Невоље одрастања

Ова дивна књига за децу, наше књижевнице Јасминке Петровић  ЛЕТО КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ, објављена је у издању Креативног центра у Београду, 2015. године и о њој смо већ говорили на блогу, али не могу да одолим а да не ставим приказ књиге из угла нашег сарадника, писца и књижевног критичара – Димитрија Јаничића. Прочитајте и књигу и приказ.

Leto kada sam naučila da letim_naslovna

Невоље одрастања

Постоји код нас уврежено мишљење да је књижевност за децу неки „нижи“ облик књижевног стваралаштва. Понашамо се као да сви нисмо били деца и као да нам у своје време није недостајала литература која би одговарала том нашем узрасту. Тачно је да је то литература од које се очекује да испуни више посебних захтева. Но, то је чини тежим видом књижевности. Можда баш зато није чудо што немамо довољно оригиналних књига за децу.

Обрадовала ме је, а делом и изненадила књига Јасминке Петровић под насловом „Лето када сам научила да летим“. Обрадовала ме је што својим садржајем, језиком, фабулом, поруком – свим елементима одговара класичним захтевима књижевности за децу. Изненадила ме је што садржи и толико тога што се односи на одрасле, што су те поруке деци истовремено и поруке одраслима. Прочитах негде да су анализирајући садржај ове књиге неки парафразирали онај одавно познати графит у „џаба сте ратовали“. Не бих га употребио на тај начин уз ову књигу, али та нова генерација деце, која одрастају и различитим државама, разбијају све старе предрасуде, успостављају нове контакте, преко скајпа и фејсбука стварају неке нове односе, можда ће успети да створе и неки нови и бољи свет.

Ауторка књиге, Петровић, рођена 1960. године, написала је већ тридесетак књига за децу. Њене књиге преведене су на двадесетак језика, а неке и драматизоване, припремане за разне медије. Као уредник емисије за тинејџере на радију, она је била у центру збивања, увек била „у току“, пратила различите интересе више генерација тих младих људи, па у непосредном контакту са њима много тога сазнавала из прве руке. Отуда су њене књиге свугде по свету, радо примане и читане. Свет постаје глобално село, па разумевајући наше младе, разумеју се мање-више млади у читавом свету.

Садржај је једноставан. Београдска девојчица Софија, са бабом која вуче корен из Старог Града на острву Хвар, одлази на летовање у бакину родну кућу. Разуме се смета јој бакино понашање, њено хркање, смета јој језик који не разуме, непознати људи, „прегори“ на сунцу, смета јој врућина, недостатак компјутера, онда настаје драма, њена тетка се разболи и умире, она упознаје рођаке за које није знала, стиче ново друштво… Све је то зачињено одрастањем, повременим излетима у прошлост, разменом СМС порука, читањем књига.

Књига намеће више питања. И разрешава их. У нашим новинама и на телевизији честе су расправе о томе да ли млади нешто читају. У књизи се то разрешава на конкретан начин: сви читају оно што их привлачи. „Бескрајна прича“ се штеди за још један дан, галеб Џонатан Ливинстон има своје место, а да и не говоримо о „Малом принцу“. У ствари, ми мало знамо о томе шта млади читају и шта воле да читају. Ова књига каже да они нису плитки робови СМС порука и недореченог брбљања на фејсу.

Рат је посредна тема књиге, пошто приказује свађу стару више од две и по деценије. И бесмисленост свађе и рата. Софијима баба после 26 година долази у родни крај, али и даље неће да се помири са најближим рођаком, јер су се у проклетом рату нашли на супротним странама. А време брише бесмислене свађе о којима трећа генерације ионако нема појма. Али та генерација показује стварно интересовање за некадашњу заједничку домовину и Тита. Без идеолошких оптерећења и без зле мисли.

Разуме се, ту је најважније оно што се тек наслућује: сазревање, прелазак из детињства у младост, први наговештаји истинског сазревања, које мења и схватање одраслих, њихових односа и њиховог понашања због кога су се та деца колико јуче стидела. И оне пубертетске муке девојчице „равне као даска“, која се лако збуњује, али и брзо сналази као сва та нова генерација. То је женски вешто уграђено у Софијина ноћна размишљања и дневна понашања. Као што је уграђена и егзотичност ћирилице, острвски далматински језик који се брзо учи без речника, Швеђанин Свен, енглески језик, другари из Ниша, пролазне детиње љубави. Све то прате баш ненаметљиве педагошке, културне и мултиетничке поруке.

А на почетку књиге посебна посластица: рецензије читалаца од 12 до 80 година. И сви кажу да нас књига спасава од удаљавања која смо деценијама практиковали, да је то приручник за одрастање, природна, духовита, хумана и оригинална прича. Слажем се са њима. Учинила ми је дан лепшим и богатијим и заузела лепо место у мојој библиотеци.

Димитрије Јаничић

Београд

Posted on 22. maj 2016., in Analize književnih dela, Knjige, časopisi i pisci, Pomoć onima koji uče. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: