Интервју: Матијас Енар, писац, добитник Гонкурове награде

Гонкурова награда је као један велики рефлектор који су усмерили на вашу књигу и на вас као аутора. Када је добијете, заиста осећате снагу фирме Гонкур: људи вас препознају на улици, тражени сте, пуно путујете, књига остварује велики тираж, а ви, наравно, немате времена да пишете нову.

Овако француски писац Матијас Енар, добитник Гонкурове награде 2015. за роман „Бусола” и гост „Молијерових дана”, илуструје ситуацију у којој се нађе њен лауреат. Док разговарамо у Француском институту у Београду, чији је гост и где је у уторак имао своје вече, каже да право из Београда иде у Луксембург, затим у Бретању. У недељу се враћа кући само на неколико дана, па наставља истим темпом да представља роман „Бусола” у коме слави Оријент и указује на плодна укрштања култура истока и запада, а који је остварио тираж између 250 и 300 хиљада примерака. Оријент га је одувек привлачио. Студирао је арапски и персијски језик и докторирао у Паризу, а затим био на дужим студијским боравцима на Средњем истоку.

Књига написана са пуно страсти, за коју му је јуче уручена и Гонкурова награда студената Србије, појавиће се до сајма књига и на српском језику у издању „Академске књиге” у преводу Тамаре Валчић Булић. Исти издавач објавио је ових дана и Енаров роман из 2008. године „Зона” у преводу Анђе Петровић, стилски оригинално дело на 500 страна са реченицама без тачке, за које је добио неколико награда и због којег је већ прошао овим регионом више пута јер је главни лик Хрват у служби француске обавештајне службе. Сусрети са људима су му, каже, највише помогли да постигне ту аутентичност.

Оригиналност стила Енар је задржао и у „Бусоли”, где дугим реченицама које не дају ни да се предахне, води читаоце од краја 18. века до данас, од Истанбула, Дамаска, Палмире до Техерана и других места, и то за једну ноћ кроз сећање главног јунака Франца Ритера, музиколога из Беча, као и кроз његов однос са пријатељицом Саром, авантуристкињом и познаваоцем Оријента.

Рекли сте да сте овим романом, заправо, желели да модификујете визију коју Запад има о Оријенту?

Данас се Оријент готово искључиво гледа кроз насиље, рат и фанатизам исламског екстремизма, а такав поглед прикрива сву разноврсност не само целокупног муслиманског света него и наших односа са тим светом. Роман „Бусола” је замишљен да би се поново, на други начин, описали ти односи који су много дубљи него што се то данас види на први поглед и који се не могу свести на насиље, јер су те две културе блиско повезане у сваком погледу.

Да ли је, у свету пуном тензија, могуће борити се против те шематизоване слике?

Мислим да нисмо осуђени да будемо слепи. Сматрам да уметност, књижевност и одређена врста новинарства управо покушавају да прикажу разноликост тог простора.

Ви кажете да не постоје границе између истока и запада?

Уствари, исток и запад су два концепта који не представљају ништа стварно сем оних етикета које су им прилепљене током векова. Где би била граница између истока и запада данас? Некада се причало да Беч представља „врата истока”. Данас би то могао да буде Истанбул или Београд… Наравно, граница се временом померала и заиста је немогуће повући једну прецизну линију да би се она обележила. А зашто? Зато што су увек постојале помешане зоне, размене, као и велики економски, политички и војни покрети доминације Европе, Француске, Велике Британије на јужну и источну обалу Средоземља. И, наравно, стварна војна и политичка доминација изазива и покрет у супротном смеру, па тако елементи из културе, језика, књижевности допиру до северне Европе. И што више време пролази, та граница, коју смо некада могли да обележимо, постаје све флуиднија и транспарентнија и може да се нађе свуда у Европи.

Да ли сте Беч изабрали за полазиште свог романа управо зато што је представљао „врата истока”?

Не само због тога. Беч је за мене био савршено полазиште за то велико путовање ка Истоку које „Бусола” представља, јер он спаја у себи много тога. Осим што је ту некада била граница са Отоманским царством, Беч је такође велики центар музике. Има ту много слојева!

„Бусола је и одраз актуелне ситуације на Блиском истоку, поготово кризе у Сирији?

Мада криза у Сирији није директно присутна у роману, она је на неки начин декор за причу. Вероватно сам и написао „Бусолу” због те ватре коју сваки дан гледамо на телевизији, због свакодневних слика насиља које се дешава. Сиријска катастрофа вероватно је једна од највећих и најважнијих драма која се десила на истоку од давнина, а прилив избеглица кроз Грчку показује, заправо, да је Сирија врло близу. Тај однос близине треба да нам буде у свести и кад размишљамо о култури.

Својевремено сте живели у Сирији, као и у Либану, Египту…

Имам пуно успомена из Сирије где сам био прво у Дамаску, затим у једном малом граду на југу земље. То су били вероватно најплоднији периоди у мом животу јер сам много тога научио, пре свега, о арапској књижевности, али и о разноврсности и начину живота, о различитим културама које се укрштају на средњем истоку.

Већ 15 година живите у Барселони где сте предавали на универзитету, а сада сте отворили либански ресторан?

Барселона је медитерански град који ми одговара, а гастрономија ми је јако важна и то са више аспеката. Тај ресторан у Барселони је, пре свега, прича о пријатељству са Либанцем којег дуго познајем и који је одлучио да заједно са мном ресторан отвори. Кухиња, начин на који се једе, разна јела, све то је за мене једна врста културе, а уједно и начин да се покаже различитост на најпозитивнији начин.

Када сте 2011. били у Београду рекли сте да волите српску литературу и да сте читали Тишму, Киша, Булатовића, Павића, Албахарија, Ваљаревића, Басару, Маројевића. Да ли сте у међувремену открили још неке српске писце?

Тачно је да и даље пуно читам српску књижевност, заправо књижевност из бивше Југославије, али наравно то зависи од превода, а не преводи се баш много. Недавно сам прочитао књигу „Атлас описан небом” Горана Петровића. Необичан аутор! Чак сам га и срео у Француској приликом објављивања те књиге. Изашло је и ново издање „Хазарског речника” и недавно сам га поново читао. Отворену форму тог романа сматрам веома инспиративном. Она показује колико је данас човек слободан да пише и да чита роман.

Извор:

Политика

 

Posted on 14. maj 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: