Mileva Anštajn: Briljantan um u senci najveće ljubavi

Život ove velike Srpkinje neretko je poprimao obrise antičke tragedije. Mileva Marić Ajnštajn prva je uvidela naučni potencijal svog supruga zbog kojeg je žrtvovala sopstvenu karijeru, a njihovo partnerstvo dovelo ju je do bede, očaja i depresije

Mileva Ajnštajn, foto; Profimedia

Naučnica Mileva Marić Ajnštajn rođena je 19. decembra 1875. u Titelu, kao prvo od troje dece Marije i Miloša Marića. Babica joj je na rođenju iščašila kuk, tako da je imala kraću levu nogu i celog života je hramala. Ubrzo se njena porodica preselila u Rumu zbog očevog posla u sudu. Upisala je novosadsku Žensku gimnaziju gde je dobila nadimak Svetica, a u Realku u Sremskoj Mitrovici prešla je 1888, gde je dve godine kasnije maturirala kao najbolja učenica iz fizike i matematike. Zatim se upisala u Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a po preseljenju njene porodice u Zagreb1892. dobila je posebnu dozvolu da upiše Kraljevsku veliku gimnaziju, koju su do tada pohađali samo dečaci.

Otac ju je 1894. otpratio u Cirih, gde pohađa Višu devojačku školu, a dve godine kasnije upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, da bi se ubrzo prebacila na Državnu politehničku školu. Bila je peta žena koja je uspela da upiše ovu školu. Tu je upoznala tri i po godine mlađeg nemačkog Jevrejina Alberta Ajnštajna. Ona je imala 21, a on 17 godina kada su počeli da se druže, a prve tri godine bili su samo dobri prijatelji koji su često zajedno učili u njenoj sobi, razmenjivali matematičke ideje i svirali, ona klavir, a on violinu.

Tokom studiranja, Milevu su najpoznatiji fizičari pozivali na saradnju, pa je tako jedan semestar provela na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je sa nobelovcem Filipom Lenardom proučavala fotoelektrični efekat, a kod profesora Hermana Minkovskog izučavala je četvorodimenzionalnu geometriju, koja je matematička osnova teorije relativiteta.

Po njenom povratku u Cirih 1899. planula je ljubav s Albertom. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlućnošću, a ona je počela da se bavi njegovim radovima. Dok se Milevini roditelji nisu protivili ovoj vezi, Ajnštajnovi su, pogotovo majka Paulina, pošto-poto hteli da im stanu na put jer je Mileva bila pravoslavka, skoro četiri godine starija od njihovog sina jedinca, uz to i hroma. Njegova majka nije mogla da podnese pomisao da će jedna Srpkinja pravoslavne vere ući u njihovu pristojnu porodicu i do kraja života smatrala je da ona nije dostojna supruga za njenog sina, kao i da će uz nju njen mezimac proćerdati život. Ipak, Albert je ignorisao majčin prezir prema Milevi s kojom je uveliko pravio planove za budućnost.

Dokserl, kako ju je iz ljubavi zvao Ajnštajn, toliko je obuzela ljubav prema Johaneslu, kako je ona tepala Albertu, da je počela da popušta na studijama – ocene su joj na završnom ispitu bile tek prelazne, a ispitna komisija odbila je da joj izda diplomu iz nerazjašnjenih razloga. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, u šestom mesecu trudnoće, zbog čega je trajno isključena s Politehnikuma. Time je svesno žrtvovala svoju akademsku karijeru i svoje znanje je stavila u službu Ajnštajnovog rada, govoreći da su oni ein Stein – jedna stena.

U to vreme, po ondašnjem švajcarskom zakonu, čovek koji dobije vanbračno dete automatski ostaje bez posla. Pošto je Ajnštajn bio nezaposlen, a nisu bili venčani, Mileva je otputovala u Novi Sad kod roditelja gde se spremala za porođaj. Njih dvoje nisu prestali da se dopisuju, s tim što bi on svako pismo završavao zadatkom čije rešenje traži od nje. Mileva se porodila krajem januara 1902, a njen otac je obavestio Ajnštajna da je dobio ćerku Elizabet – Lizerl i da je Mileva jedva preživela porođaj. On joj je u to vreme pisao: Je li zdrava, kakve su joj okice, na koga od nas dvoje više liči? Toliko je volim, a još je i ne poznajem!

Ipak, nikada nije došao da je poseti. Bebu od 11 meseci Mileva je privremeno ostavila kod svojih roditelja, jer je Ajnštajn planirao da se venčaju, a da se Mileva u septembru vrati u Novi Sad i da dete na usvajanje. Venčali su se 6. januara 1903. u gradskoj opštini u Bernu pošto je on dobio posao u Patentnom zavodu. Neposredno pre venčanja mala Lizerl je dobila šarlah i umrla je u septembru 1903. godine. Ajnštajn je nikada nije video. Međutim, postoji teza da su je usvojili Milevini prijatelji Helena i Milivoje Savić iz Beograda. Naime, za postojanje prvog Albertovog i Milevinog deteta, male Elizabet – Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina 20. veka kada su objavljena njihova ljubavna pisma u arhivi Ajnštajnovih dokumenata, koja su čuvana u Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

 

Bez obzira na to što su imali dva sina, iz brojnih dokumenata i Milevinih pisama provlači se duboka melanholija zbog sudbine njene ćerkice. Iako se smatralo da je devojčica umrla sa godinu i po dana, Milevina dugogodišnja prepiska s najboljom drugaricom Helenom ukazuje da ju je najverovatnije dala prijateljici na usvajanje. Postoji i teroija da je Helena, koja je bila udata za uglednog beogradskog ekonomistu Milivoja Savića, posle iznenadnog gubitka svog deteta usvojila Milevino.

U mnogobrojnim pismima Mileva se detaljno raspituje za Julkicu, Heleninu ćerku, i često joj deli savete kako da je vaspitava, dok njenu mlađu ćerkicu Zoru uzgred pominje. Ona u jednom pismu Heleni kaže: Moja velika želja je da ih delimo zajedno. U to vreme je u zakonitom braku sa Ajnštajnom već imala dvojicu sinova, Hansa Alberta i Eduarda, ali nije nudila da sa Helenom deli i svoje sinove. Sve vreme je samo fokusirana na Julku, o čemu je dalje Heleni pisala: Julki se zaista moram diviti, ali molim te budite ipak oprezni da se ona suviše ne napreže. Zatim, odgovarajući na jedno od Heleninih pisama, u vreme kad je već odrasla Julka očigledno imala nekih problema, Mileva je pisala: I sama sam imala gorka iskustva takve vrste i pomalo sam bojažljiva, no Julka ima tebe koja sigurno motriš na nju

U maju 1904. Mileva i Albert dobili su sina Hansa Alberta, ali to ih nije sprečilo da završe radove: O Braunovom kretanju, Fotoelektrični efekat, Posebna teorija relativiteta, kao i rad u kojem se javlja čuvena jednačina E=mc2. Ljudi koji su imali ove radove u rukama tvrdili su da su potpisani sa Ajnštajn-Mariti, što je bilo prezime pod kojim je Mileva upisana u Gradski registar Kantona Cirih. Albert je 1908. dobio licencu za rad na Univerzitetu u Bernu, gde je sledeće godine dao otkaz, jer su se preselili u Cirih, gde je dobio mesto vanrednog profesora teorijske fizike na tamošnjem univerzitetu.

Tada su počele i prve trzavice u braku, jer je Ajnštajn, inače veliki ljubitelj žena, započeo prepisku s bivšom devojkom. Prividna sreća zavladala je rođenjem sina Eduarda 1910. godine. Ipak, kada su saznali da je on rođen sa šizofrenijom, njihovi odnosi su zahladneli, a Mileva je postajala sve očajnija. Bolest sina bio je težak udarac za nju i na sve načine je pokušala da mu pomogne. Čak je posetila i čuvenog Sigmunda Frojda u nadi da će on uspeti da ga izleči, ali sve je bilo bezuspešno.

Zbog porodice, Mileva je zapostavila svoju naučnu karijeru i posvetila se svojim sinovima. Ubrzo su se preselili u Prag, gde je Ajnštajn postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl Ferdinand. Godinu kasnije on se vratio u Cirih, a u to vreme počeo je i incestuoznu vezu s rođakom Elzom Levental. Iako nije želeo da se razvede zbog dece, Milevi je sastavio spisak s pravilima ponašanja.

Biograf Volter Ajsakson opisao je u knjizi Ajnštajn: Njegov život i univerzum kako se slavni naučnik ophodio prema svojoj supruzi od koje je zahtevao da vodi računa da njegova odeća i veš budu održavani u redu, da dobija redovno tri obroka u svojoj sobi i da njegova spavaća i radna soba budu uredne. Takođe, tražio joj je da se odrekne svih ličnih veza sa njim, osim ako one nisu neophodne zbog socijalnih razloga, a uz to je morala da poštuje sledeća pravila koja joj je napisao na papiru:
– Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati. Prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao. Napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena bez protesta. Sve se to dešavalo 1914, kada je postao stalni član Pruske akademije nauka i dobio mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu.

Pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, Mileva se spakovala i s decom vratila u Cirih, a Albert je ostao sa Elzom i završio opštu teoriju relativnosti. Kada je 1916. od Mileve zatražio razvod, ona se razbolela. Pristala je da se razvedu tek dve godine kasnije. Dogovorili su se da, ukoliko Albert dobije Nobelovu nagradu, da Milevi novac, tako da su se zvanično razveli 1919, kada se Ajnštajn oženio Elzom.

Zanimljivo je da je taj uslov Mileva postavila još prilikom zvaničnog razvoda, mnogo pre nego što je Albert uopšte slutio da će dobiti Nobelovu nagradu. Takav uslov mogao je da postavi samo neko ko je radio s njim i ko je zaista znao šta taj rad znači. Ipak, Albert joj je na početku novac slao na kašičicu, a kako je njihov mlađi sin Eduardo bio teško bolestan, Mileva je izdržavala decu držanjem časova matematike i klavira.

Kada mu je iziritirana Mileva 1925. tražila da joj vrati originale znamenitih naučnih članaka i pretila da će otkriti ko je njihov pravi autor, Ajnštajn joj je odgovorio okrutnim pismom:

– Stvarno si me dobro nasmejala kada si počela da pretiš tvojim sećanjima. Zar ti zaista nikad makar na trenutak ne sine da niko ne bi ni pet para davao za tvoja lupetanja da čovek s kojim imaš posla nije ostvario nešto važno? Kada je neko niko i ništa, onda tu nema ništa više da se kaže, ali onda taj neko treba da bude skroman i da zaveže. Savetujem ti da postupiš tako.

Ipak, Mileva nije odustala od novca koji joj je obećan, a Albert je popustio tek kada mu je napisala sledeće pismo: U redu, onda ću da napišem tvoju autobiografiju. Moram da živim od nečeg. Albert se toliko uplašio te mogućnosti da joj je odmah tajno poslao sve pare, ne kazavši nikome za ovu transakciju, a prema svedočenjima bliskih saradnika, govorio je da neće imati mira sve dok je ta žena živa.

Mileva je konačno sinovima i sebi mogla da obezbedi pristojan život. Njihov mlađi naslenik Eduardo sve česće je imao napade šizofrenije, a usled lečenja elektrošokovima, um mu je trajno bio oštećen, tako da je ostatak života proveo na klinici.

Mileva je prodala sve što je imala kako bi platila troškove lečenja, a do kraja života izdržavala je sebe i svog starijerg sina Hansa radeći razne poslove. Kasnije, Hans je postao uspešan inženjer, konstruisao je most preko Dunava u Novom Sadu, a predavao je i na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Pred sam kraj života, Mileva je prodala i kuću u kojoj je živela, a iako su se dogovorili da podele novac od prodaje, Albertu nije poslala ništa, već je želela da obezbedi svog starijeg sina. Ljudi iz Milevinog neposrednog okruženja svedočili su biografima da je poslednjih godina svog života bila potpuno posvećena sinu Hansu, da je bila usamljena i sklona depresiji, zapuštenog izgleda i isušenih ruku, ali je i dalje nosila venčanu burmu.

Umrla je 4. avgusta 1948. u Cirihu, gde je na groblju Nordhajm sahranjena po pravoslavnim običajima. Ubrzo po njenoj smrti Ajnštajn je u njenu kuću poslao poverenike koji su neovlašćeno uzeli sve Milevine lične stvari, između ostalog i deo njihove prepiske. Grob joj je 1973. preoran jer održavanje nije plaćano više od 25 godina, a srpska dijaspora je 2009. godine obnovila nadgrobni spomenik ove velike naučnice.

Stariji sin Ajnštajnovih nekoliko godina kasnije pokušao je da publikuje prepisku svojih roditelja koju je slučajno pronašao, ali ga je sudska tužba sprečila u tome.To su učinili ljudi koji su po Ajnštajnovom testamentu zaduženi da brinu o njegovoj zaostavštini. Tek kasnije je otkriveno da u jednom od pisama on piše Milevi kako će biti srećan kada zajedno završe njihovu teoriju. Posle razvoda od Mileve, Ajnštajn nije objavio više nijedan značajniji naučni rad.

I danas, 66 godina posle njene smrti, brojni naši i strani biografi veoma uvažavaju ovu srpsku naučnicu, a neki čak tvrde da je zapravo ona majka teorije relativiteta. Njena rečenica Da život od nekoga stvori biser, a od nekog ljuštru, koju odbacuje kada biser sazre, možda i najbolje opisuje koliko je zapravo patila i koliko je njen životni put bio težak.

Piše: Milica Prelević

Izvor:

Story.rs

Posted on 15. april 2016., in Iz istorije, Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: