Istina u tekstovima Stefana Simića

Uvek mi je zanimljivo da puštam pojedine ljude da vidim kolika đubrad mogu da budu, da im ne prigovaram, i da puštam, puštam, puštam… Ne zbog moje tolerancije nego zbog njihove naivnosti da nisam u stanju da primetim nešto što je očigledno.

Ono kada te neko gazi, gazi i gazi, a ti dopuštaš, navodno ne primećuješ, pritom ti je taj neko, navodno, blizak, drag, i vremenom, kakvo god tvoje prvobitno mišljenje bilo o njemu, shvatiš o kome se, zapravo radi, i sa kim imaš posla.

13339678_10154306731574759_4246597091426449284_n

Sve više čujem priču u narodu da prema ljudima treba biti đubre, da su ljudi, generalno, stoka, i ostalo.

Kako je to samo pogrešno.

Meni savest nalaže da se ponašam prema ljudima drugačije.

Mnogo mi je lakše da imam poverenja, nego da ih gledam ispod oka.

Pritisak je na njima, ako varaju, varaju sebe.

A osveta, i te gluposti, osveta najpre pojede onoga ko se sveti. Čovek sagori u mržnji.

Koliko god bila potrošena priča o ljubavi, to jeste najveća vrednost. Ljubav rasterećuje i čisti čoveka.

Znaš da si čist, otvoren, a na drugome je da razrešava sa sobom, briga te.

Imao sam faze kada sam imao protivnike u životu, prave, sa kojima sam vodio neke svoje ratove.

I nevažno da li sam dobijao te duele, važno je da nisam trošio sebe dokazujući drugima nešto što ih se realno ne tiče. Radilo se o mom životu.

Vremenom shvatiš da treba da daš sve od sebe, i da se otvoriš, ispričaš svoju priču, a ko prihvati, prihvati, u krajnjem, njihova stvar.

Što se tiče igara, manipulacija, i ostalo, ma koliko to delovalo primamljivo, to je ispod časti jer se čovek spušta na nivo protuve koja gleda da ućari isključivo za sebe.

Bolje imati malo, a biti mnogo, nego želeti mnogo i izgubiti se u svemu tome.

Skromnost je najveća vrlina jer rasterećuje od pohlepe. Ne vuče na one staze na kojima čovek mora da se otima da bi imao više.

U krajnjem, šta će ti?

Nekada je odmor za dušu gledati ljude kako grabe, ujedaju jedni druge, a realno im ne treba. Ti samo spokojno posmatraš, nasmeješ se i odeš svojim putem.

Imati svoj pravac, to je najveća privilegija, i mnogi to ne praštaju.

Samo zato što si tako nedostižno slobodan u odnosu na njih, i to nikada neće da ti oproste.


Stefan Simić, pisac ovog teksta, privukao mi je pažnju svojim provokativnim i izuzetno iskrenim tekstovima na Facebook-u. A, onda sam na Internetu malo istraživala o njemu, pronašla njegov sajt i videla da on jeste pisac, koji već ima objavljenih nekoliko knjiga (koje na žalost, mi nemamo u našoj Biblioteci) i još puno napisanih tekstova sa svojim razmišljanjima o ovome ili onome. Saznala sam da je, svojim specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja, pored moje pažnje,  privukao i pažnju veoma puno drugih ljudi u Srbiji i zemljama Ex-Yu. Evo nekoliko podataka o njemu:

  • Rođen je 1989. godine u Paraćinu (Srbija).
  • Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
  • Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje).
  • Objavljuje već godinama svoju poeziju i prozu na Internetu, kao i zapise iz svakodnevnog života, impresije.
  • Imao je književne večeri u gotovo svim većim gradovima SFRJ: Beogradu, Zagrebu, Splitu, Podgorici, Banja Luci, Sarajevu, Skopju, Novom Sadu…

12936708_10154156825074759_6910737915334933660_n

Više podataka o njemu i još njegovih tekstova možete pronaći na njegovom sajtu i na Facebook stranici.

 

Posted on 7. jun 2016., in Knjige, časopisi i pisci, Poučno, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: