Posle deset godina pauze i knjige stihova „Žene pisaca“, Blašković se vratio poeziji narativnim, pronicljivim i jezički smelim pesmama o iskustvima modernog čoveka u susretu s novim licima gradova, medijima i tehnologijama, svakodnevnom prazninom, zebnjom i strahovima.

– Kada sam počinjao da se bavim ovim poslovima, pisao sam samo poeziju, misleći da je sve drugo manje vredno i lako. Kad bolje razmislim, nisam taj stav promenio do danas. Nadam se da pišem isključivo poeziju, ma kog se žanra ili forme poduhvatio – kaže Blašković.

OPERA ŽIVOTA – Jedno vreme radio sam u pozorištu. I ta mi je promena prijala, zasitio sam se pisaca, i kao drugova i kao književnih junaka. Interesantno je da u pozorištu svi glume, i šaptači, i upravnici, i kafe-kuvarice. To me je silno zabavljalo. Možda ću od toga napraviti nešto, ko zna? Libreto za grandioznu operu, recimo. To je moj davnašnji san: život u kojem svi živi pevaju – kaže Blašković.

Iako je od kraja devedesetih prisutniji kao romansijer, pripovedač i esejista, Blašković kaže da je lirski bigamist i da se rado prepušta i jednoj i drugoj formi:

– Uostalom, sve je to gotovo isto, moja poezija je uvek, više-manje skriveno, narativna, kao što sam u prozi sklon pesničkoj slici ili ritmu. Zanimljivo je da sam, uopšte, ljubitelj „čistih“ stvari. Recimo, amalgam pesništva i filozofije smatram duboko odvratnim. Kad čujem da neko peva o „bitku“, zapušim uši, operem ruke. Gadljiv sam i na većinu takozvanih poetskih romana. Ali ako se čoveku posreći, onda mu je sasvim svejedno šta će izabrati. Doduše, za prozu je potrebno malo više izdržljivosti. Nabokovljeve pesme, na primer, uglavnom su slabe, ali pojedini delovi romana „Ada“ komotno mogu biti razlomljeni u stihove. Tako je to – neko ide na Mesec, a neko ne može ni da zaspi. A ja sujeverno svoje prozne knjige umem da proglasim pesničkim. I obratno. Sve uzdajući se u muze, u literarnu Fortunu. Na kraju, ako čovek propadne u književnosti, još uvek ima šanse u ljubavi ili kartama, zar ne?

Na pitanje kako se oseća kada završi rukopis, Blašković odgovara da tada za njega počinje fino udaljavanje, ona plodotvorna mala mržnja koja mora dovesti do iluzije zaborava, „do prazne, prljave table na kojoj ćemo opet zaspati i sanjati“:

– Ali nikad se nisam pokajao zbog nečeg što sam napisao, čak i ako pomislim da bih to danas mogao mnogo bolje, preciznije, značajnije. Možda bih još glačao neke mladalačke priče. Dakle, nisam se pokajao ni zbog kojeg svog starog teksta, čak ni zbog onih koje nisam prestao da mrzim. Jedino se, ponekad, kajem što sam se uopšte petljao u sve to. Ali kasno je sada za remboovski izlazak. Ušao sam u neke godine, a ništa drugo ne znam da radim, osim da pišem kako-tako. U stvari, umem da vozim kola. Eto, mogao bih da budem još jedan nervozni taksista.

Izvor:

Novosti