U knjizi „Draga Gavrilović“ Vladimira Milankova zabeležena je ova biografija, vredna pomena i pamćenja, a autorka Jelena Milinković je uredila njenu hronologiju i bibliografiju, na osnovu čega smo mogli da uđemo u njen trag.

Draginja je rođena u Srpskoj Crnji 14. marta 1854. godine u domu Milana i Milke Gavrilović, kao najstarije od osmoro dece. Bila je to ugledna trgovačka porodica, koja je držala do obrazovanja i do vaspitanja. Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj, bio je pretplaćen na značajne časopise i knjige i vodio je računa o školovanju svojih naslednika. Draga je, kao i njene sestre i braća, govorila ne samo srpski i mađarski, već i nemački jezik, kod kuće stekla solidno muzičko i književno obrazovanje. Bila je odlična učenica u osnovnoj školi, koju je 1865. godine završila u Novom Sadu. Međutim, posle toga se vratila u rodno mesto i posvetila kućnim, ženskim poslovima, jer su tako običaji nalagali. Ali, nisu tada stala njena intelektualna stremljenja i žeđ za znanjem. To je vreme promena, pa ona pažljivo prati sva dešavanja u društvu, raduje se aktivnostima vojvođanske Ujedinjene omladine srpske, koja odlučno pokreće temu o školovanju devojaka i devojčica. Zahvaljujući ovom pokretu doneta je 1871. Uredba o Višim devojačkim školama i pripadnice lepšeg pola su dobile dozvolu da se kao redovne učenice školuju u Učiteljskoj školi u Somboru. Tada se osnivaju i obrazovne ustanove za žensku omladinu u Pančevu i Novom Sadu. Draga to zna, ali zna i njen otac, kojem posao sve lošije ide i želi da, kako zna i ume, pošalje najstariju ćerku da u Somboru izuči za učiteljicu. I uspeo je u tome. Draga je položila prijemni i tako je ušla u redove jedne od prvih generacija devojaka koje su stekle pravo da se redovno školuju. Otežavajuća oklonost je bilo njeno krhko zdravlje, ali je uprkos tome 1878. godine dobila diplomu, vratila se u Srpsku Crnju i počela da radi kao učiteljica.

ZBOG UVREDA PRESTALA DA PIŠE

Čak 22 godine je bila posvećena književnom radu, a onda se povukla. Kada je, 1900. godine, objavila poslednji, nepotpisan tekst u listu „Sadšnjost“, u podnaslovu je objasnila zašto prestaje da piše i kao razlog navela nedostatak poštovanja i uvrede koje je doživela. Borila se sa vetrenjačama, svesna da će u svetu književnosti kao žena stalno biti na udaru muškaraca, koji ne trpe konkurenciju ženskog roda i veruju da im je mesto za šporetom. A, Draga je glasno govorila da će se emancipacija dama dogoditi tek kada se emancipuje jači pol. Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije nailazila na podršku.

Te godine je Draga počela i da objavljuje pesme, pripovetke, humorističke priče i prevodi tekstove sa nemačkog jezika. Prva njena pesma, o smrti Đure Jakšića, izašla je u „Javoru“. Na stranicama ovog časopisa je objavila i prve pripovetke, koje su izašle kao feljton u 11 nastavaka, a teme su bile iz učiteljskog života. Kritikovala je lažne intelektualce i koleginice koje su u tu profesiju ušle iz mode, zamerala je sistemu u kojem su muškarci bili zaštićeni, a žene uvek na udaru.

Kao redovna članica kikindskog časopisa „Sadašnjost“, objavljivala je značajne književne i polemičke tekstove. Poznate pripovetke su se tu našle poput „Misli u pozorištu“, „Nedelja pred izbor kmetova na selu“ i „Slike iz života“… Imala je i lepu saradnju sa časopisima „Orao“, „Neven“ i „Starmali“, a pisala je i u tek osnovanom listu „Novi Trebević“. U svojim radovima se uvek borila za prava žena, glavne junakinje su joj bile učiteljice, književnice, glumice, pametne devojčice i buntovne dame. Često je pisala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica“, „jedna narodna učiteljica“ ili „tvoja iskrena drugarica“.

Zbog „Devojačkog romana“, objavljenog 1889. godine, Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Ovo feminističko štivo je izlazilo u nastavcima u časopisu „Javor“, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti“ odbili uz obrazloženje da je preobiman. U njemu je odsečno kritikovala patrijarhat i ulogu žene u društvu. Zalagala se za brak iz ljubavi i oštro osuđivala očeve koji svoje ćerke „prodaju“ muškarcima, ne pitajući ih da li žele muža kojeg su im izabrali. Nikada se nije udala i nije imala decu.

Kada je dobila tuberkulozu, sve manje je imala snage da piše, ali je učiteljskom pozivu, uprkos povremenim prekidima, bila predana do kraja, do penzije (1911. godine). Umrla je šest godina kasnije i sahranjena u rodnom mestu, u porodičnoj grobnici.

Izvor:

Novosti