Најтеже је преводити писца који има лош стил

Писцу се опрашта јер се то посматра као уметничка слобода, а преводиоцу се не опрашта, каже Мелита Лого Милутиновић, добитница награде „Бранко Јелић” за превод романа „Без плакања”.

Без преведених књига били бисмо у једној стакленој кугли. Могли бисмо да гледамо напоље, а не бисмо могли ништа да дотакнемо, каже Мелита Лого Милутиновић, преводилац, добитница награде „Бранко Јелић” за најбољи превод са француског језика на српски (у категорији „Зрели доприноси”), која је додељена на „Молијеровим данима”, књижевној манифестацији Француског института у Београду.

Признање је добила за превод романа „Без плакања” Лиди Салвер (Гонкурова награда за 2014) , што је био велики изазов за њу пре свега због „фрањола” који је ауторка користила у роману.

– „Фрањол” је комбинација француског и шпанског језика, а ми бисмо га у преводу назвали, на пример, „српскански”, јер то је управо оно што сам морала да урадим: да њене комбинације француских и шпанских речи претворим у комбинацију српских и шпанских речи али тако да буде разумљив за српске читаоце у истој оној мери у којој је у оригиналу разумљив француском читаоцу – објашњава Мелита Лого Милутиновић.

– Није било лако, али чак можда ни то није било најтеже од свега, већ сам њен стил. Пре овог већ сам превела три њена романа тако да је добро знам. Али у овом роману стил јој је нарочито тежак, са доста компликованим реченицама. Зато сам ово превођење назвала једном лудом вожњом!

Награду и јесте и није очекивала, али била је сигурна да нико ове године није добио задатак такве врсте. На преводу је радила неколико месеци. У просеку преведе две-три књиге годишње, у зависности од тежине текста и обима књиге (напомиње да се преводи не могу мерити количином књига, већ бројем страница, односно табака), што, међутим, није довољно да се заради за живот.

– Колико књига треба превести годишње да би се зарадило за нормалан живот? Превише! Али, брзо превођење није увек довољно квалитетно. Нажалост, многи од нас морају да раде брже него што њихов таленат заслужује зато што су хонорари довољно ниски да морају да се надокнађују квантитетом. Откако се бавим овим послом превела сам двадесетак књига. Верујте, неко толико преведе за годину дана – каже наша саговорница.

Потцењеност ове професије честа је тема међу преводиоцима, а недавно саопштење из Министарства културе о томе да се угледној награди за преводилаштво „Милош Н. Ђурић”, која се додељује од 1968. године, ускрати донација из буџетских средстава доживљена је у културном свету као скандал или бар као велика грешка коју свакако треба исправити. Наша саговорница, која је иначе добитница и награде „Милош Н. Ђурић” (2014. за превод романа „Беседа о паду Рима” Жерома Ферарија) сматра да је смешно рећи да та награда не заслужује донацију.

– То је исто као рећи да преводиоци не заслужују да их држава вреднује ни на који начин, а ако је некој професији потребна финансијска стимулација, то је наша, јер је овај посао заиста један од најмање плаћених. С обзиром на количину рада и труда које морамо да уложимо да би превод био добар, а добри преводи добијају награду „Милош Н. Ђурић”, плаћени смо много мање него што заслужујемо. Надам се да ће ту ипак доћи до неког компромиса. Требало би слушати културне посленике јер је култура стално на ивици пропасти – додаје она.

Преводиоци су у пат позицији и не могу ништа да ураде, сматра она, јер и издавачи знају да их плаћају мало, али не могу или не желе да им плате више. Све то, наравно, не може да умањи чари преводитељског посла. Наша саговорница каже да током рада највише ужива „у превазиђеној тешкоћи”. Кад је реч о најдражим преводима, без оклевања на прво место ставља роман Жана д’Ормесона „Прича Јеврејина луталице”. Ту је, каже, први пут осетила да превођење може да буде готово исто задовољство као да сами пишете.

–- Реч је о сјајном писцу бриљантног стила који тече лако, али који треба добро репродуковати да би лако текао и на српском. Пример писца чија литература делује лако за превођење док не почнете да је преводите јесте и Ле Клезио. Толико је суптилна његова реченица да се то осети можда тек у другој руци превода. Мора много да се бруси да би све било како треба. Свака реч је као драгуљ – истиче Мелита Лого Милутиновић.

Међу најдраже преводе свакако убраја и „Беседу о паду Рима” Жерома Ферарија, чији бујни стил, каже, чини његове романе пријемчивим за свако поднебље.

– Без обзира на то што се радња у „Беседи” дешава у једном корзиканском селу (неко би помислио кога то занима!), не можете да не будете увучени у један диван вртлог тих километарских реченица које вас носе и носе, а онда вас избаце на неку обалу задихане али срећне. Сад сам превела и његов нови роман „Принцип”, у коме је на једном месту превазишао сам себе по дужини реченице. Мени је стил много важан. Најтеже је преводити писца који има лош стил. Не смете много да га исправљате, а ако оставите неке ствари испашћете ви криви као преводилац. Писцу се опрашта јер се то посматра као уметничка слобода, а преводиоцу се не опрашта. Не волим ни новинарски стил кoд писаца колико год је лак за превођење. Мени је потребан тежак превод да ме надахне – закључује Мелита Лого Милутиновић.

Извор:

Политика

Posted on 7. jun 2016., in Biblioteka, Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: