Kako rade piratske biblioteke, i zašto ih ima sve više

Piratske biblioteke kakve postoje danas vuku korene iz devedesetih godina prošlog veka kada su ruski akademci počeli da digitalizuju tekstove.U tom delu sveta već su imali ukorenjenu tradiciju crnog tržišta literature koja je svojevremeno bila odgovor na državnu cenzuru. Čitava samizdat kultura počivala je na kopiranju zabranjenog materijala, prenošenju iz ruke u ruku i distribuiranju nezakonitim kanalima

Samizdat 2.0: Kako rade piratske biblioteke, i zašto ih ima sve više

 

Ilegalnih biblioteka ima sve više. Svakodnevno se pune. I sve je digitalno. Sadržaji ovih baza nisu kontroverzni, ali njihovo slobodno deljenje i korišćenje jeste vrlo ozbiljno kršenje autorskih prava.

Ljudi koji vode svet piratskih biblioteka, imaju jasne ciljeve, vrlo ambiciozne.

„Žele da stvore univerzalnu biblioteku svega najboljeg na svetu“, rekao je Džo Karaganis, koji na Kolumbija univerzitetu u SAD proučava upravo pirateriju u medijima. „Tu neće biti najnovijih naslova koje potpisuje Danijela Stil“.

Sa druge strane, „velika digitalna biblioteka“ hoće obuhvatati stotine hiljada knjiga i milione novinarskih tekstova do kojih bi se, inače, moglo doći samo na dosta skupe ili komplikovane načine. Skenirani ili skinuti sa raznih sajtova, svi ovi sadržaji dostupni su besplatno u piratskim bibliotekama.

Njihovi tvorci, obzirom na to da krše zakon, trude se da ostanu anonimni. Reč je o maloj grupi ljudi, posvećenih velikoj ideji. Kako je objavio Atlas Obscura u analizi ovog fenomena, među njima i dosta akademaca.

Najveće piratske biblioteke došle su iz ruske kulturne orbite, dok dokumenta koja one prikupljaju koriste ljudi iz celog sveta – bogatih i siromašnih zemalja.

Kako prolaze godine, sve su popularnije, veće i snažnije. Prošle godine, „Elsevier“, jedan od najvećih izadavača u Americi za univerzitetsku literaturu, išao je na sud kako bi pokušao da „zatvori“ dve najveće piratske biblioteke – „Sci-Hub“ i „Library Genesis“.

Ove biblioteke, kako je stajalo u tužbi, koštale su pomenutu kompaniju milione dolara u izgubljenom profitu. Sa druge strane, ljudi koji vode i podržavaju piratske biblioteke brane se govoreći da one zapravo popunjavaju rupe na tržištu, obezbeđujući informacije za različita istraživanja širom sveta naučnicima koji na drugi način ne bi mogli da dođu do neophodnog materijala.

Sudski postupak je tako skrenuo pažnju na to da su upravo ove digitalne baze, iako ilegalne, zapravo jedini izvori za mnoge naučne radove, čak i neke nastavne programe.

Kako je povodom tužbe napisala u saopštenju, jedna grupa simpatizera takozvanog piratskog bibliotekarstva, „tužba je bila veliki udarac za naučnike i istraživače širom sveta kojima su digitalne biblioteke jedini izvori neophodnog materijala“. U saopštenju takođe stoji da su njihovi profili na društvenim mrežama, svi javni mejlovi i ostali komunikacioni kanali u periodu kad se podigla prašina oko optužbe bili „krcati porukama ljudi koji su očajnički pitali za određene tekstove i publikacije“.

Drugim rečima, oni veruju da mnogi ljudi koji se bave naukom jednostavno nikad neće biti u mogućnosti da plate za akademske sadržaje koji ih zanimaju – ili će koristiti piratske verzije, ili neće čitati te stvari uopšte.

Piratske biblioteke kakve postoje danas vuku korene iz devedesetih godina prošlog veka kada su ruski akademci počeli da digitalizuju tekstove.U tom delu sveta već su imali ukorenjenu tradiciju crnog tržišta literature koja je svojevremeno bila odgovor na državnu cenzuru. Čitava samizdat kultura počivala je na kopiranju zabranjenog materijala, prenošenju iz ruke u ruku i distribuiranju nezakonitim kanalima.

Te prve digitalne kolekcije deljene su šakom i kapom. Kada su njihovi tvorci naišli na kamen spoticanja u autorskim pravima, zbirke su „povučene iz javnog mnjenja“.

„Zbirke iz tog vremena bile su suviše dragocene da bi bile prosto obrisane“, napisao je na ovu temu Balaž Bodo, stručnjak za pirateriju sa Univerziteta Amsterdam. „Umesto toga, završile su na FTP servisima, kojima po pravilu ima pristup ograničeni broj članova“.

Nova generacija kolekcionara preselila se na internet, koji im omogućava da svoje sadržaje podele sa svima koji znaju gde da ih potraže.

U poslednjih desetak godina, događale su se smene velikih biblioteka. „Gigapedia“, „Kolkhoz“, „Librusec“, i najsvežije „Libgen“ i „Sci-Hub“, rasle su neverovatnom brzinom, da bi u nekom trenutku doživele slomove ili bile ugašene.

Biblioteke koje su započele svoj život kao riznice, pre svega ruskih tekstova, rasle su i krenule da skupljaju i radove na engleskom jeziku. Baš ti tekstovi bili su moćno gorivo za njihov dalji rast.

„Dogodila se smena sa sistema na ruskom jeziku na aktuelni sistem koji vrlo ozbiljno minira biblioteke zapadnih univerziteta i izdavača“, objasnio je Karaganis. „Dobar deo akademskog života Kazahstana, Irana ili Malezije podrazumeva ovu neformalnu difuziju materijala koji ‘prelaze granice’ zidova najvećih svetskih univerziteta.“

S napretkom tehnologije, stvari samo postaju brže i delikatnije.

Aleksandra Elbakjan, neurolog iz Kazahstana jedan je od osnivača digitalnog skladišta „Sci-Hub“. Ona je, na primer, uspela da podigne sistem koji je na neki način preskočio pejvol – sistem koji onemogućava neregistrovanim korisnicima ulazak na određene sajtove i pristup sadržaju.

Kad bi neko zatražio pristup određenom tekstu, njen sistem bi prvo proverio „LibGen“ bazu podataka. Ukoliko tamo nema zatraženog članka, sistem bi aktivirao ranije donirane lozinke za logovanje na novinarske sajtove, skidao članak i isporučivao ga na pravu adresu. Ovo je mnogo efikasniji sistem od ranijeg neformalnog #icanhazPDF pristupa, koji je podrazumevao javne molbe na društvenim mrežama uz nadu da će ih neka darežljiva duša, sa neophodnim pravom pristupa, videti, zatim skinuti i poslati na pravu adresu.

Ko ima najveću vajdu od ovoga? Radnici u virtuelnim bibliotekama su po pravilu anonimni, ali istraživanja su pokzala da njihovi korisnici dolaze iz razvijenih i nerazvijenih zemalja, u kojima studenti, učenici, i generalno naučnici imaju slabiji pristup akademskom štivu. Prema statistikama, najvećim „daunloudom“ mogu da se pohvale Rusija, Indonezija i SAD, mada fin udeo imaju i države iz središnje Evrope i sa istoka kontinenta.

Rezultat je ogrlomna i eklektična kolekcija radova, uglavnom ozbiljnih, ali ne uvek. Gore pomenuti Karaganis sa Kolumbija univerziteta priznao je da, pored stručne literature, ima i pozamašnu kolekciju piratskih stripova.

Izvor:

Nedeljnik.rs

 

Posted on 11. maj 2016., in Pomoć onima koji uče, Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: