Kako su jednom piscu pomogle knjige njegove pokojne sestre

Autor knjige „Imperfekcionisti“ opisuje kako se uz pomoć sestrinih knjiga vratio u prošlost, u njihovu porodičnu kuću i kako je mogao da prati ceo njen životni put. Posvetio se tome da ih pročita koliko god je mogao.

Police koje život znače: Kako su jednom piscu pomogle knjige njegove pokojne sestre

„Moja sestra je oduvek želela police. Kada je kupila jednosoban stan u centru Vašingtona unajmila je majstora. Ubrzo ste odmah s vrata mogli da vidite kuvare, beletristiku kada uđete u dnevnu sobu, putopise na njenom stolu, a stručne knjige pored kreveta. Sećam se koliko sam se divio njenim knjigama govoreći da bih voleo da sam ja sve to pročitao. Tako je malo vremena da se sve pročita“, piše pisac Tom Rahman.

„Emili je u novembru 2010. godine napunila 39. Tri meseca kasnije dijagnostifikovan joj je rak dojke. Umrla je 16. maja 2012“, dodaje on.

Zbog toga je autor knjige „Imperfekcionista“ napisao tekst za „Vašington post“ u kojem opisuje kako su mu knjige njegove sestre pomogle u periodu nakon što je ona umrla.

U tom tekstu on opisuje kako se uz pomoć njenih knjiga vratio u prošlost, u njihovu porodičnu kuću, ali kako je mogao da prati ceo njen životni put.

Kako kaže, kada joj je dijagnostifikovan rak odleteo je odmah u Vašington. Tražila mu je da završi njene poslove pa je otišao da joj isprazni stan. Prvo veče proveo je u tišini, svaka soba bila je pun uspomena.

„Ne mogu da verujem da se ovo dogodilo“, rekao je dok je stajao ispred njenih polica, obraćajući se njoj koja u tom trenutku nije bila tu.

Video je u svojoj glavi kako je samo slegla ramenima. Ispred njega su bile stranice u kojima je ona potrošila hiljade sati, od ranog detinjstva do pre nekoliko meseci.

„Ukoliko snažno žudite za knjigama i zalupite ih u besu, one se akumuliraju oko vas, postaju niz sećanja – pozajmica na početku neke strasti, nikada vraćena na kraju; tom koji vas upozorava na opasnost ili vas vuče u nju; knjiga čiji su likovi bili vaši saveznici, čak i ako ih retko čitate danas, ali se na pogled ka tom primerku setite njih“, piše Rahman.

Prema njegovim rečima, biblioteka njegove sestre bila je uspomena na nju, a on je morao da je uništi.

Oklevao je pre nego što je uzeo prvih nekoliko knjiga, znajući da one nikada više neće biti vraćene na isto mesto. Pronašao je knjigu za decu „The Snarkout Boys & the Avocado of Death“ za koju je uvek smatrao da je bila njegova, a ona je verovala da je njena – lep prikaz njihovog detinjstva.

Pronašao je knjigu o psihologiji koju su napisali njihovi roditelji. Knjige koje je počela da čita i nije nikada završila. Knjige pune stikera. Bila je luda za tim šarenim papirićima, paketi su bili svuda, roze, žuti i zeleni.

„Svaki put kada bih pronašao poruku na margini tražio sam po tekstu zbog čega je to tako. U oksfordovom rečniku citata bilo je označeno: ‘Lepota nije kvalitet u samim stvarima. Ona postoji samo u umovima koji razmišljaju o njoj’ – Dejvid Hjum“, navodi se u tekstu.

„Mnoge knjige povezAo sam sa njenom sobom u porodičnoj kući u Vankuveru gde je čitala jednu neverovatnu obimnu knjigu za drugom. Tu je bio i ‘Rat i mir’ u tvrdim crvenim koricama. U posveti, napisanoj rukopisom našeg oca, piše: „Dragoj Emili sa najvećom ljubavi za 12 rođendan. Mama i tata“.

Pronašao je i knjigu koju joj je on dao, „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ u kojoj joj sa 15 godina napisao: „Draga Emili, srećan 18. rođendan, kupio sam ti ovu knjigu jer mislim da je smešna i dobra“.

Udžbenici u njenoj spavaćoj sobi govorili su o putu koji je prešla od kako je napustila porodičnu kuću. Prvo sa Univerziteta u Torontu, pa iz Bostona, onda knjige o sukobu u Avganistanu kada je prešla da radi u Vašington.

„Pronašao sam i knjigu „The Noonday Demon: An Atlas of Depression“ zbog koje sam se zapitao da li je bilo nekih delova njenog života o kojima nisam ništa znao. Malo sam se potrudio i pronašao označenu stranu u delu sa alkoholizmom – problem tipa sa kojim se viđala, ne njen“, navodi Račman.

Tu su bili i podsetnici na srećna vremena, uključujući na veče koje je provela zezajući se jadnim od njenih omiljenih pisaca komedija, Džonom Hogmanom, koji joj se potpisao u svoju knjigu „The Areas of My Expertise“.

Knjiga koja je ostala nepročitana bila je „The Emperor of All Maladies: A Biography of Cancer“ koju je kupila kada je dobila rak, ali za koju se nije naterala da je otvori. Tu je i „Grifotipija“ od Mata Taibija, knjiga koju joj je naš brat poklonio pre nego što je umrla.

„To je, verujem, bila poslednja knjiga koju je počela. Ćošak stranice 65 ostao je savijen“, navodi pisac.

„Razmišljao sam da čitavu njenu kolekciju (od oko 800 knjiga) pošaljem na svoju kuću u London, ali moj stan, mali i ionako pun polica, bio je već pun sredstava za čitanje. Osim toga, nisu sve ove knjige imale vrednost za nju, bilo je onih loših kojima je cilj bio samo da zarade novac, a koje su bile sakrivene iza redova klasika. Stručnim knjigama bi ionako bilo bolje u rukama stručnjaka“, dodaje on.

Zvao je humanitarne organizacije da im donira ukoliko žele da dođu po njih jer je došao u Vašington bez automobila. Niko nije pristao.

Jedni su mu rekli da može da ih donese pa da oni prebiraju po njima i uzmu šta im treba, a njemu ostave ostatak. Posle toga je probao u knjižarama, nudeći im ih za džabe. Objasnio je da samo želi dom za knjige njegove sestre.

„Vlasnik će vam se javiti“, rekao je prodavac u knjižari. Nikada se nije javio.

Pokušao je u drugoj knjižari, ponudio da ih stavi u kupiju i sačeka njihov kamion za isporuku. Nisu pristali ni da on angažuje kamion i doveze ih ispred prodavnice. Sve im je delovalo kao neka prevara. Na kraju su došli iz kompanije koja se bavi odnošenjem starih stvari. Obećali su da će ih donirati i odneti lokalnoj Gudvil humanitarnoj organizaciji.

„ZadRžao sam oko 250 knjiga. Ležale su na podu mog stana na gomili sa koje smo moja devojka i ja uzimali jednu po jednu i proveli dva popodneva pišući Emili Rahman na prvim stranicama kako se ne bi utopile u mojoj kolekciji“, ističe Tom Rahman.

Nekoliko meseci je prošlo pre nego što je mogao da ih po alfabetnom redu poređa među njegove. Posvetio se tome da ih pročita koliko god je mogao.

„Uronio sam u kratke priče Gi de Mopasana i Balzakove priče. Završio sam ‘Eating the Dinosaur’ od Čaka Klostermana i ‘The Executioner’s Song“ Normana Mailera. Opet sam pročitao ’84 Charing Cross Road’ Helene Hanf i to slučano, nisam mogao da stanem nakon što sam pogledao prvu stranu“, navodi on.

„Pročitao sam i „Naučeni optimizam“ psihologa Martina Seligmana, porodičnog prijatelja koji je na početku tog primerka 24. septembra 2011. napisao: „Za Emili, sa visokim nadama“, dodaje Rahman.

Kako kaže, Emili nikada nije napisala knjigu, ali bi napisala, znam da je tako.

„Mesecima pre nego što je umrla radila je na antologiji hrane u literaturi. Knjiga o Avganistanu je takođe bila moguća. Kada sam napustio njen stan police su bile prazne. Na njima je bilo samo malo prašine. Šta će, pitao sam se, novi vlasnici staviti tu. Knjige? Nešto drugo? Nikada neće biti svesni razdraganosti koju su te police donele jednoj mladoj ženi“, piše Tom Rahman na kraju svog teksta za „Vašington post“.

 

Izvor:

Nedeljnik.rs

Posted on 8. jun 2016., in Knjige, časopisi i pisci, Zanimljivosti. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: