Prozu će svi pisati…

Ima jedna prilično smešna fotografija Pabla Pikasa. Uslikao ga je mađarski fotograf Brašaji, dok je pozirao pored velikog ženskog akta. Pablo deluje rešeno. U ruci drži četkicu, a mali prst mu je značajno podignut – kao da se priprema da finišira stvar. Francuski glumac Žan Mare leži pored akta, odmah kod Pikasovih nogu, kao da pozira, iako je potpuno obučen. Šala je jasna. Pikaso se sprdao na račun konvencionalne ideje o profesionalnom slikarstvu.

„Ja nisam profesionalni umetnik“, Brašaji ga je često citirao. „Kao da je iskazivao nevinost po optužbi nekakve klevete“.

Exhibition of photographs by Brassai revealed in Moscow

Isto je i sa pisanjem. Jedan od derivata ditalnih tehnologija svakako je čitav talas novih pisaca koji se dogodio u literaturi. Da, danas „svi pišu“. Bilo da je reč o blogerima, istaknutim piscima, profesorima, kreativcima, depresivcima, dokonim nečijim suprugama, onima koji imaju nešto da ispričaju, onima koji misle da imaju šta da ispričaju, onima koji hoće da budu u centru pažnje, onima koji hoće da u centar pažnje smeste neku ideju za koju misle da je korisna… Svi pišu. I oni koji ne pišu, mogli bi da pišu.

Samim tim, danas više nego ikad, nameće se pitanje: Da li je pisanje umetnost ili karijera, i da li može da bude oba?

U antologiji „Neprofesionalci“, koju je nedavno izdao literarni časopis The Paris Review, literatura se bukvalno ogradila od takozvane najezde profesionalnih pisaca. Već u predgovoru, urednik Lorin Stejn žali zbog jedne pojave koju su izazvali novi društveni mediji, i primećuje da se danas mladi autori od samog početka grade ne samo kao kreativci već i kao sopstveni publicisti i menadžeri za sopstvene odnose s javnošću. Kako je istaknuto, pravljenje pomame oko sopstvenog rada, za rezultat samo može da ima „manji kriticizam, manje udubljenog čitanja, niže standarde, manje umetnosti“…. Težnja ka uspehu u očima čitalaca koji konzumiraju literaturu i težnja ka komercijalnoj ostvarenosti napisanog, hoće da učini pisca pomalo alavim.

To, na prvu loptu, možda i ne zvuči preterano problematično. „Pa dobro, i pisci moraju od nečega da žive“, „Pa dobro, zar treba da pišu nešto što niko neće hteti da čita?“ Tako nekako zvuče prve reakcije na teze koje je iznelo uredništvo lista The Paris Review. A onda, brže ili sporije, svi koji vole da komentarišu dođu i do ključnog pitanja: „Koji su naši živi klasici?“, „Do koje mere mogu da stanu na crtu našim starim klasicima?“. Najzad, ako nastavimo ovim tempom, „Koji će biti naši klasici za dvadeset godina?“ Konzumerizam po pravilu jede „predmete svoje konzumacije“, pa ni u literaturi ne bira one knjige na kojima ćemo se zadržavati. Jednostavno, sav taj proždrani sadržaj ne poštuje dovoljno da bi ga čuvao za nova pokolenja.

Naravno, profesionalno pisanje ima dugu i poštovanu prošlost. Čarls Dikens, Semjuel Džonson, pa i Dostojevski podigli bi obrvu kad bismo ih nazvali bilo kako drugačije nego profesionalnim piscima. A kada bismo pročešljali život Marka Tvena, shvatili bismo da u njegovom pisanju ima dosta elemenata koji su isticali upravo njegovu ličnost u prvi plan. Ni oni nisu bili operisani od „superstar“ epiteta. Ipak, današnji profesionalizam u pisanju vidno preti da se svode na poznavanje tehnika za ovladavanje društvenim mrežama i novim medijima, a da na veštinu oblikovanja proze gurne na margine.

„Vanknjiževne“ dužnosti većine pisaca čiji romani prođu izdavački filter i dobiju odobrenje za izdavanje nisu nimalo naivne. Izdvajaju se: razvijanje aktivnog prisustva na Fejsbuku, uticajnost na Tviteru, kreiranje pratećeg internet sajta, odlaženje na turneje… Od države do države, na tom spisku će se naći i pojavljivanje na javnim čitanjima romana u vidu promocija, zahtevi za aktiviranjem i na Instagramu ili Pinterestu, snimanje video trejlera, učešće u panelima, pojavljivanje na sajmovima radi potpisivanja knjiga, davanje intervjua za listove koje izdavačka kuća odredi, pisanje eseja o sopstvenom životu i spisateljskom razvoju…

Publikacija „Neprofesionalci“, ističe uticaj svih ovih aktivnosti na sposobnost pojedinca na dalje neometano umetničko pisanje. Ovaj list, fokusiran na literaturu, svojim proglasom je iskazao uzvišenu ravodušnost prema celokupnom spektaklu. Time je The Paris Review sam sebe označio kao neku vrstu umetničke kolonije na polju pisane reči, u čijem se mikrokosmosu ceni isključivo uzvišenost „zanata“. Njihova namera je, prema rečima urednika Stejna, da izoluju talente za pisanje od jedne estradne buke koja je postala uobičajena danas, kad je literatura izrastla u ozbiljnu industriju na svetskom nivou, ali i od nove generacije samozaljubljenih pisaca koji uglavnom mnogo bolje umeju sebe da promovišu nego što zaista umeju da pišu.

„Neprofesionalci“ se pozicioniraju prema izdavačkom i spisateljskom establišmentu na neki svoj, autentičan način. The Paris Review, sam po sebi, već je kulturni insajder. Od osnivanja 1953, bio je vođen ljudima poput šarmantnog urednika Žorža Plimtona, koji su mu davali trajnu reputaciju erudicije i stila. Plumton je vodio ovaj list do svoje smrti 2003. godine. I danas, dugo posle njega, „Neprofesionalci“ odvlače modernog čitaoca od svega što je danas konvencionalno i svakidašnje, koristeći se jasnom prozm sve do ivice suvog psihološkog ambisa.

U tekstu za Gardijan Tom Makarti opazio je da uspon korporativnog kapitalizma predstavlja veliki izazov za pisca. Dogodilo se ogromno ubrzanje koje pisce i spisateljice primoralo da iznova razmotre svoje uloge u pisanju proze, kao i razloge svog obraćanja čitaocima. Tekst naslovljen rečima: „Smrt pisanja: Da je Džejms Dojs živ, radio bi u Guglu“, analitički objašnjava svim piscima, koji to još uvek ne znaju, da živimo u vremenu u kom se iznova mapira kompletan literarni univerzum. Izvan ove matrice, uistinu, prostora ima, ali ga je zanemarljivo malo.

„Profesionalno pisanje“ u svom novom pakovanju jeste pomrsilo konce, ali ništa ga manje nije pomutilo ni novo pakovanje „pisanja iz hobija“. Najezda autobiografija koje potpisuju starlete, poznate ličnosti bez nekog vidnog spisateljskog talenta, svi ti njihovi vrtoglavi tiraži u kojima se rasprodaju njihove životne priče, samo su dodano zbunile svakog prosečnog kupca koji uđe u knjižaru negde u svetu pa na jednoj polici vidi Stajnbeka po ceni 20 dolara, dok je odmah pored novi roman Naomi Kembel koji košta skoro 2.000 dolara. Isto je i u Beogradu, gde Filip David košta manje od Zorane Jovanović.

Tačno je da ozbiljni pisci moraju da se snađu sa pravilima novog univerzuma, u kom ima mnogo više profesionalnih pisaca, i u kom, povrh svega, važi i ta čuvena „svi mogu da pišu“ mantra. No, ona se nije dogodila bez razloga. Danas svi mogu da pišu, ali danas i svi čitaju. Nekad je čitanje literature u određenoj meri ipak bilo razbiriga isključivo obrazovanog dela stanovništva koje mu je pristupalo iz potrebe za vrhunskim literarnim doživljajem. Danas, čitanju se ne pristupa samo iz potrebe za produhovljenjem. Naprotiv. Paleta potreba koje se utoljavaju čitanjem široka je koliko i paleta profila ljudi čija imena stoje odmah iza onog čuvenog „autor romana:“.

Izvor:

Nedeljnik.rs

Posted on 14. april 2016., in Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: