Бити пажљив према себи – духовне поуке

Шта значи пазити на себе и зашто је то тако важно? Како не бити расејан у молитви? И како у свакодневном животу сачувати осећај присуства Божијег? Одговара протојереј Олег Стењајев.

У светом писму је записано: „Пази на себе и на науку (то јест у Светом Писму и Предању.- прим.аут.), истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају.“ (1 Тим. 4: 16)

Врло важне речи је записао светитељ Игњатије (Брјанчанинов): „Суштина свих вежби у Господу је пажња. Без пажње све те вежбе су бесплодне, мртве. Онај ко жели да се спаси, треба да се изграђује онако како би могао да чува пажњу према себи не само у самоћи, него и у расејаности у којој се понекад, због околности и против своје воље, нађе. Нека Страх Божији на ваги срца претегне сва друга осећања и тада ће бити могуће сачувати пажњу према себи и у безмолвију у келији и у хаосу који окружује са свих страна.“ И отац Павле Флоренски је писао да је „главно место црквеног расула непажња, а не промишљања о култу“.

Збиља, можемо бити пажљиви и према другим људима. На пример, када разговарамо са врло важним, поштованим особама, свим силама се концентришемо на слушање њихових речи. Можемо бити пажљиви и према нашим ближњима, рођацима, или онима који су нам се обратили за помоћ. Али, авај, недовољно је пажљив човек према самом себи.

Пре свега треба сконцентрисати пажњу на она осећања која испуњавају наше срце. Свети оци уче како да удубимо свој ум у сопствено срце и промишљајући да контролишемо кретање осећања.

Опште је познато да је, као резултат греховног пада, емотивни апарат човека пострадао на најгори могући начин. И Христос је говорио да „из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле.“ (Мф. 15: 19).

Блажени Јероним Стридонски: „Из срца,-каже Он,-излазе зле помисли. Суштина, или почетак поступка није у мозгу, као код Платона, а у складу са Христом, у срцу. Треба уразумљивати оне који сматрају да ђаво изазива мисли и да оне не проистичу из наше сопствене воље. Ђаво може потпомагати и распламсавати зле помисли, али их не може рађати“.

И, нажалост, свет чула некада почиње да доминира над пажљивим односом према себи. Тада постајемо робови сопствених осећања: распложени смо-молимо се, нисмо расположени-не молимо се или скраћујемо молитвено правило толико да малтене молитве ни нема. У таквој ситуацији морамо показати ревност. Апостол Павле је видео тешкоће овакве протвречне пажње према себи, посебно у молитвеном животу, и у 1-ој Посланици Коринћанима он означава проблем речима: „Шта треба, дакле?“ И, одговарајући на то питање, пише: „Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом,(то јест срцем.-прим. аут.), а молићу се и умом; хвалићу Бога духом (тј. срцем-прим. аут.), а хвалићу и умом.“ (1 Кор. 14: 15), како нас свет чула не би учинио слугама тих варница наше душе. Емотивни апарат човека је, као што сам већ говорио, највише пострадао услед греховног пада.

Читамо: „И Господ (Бог) видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле“ (1. Мој. 6: 5)

Преподобни Јефрем Сирин: „Помисли срца њиховиг биле су зле у свако време јер не само повремено, већ су стално и у свему грешили, и ни дању, нити ноћу нису престајали да испуњавају своје лукаве помисли“.

И човек треба увек да контролише свет сопствених осећања. То помаже онда када се удубљујемо у себе и у Свето Писмо, тј. прилагођавамо унутрашње стање своје душе речима Божанственог Откровења. Ево шта је о томе писао светитељ Игњатије (Брјанчанинов): „Ако имаш слободне минуте током дана, употреби их за читање са усрдном пажњом неких изабраних молитава, или неких изабраних места из Светог Писма и тим речима подкрепи душевне снаге исцрпљене делатностима усред сујетног света. Уколико немаш тих златник минута, треба да жалиш о њима као о губитку блага. Шта је изгубљено данас, не треба губити наредног дана, јер наше срце се са лакоћом предаје нераду и заборавности од којих се рађа мрачно незнање, толико погубно на путу Божијем, на путу људског спасења“.

Дешава се и то, да када се човек моли, чита једне или друге молитве, на пример јутарње или вечерње правило од непажње према себи он одједном губи смисао тих молитвених речи и каткад се пита: „Коме се ја то молим? Је ли то молитва Исусу или Мајци Божијој?“ И човек почиње да тражи по књизи. У молитви мора да доминира пажња срца, тј. сједињење ума и чула. Наши преци, када су се молили из илустрованих Псалтира, Канона, имали су пред собом текст који није био раздељен на речи. И не треба мислити да је то била уштеда папира или пергамента. Не! Сасвим је нешто друго. Када је у Молитвенику текст подељен на речи, човек их може читати и при томе мислити о нечему другом. А ако је пред нама текст написан у складу са древном традицијом, а такав је обичај био и код старих Грка и Јевреја, онда човек не може мислити о било чему: ако је текст неиспрекидан, без поделе на речи-чим мисао одлети, попусти пажња, одмах се прекида процес читања. Лично, користим савремено издање Кијевског Псалтира (1379.г.)- одговара ми да, служећи се древном мудрошћу, одржавам пажљив однос према тексту. Сада су ти факсимили доступни и било који човек може набавити такву књигу.

Ето, таква пракса преношења материјала, његовог чувања сведочи о више него пажљивом односу наших предака према молитвеном животу. Да се сазнање не раслабљује и не расејава.

„Ухо које слуша карање животно наставаће међу мудрима“ (Прич. 15: 31)

Пажљиво се морамо односити и према нашим поступцима у кући и ван ње. Нажалост, често се догађа да се сетимо да смо хришћани само када смо у храму, на богослужењу, на пример када заједно изговарамо Симбол вере, или молитву „Оче наш“. Али верник је призван да буде хришћанин и у храму и ван храма- код куће, на послу, како бисмо свугде пребивали са осећајем да живимо у присуству Божијем. За древне праведнике као што су Енох (види: 1 Мој. 5: 22), Ноје (види: 1 Мој. 6: 9), Аврам (види: 1 Мој. 24: 40) речено је да су ишли са Богом и пред Богом. Шта значи „ићи са Богом“ или „пред Богом“? Значи живети са потпуним сазнањем о животу у присуству Створитеља.

Значи живети са мишљу, како су говорили у дане Господа Исуса Христа, да се изнад тебе налази Око које све види, Ухо које све чује и да постоји књига у коју се записују сви твоји поступци.

Извор:

Протојереј Олег Стењајев
Са руског Ива Бендеља

Posted on 28. april 2016., in Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: