ZMAJ I MILENA: povest o drevnoj srpskoj magiji

Roman „Zmaj i Milena“, autorke Matilde Veljković, predstavlja više nego prijatno iznenađenje na domaćoj književnoj sceni. Radi se o delu koji pripada podžanru folklorne fantastike, čija je radnja smeštena u ambijent istočne Srbije, predeo prepoznat i nadaleko poznat kao stecište vlaške magije i mističnih pojava i mesta. Iako nevelik obimom (oko 120 strana, gotovo džepnog formata), roman je od samog početka vođen rukom veštog pripovedača, koji poseduje izuzetan smisao za sliku i detalj.

zmaj-i-milena-3

Budući da se autorka do sada nije bavila pisanjem, zadivljujuće je sa koliko umeća i osećaja vlada jezikom jednog prostora koji je gotovo uvek na granici mitskog, mračnog i onostranog. Roman je time dragoceniji ako imamo u vidu da elementi narodne tradicije, zaboravljenih mitskih bića i običaja, jako retko inspirišu domaće autore, naročito poslednjih godina. Uz književni opus Aleksandra Tešića, Miloša Petkovića, Nebojše Petkovića i drugih autora koji narodnu tradiciju sagledavaju uglavnom iz prizme epske fantastike, u novijoj domaćoj književnosti gotovo da nema pozivanja i oslanjanja na aspekte narodnog, seoskog i fantastičnog.

Srpsko selo i folklorni motivi u službi strave, slično su prikazani i u romanu „Zavodnik“, autora Dejana Ognjanovića, koji možemo nazvati i prvim modernim romanom iz podžanra folklorne fantastike. Sličnosti između romana „Zmaj i Milena“ i romana „Zavodnik“, pored izuzetnog smisla u dočaravanju ambijenta seoske strave, vidljivi su i u konkretnom primeru veštičjeg stupanja u savez sa nečastivom silom. Za razliku od zapadnjačkih predstava nečastivog gde je, od Mefista pa do Džona Miltona, on prikazan kao uglađen, markantan i nenapadan muškarac, u delima dvoje pomenutih autora i nečastiva sila, kao i sam čin stupanja u njenu službu, brutalni su, nasilni i žanrovski vrlo efektni. Štaviše, njihove predstave se umnogome slažu sa zapisima etnologa i etnografa (Tihomir Đorđević, Radovan Kazimirović). Opis baba Grozdinog odnosa sa „crnim čovekom“, u istoimenoj priči koja objašnjava poreklo porodičnog prokletstva u romanu „Zavodnik“, ima gotovo istovetan motiv na relaciji eros-tanatos  – tartar. Uostalom, evo i nekoliko kratkih segmenata iz romana „Zmaj i Milena“, koji govore dovoljno:

I baš kada je došao trenutak da iz zbuna iskoči ta strašna životinja, na mesečini se prikazala žena. Gola, kao od majke rođena… Žena se osvrnula oko sebe, a zatim je iz torbe izvadila veliko platno i prostrla ga preda se. Njegova belina joj na trenutak pokri lice i telo. Obilazeći oko platna, spuštala je na njegve rubove upaljene velike voštanice. Nakon što je postavila i poslednju, klekla je na središte prostirke i počela da izvija telo kao zmija, izvodeći nekakvu igru. Govorila je nerazumljivo, uz usklike, i Sava nije mogao da razazna reči iako je govorio vlaški od malena… Ples je trajao dugo, ako ne i čitav sat. Zatim je ustala, pogladila kosu i obrisala znojavo čelo o gola ramena, dajući sebi vremena da se pribere. Podigla je dugačku granu koja joj se našla pod rukom i pružila je ka vodi. Na Savino zaprepašćenje, iz vode izroni crna šaka i uhvati drugi kraj blatnjavog štapa.

Praktično jedine dve dobronamerne sugestije, da ih tako nazovemo, tiču se dramaturške nekonzistentnosti i, možda previše prozaičnog naslova, uz koji stoji pojašnjenje u vidu podnaslova „povest o drevnoj srpskoj magiji“, što znatno konkretizuje stvar. Na prvo čitanje stiče se utisak da je roman sastavljen od nekoliko priča, koje su povezane jedino seoskim ambijentom istočne Srbije, kojim caruju sujeverje, zmajevi i opake vračare. Poglavlja, iako dobro opisana i sa aspekta žanra vrlo efektna i učinkovita, ipak deluju kao nezavisne celine. U romanu se prepliće više potencijalnih protagonista i antagonista, što svakako daje prostora za razrađivanje u eventualnom drugom proširenom izdanju. Doduše, po rečima same autorke njena inicijalna ideja i jeste bilo pisanje zbirke priča, koja je vremenom prerasla u roman. Sve u svemu, roman „Zmaj i Milena“ predstavlja vredan doprinos domaćoj žanrovskoj književnosti o kome će se, u to sam prilično ubeđen, tek pisati.

Izvor:

Mladen Milosavljević

Omaja

 

Posted on 5. maj 2016., in Knjige, časopisi i pisci, Preporuka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: