Камени папир и нова технологија

Убрзани развој технологије у последњих двадесетак година оставио је трага на све нас. Превише олако прихватамо неке ствари… Промене су цена прогреса.  Наша деца се малтене рађају са мобилним телефонима и таблетима у рукама. Моја ћерка не може да замисли, како сам ја могла да одем на студије у Београд (1992-1996) и да будем без мобилног телефона. То је садашњој деци незамисливо. Сећам се, осамдесетих година, када сам ја била у Основној школи, мој отац се спремао да купи видео рекордер (тада је то била реткост у нашем крају). Објашњавао ми овако: „Рики, са њим ћемо моћи, кад нисмо кући, да снимамо на касете, филмове и емисије које нисмо могли да гледамо… Замисли само када би могла да гледаш, када желиш, све оне серије и филмове које си пропустила…“ Ја кажем: „Вауууу!!! Каква технологија!“ Радовала сам се данима, ма месецима… А, да напоменем, тада смо имали само два телевизијска програма на репертоару, цртане филмове увече у 7:15, филмове понекад… На жалост, мој отац је убрзо после тога погинуо, није доживео да има у кући ни видео рекордер, ни компјутер, ни ДВД, ни мобилни, ни таблет, ни Интернет. Размишљам тако понекад, ухваћена у овај велики избор који тренутно имам пред собом – преко 100 канала, Интернет са неограниченим бројем филмова, серија, дигиталних књига, сајтова са едукативним и информативним садржајима – шта би мој отац рекао на све то, да може да види?!

Ова лепа прича мог сарадника на блогу – Димитрија Јаничића, подсетила ме је на њега и на једно друго време, када је само то што си писмен, била велика привилегија и задовољство само по себи. Убрзани развој технологије нам је доста тога донео, али неке ствари нам је и одузео… За седамдесетак година, колико је, претпостављам, прошло од времена збивања ове приче, пуно тога се изменило, као што знамо. Камени папир је уступио место дрвеном папиру, па затим истиснут екраном на додир (Touchscreen). Прочитајте причу – уживаћете у њој…

КАМЕНИ ПАПИР

Волим да читам.
То радим читавог живота, а ево сам загазио у девету деценију. То није мало. И данас нисам ништа изгубио од те жеље. Питам се зашто.

Када размислим онда за то треба поћи у рано детињство, у дане када сам учио слова и када сам постао жедан читања. Ту жеђ, очигледно, нисам још угасио.

Научио сам да читам и пишем у петој години. За то је крив или је за то заслужан мој стриц Никола, кога смо сви звали Нико. Са њим сам чувао оно мало оваца и коза које су поседовали моји родитељи.

У време највеће припеке стока би нашла дебљу хладовину, најчешће храстов шумарак, а ми бисмо нашли погодно место одакле се види стадо и ту је стриц почињао час. Једноставно бих преврнуо већи камен, па на његовој полеђини, која је у земљи добила браон боју, другим оштрим каменом или ексером могла су јасно да се исписују слова. Уз то, Нико је у џепу носио једну искрзану збирку народних песама. Чим сам упознао сва слова, требало је да их састављам у речи и да то знање покажем на оној збирци.

Песме су биле нешто ново и није ме требало наговарати, ја сам врло брзо савладао слова и уз малу помоћ почео да читам те песме. Но, песме бих научио напамет после другог читања, па је Нико, попут правог педагога тражио да му показујем речи које читам. Ускоро је збирчица песама била у мом памћењу, ја сам хтео да откривам нешто ново. На моју жалост, није било никаквих књига у нашим кућама, а о папиру и оловци и да не говоримо.
Моја баба је некада знала да чита и пише, али ту вештину није користила откако се удала за мога деда, а то је био приличан број година, више од пола века. Моја мајка никада није ишла у школу, била је неписмена. Мој отац је био спреман да ми понекад покаже неко слово, али и то је било на камену или у прашини. Он је најчешће био одсутан, радио је негде за надницу. Дао ми је једном парче оловке које нисам могао да држим у руци, па сам га уградио у шупљи комад зове, да бих њиме могао писати, али нисам имао папира за писање, а на камену се оловка пребрзо трошила.

Како то данас да испричам мом унуку који на компјутеру већ склапа и исписује речи. Чак га не буни латинична тастатура која даје ћирилична слова. Он би то саслушао, али би сматрао да то није могуће, да је његов деда користио камен уместо папира.
Времена су се заиста много променила!

Извор приче Камени папир:

ФБ

Posted on 10. maj 2016., in Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: