања, јер његов ум није потентан да уочи односе и њихову повезаност. Често унутар строге борхесовке логичке структуре наилазимо на ефекат огледала, где други део приче представља одраз првог. Ово интенционално искривљење у нама буди осећај узнемирености, а ми као читаоци смо неспособни и неспремни да применимо било какав закон реда у сагледавању света који нас окружује.

Најрепрезентативнија прича, када је у питању пишчево виђење односа реалности, појединачних живота и праузрока света је Вавилонска библиотека. Писац у овој причи остаје веран свом дечачком заносу. За малог Џорџија, односно Борхеса дечака, митови и снови, опора реалност и књижевност имају подједнако вредновање. Ова прича носи зачетке постмодернистичке теорије могућих светова, бранећи уверење да сваки свет има сопствени дигнитет и чињеничност. У овој причи нам је експлицитно приказана Борхесова визија света, која одговара Лајбницовој теорији о хармонији која је праузрок свега постојећег, коју чoвек може тек наслутити. Ово уверење о престабилираној хармонији се често прожима кроз Борхесово стваралаштво. Ова прича истински симболише живот. Писац сугерише на то да људи бесмислено тумарају простором и временом бескрајно неистражених лавирината, који подсећају на слепе улице. Само Творац лавиринта има мапу његових неистражених кракова, Он је једини који има кључ. Пишчеви јунаци су заправо архетипови истраживача, чији се авантуристички походи окончавају ћорсокаком. У Вавилонској библиотеци јунак приче долази до следећег закључка: „…кажем како није нелогично промислити да је свет бесконачан. Они који га држе ограниченим, постулирају да у удаљеним мјестима ходници и стубови и шестерокути непојмљиво престају – што је бесмислено. Они који га замишљају без граница, заборављају да је могући број књига ограничен. Усуђујем се наговијестити овакво рјешење вајкадашњег питања: Књижица је неограничена и периодичка. Како би је вјечни путник пршао у било којем смјеру, утвдио би, након много стољећа, да се исти свесци понављају у истом нереду (који би, поновљен, био: Ред).“ У овом цитату се можда на најбољи начин огледа Борхесово поимање живота и књижевности – паралелизам у виђењу суштине књижевност и суштине живота.

У причама као што су Вавилонска библиотека и Књига од песка, наилазимо на мотив једне целовите, свеобухватне књиге препуне комбинација. Борхес сматра да се књижевност састоји од варијација одређеног броја идеја, тема и мотива. Бавећи се страховима и питањима која опседају човека, књижевност је лавиринт кроз који лутају и аутор и читатељ, обоје несвесни да кроче путевима којима су већ крочили. Вавилонска библиотека се састоји из књига које садрже све могуће комбинације слова и идеја. Борхес идеју о томе да је све већ записано преузима из неких древних веровања, али је обликује на оригиналан, себи својствен начин. Немогуће нам је да сазнамо да ли је ова библиотека коначна или бесконачна, јер Борхес – градитељ, Творац одговара путем метафизичке недоумице тврдећи да је „неограничена и периодичка“. Мотиви лавирината и огледала и постоје да би нам омогућили илузију нечега што само наизглед представља бесконачан број непоновљивих тренутака, док се заправо ради о цикличном понављању, које се пружа у недоглед. Зато Борхес и инсистира на томе да књижевност није сукцесиван низ. Наглашавајући да свако дело у себи садржи клицу једне свеобухватне књиге, да је све већ написано, писац не пориче да не треба све изнова написати. Ова идеја потирања сукцесивности времена представља окосницу приче „Пјер Менар, аутор Дон Кихота“.

Примећујемо да је лавиринт значења у причи Вавилонска библиотека дочаран просторно, у виду многобројних шестоугаоних библиотека. Са друге стране у причи Врт разгранатих стаза Борхес говори о лавиринту који није просторно одређен, већ о лавиринту времена. Доктор Ју Цин, главни јунак, сазнаје да његов предак Цуи Пен довео своје сународнике у забуну, који су веровали да је он прави физички постојећи лавиринт без излаза. Он је писао књигу која представља лавиринт свих могућих будућности и прошлости. Тај лавиринт се састоји од свих могућности прошлости и будућности, те је зато безизлазан и у себе затворен. У овој причи Ју Цин убија енглеског преводиоца Алберта, који му је демистификовао тајну дела његовог знаменитог претка. Пре смрти Алберт појашњава свом џелату да Цуи Пенова књига својеврстан лавиринт, који је сачињен од стаза које се непрестано рачвају у свим правцима. Из тога следи да сваки догађај има бројне алтернативне исходе. Овде поново наилазимо на Борхесову тежњу да литерарно покуша да дочара неисказиво – сву слојевитост алтернатива постојећег. Особеност Борхесовог литерарног света лежи у томе да није важна сама личност или сам догађај која је предмет одређене приче, оне су само материјал за причу, само статисти који потпомажу и појачавају ефектност. Читалац мора да заузме улогу Творца и да апстрахује личност и догађаје из приче, да изнађе праузрок и смисао просторних и временских димензија у оквиру којих се прича одвија. У причи Врт разгранатих стаза опет наилазимо на основне поставке постмодернистичке теорије модерних светова, у којој време није праволинијско и сукцесивно, нити је простор ограничен и коначан. Ово истовремено али и независно постојање светова се огледа у Албертовом обраћању свом убици: „…ваш предак није вјеровао у једнолико, апсолутно, вријеме. Вјеровао је у бесконачне низове времена, у бујну и вртоглаву мрежу дивергентних, конвергентних и паралелних времена. Тај сплет времена која се приближавају, гранају, сијеку или стољећима не знају једно за друго, покрива све могућности.“

У прологу збирке прича Врт разграанатих стаза, Борхес пише да су све књиге својеврсне таутологије, и да он због своје лењости више воли да прави белешке о непознатим књигама као што је Тлен, Укбар, Орбис Тертиус, него да исписује томове књига. Ова прича представља парадигматску визују напоредног света, идеалистичког порекла. Проистекао из маште и умова целог нараштаја стваралаца, који се тајно удружио да измашта потпуно нову планету, са читавом историјом, митологијом, књижевношћу, лингвистиком и филозофијом. Тако је створена енциклопедија која мења свет. Ова прича нас упозорава да је наша моћ сазнања далеко мања него што смо спремни себи да признамо.

Прича Алеф такође садржи исту ону идеју тачке у којој се сустижу све комбинације постојања прошлости и будућности, коју Борхес описује и у причи о Ју Цин-у. Уметничко дело није коначно и непроменљиво, оно се изнова и на нове начине рађа у свести реципијента. У тексту о Борхесовим лавиринтима Френк Даустер[12] сугерише на посматрање Алефа који реципијенту омогућава фантазијско искуство симултаног посматрања свих димензија и тачака простора и времена. Ова прича представља човекову халуцијантску потрагу за центром лавиринта, за смислом постојања. Даусер подсећа да ова потрага скоро увек води у смрт. Смрт наступа када истраживач лавиринта схвати да је његова егзистенција изгубила сваки смисао. Суштина прича је у самој потрази, а не у циљу. Потрага за животним смислом је сама по себи предуслов за његово постојање и трајање.

Борхесове приче чине стилску целину, односно лавиринт и мрежу огледала, која указују у правцу страха пред понором и ништавилом пролазности. Један људски живот је коначан, ипак, људи настављају да у лавиринтима огледала и огледалима лавирината траже стопе својих претходника. Ти кораци воде у ћорсокак, и у томе почива ужас спознаје у Борхесовој прози. Интуитивно страхујемо од ауторових визија. Борхеса можемо посматрати као алхемичара који у нама буди известан онтолошки немир. Иако смо поменули само неколицину прича Х. Л. Борхеса, не смемо занемарити да заправо читаво његово стваралаштво представља лавиринт свих могућих значења, која се у свести реципијената конституишу на себи својствен начин. Неки у његовом скептицизму виде песимистичку визију живота, а у високом естетизму испразну нарцисоидност ерудите. Киш у поменутом тексту наглашава да све Борхесове мистификације, попут лажних атрибуција дела и наслова, лажних датирања књига, лажних извора или измишљених писаца, постоје да би створиле илузију читаоцу да се приче које су пред њим темеље на чињеницама, изнетим од стране сведока. Ова игра не претендује да превари читаоца, већ садржи вишеструке филозофске и стилске конотације. Читајући Борхеса имамо утисак да нам се обраћа пророк, који нас мами на пустоловну експедицију у потрази за смислом, који нам вечно измиче. Ми коначно схватамо, као и Астерион, да излаз не постоји, да је смрт једино ослобођење. Борхес конструктор овог, наизглед бесмисленог похода, једини има одговор на питање зашто се у њега упуштамо. Урођени, халапљиви нагон за спознавањем суштинског себе – свој одраз, човек проналази у уметности, која је наше огледало. Читајући Борхесове приче постајемо свесни да смисао остаје вечита мистерија, али и неизлечива опсесија духа.

Пише: Сандра Локас

Извор:

Књижевни часопис

Posted on 14. jun 2016., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: