Sudbina biblioteka: Enciklopedija preživljavanja

Istorija bibliotekarstva je, ako čovek sluša bibliotekare u Srbiji, istorija nepoklebljivog optimizma i stalnog stremljenja da se ide u susret novim potrebama čitaoca, bez obzira da li on traži pomoć u slanju molbi za posao, savet Ombudsmana ili vodiča u moru elektronskih sadržaja. U redefinisanu svoje uloge – u uslovima krize i internet revolucije, domaće biblioteke prate svetske trendove, čak i kad raspolažu sa dva evra priloga koliko godišnje na njih odvaja stanovnik Srbije.

knjiga

Dva naoko međusobno sasvim nepovezana trenda – dugotrajna finansijska kriza i e-revolucija preobrazili su biblioteke u nova, živa društvena središta, pokrete otpora protiv usamljenosti i izgubljenosti u surovoj svakodnevici, centre za obuku pisanja CV-ja, traženje posla i onlajn obučavanje, vodiče za dobro čitanje u neomeđanom svetu interneta, pribežišta za beskućnike, nova mesta okupljanja za mlade, i idealne prostore za timski rad, ispijanje kafa i druženje.

„Nekada su biblioteke identifikovane sa knjigama, tišinom i strogo odevenim bibliotekarkama koje nose punđe. Danas su to dinamična mesta, koja za prenošenje znanja koriste sve raznovrsnije medije: e-čitače, tablete, i pametne telefone. Ovo međutim ne ugrožava budućnost štampanih knjige, već upotpunjuje ponudu biblioteka“, tvrdi Vesna Vuksan iz Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”.

Što ih nije ubilo, a mnoge javne biblioteke, pre svega u malim mestima, su se našle na prvom mestu za zatvaranje, to ih je osnažilo, pa danas, gotovo paradoksalno, doživljavamo neku vrstu renesanse biblioteka od kojih mnoge od onih koje su u protekle dve tri godine otvorene u SAD i Velikoj Britaniji na primer, predstavljaju hramove kulture gigantskih razmera i po broju bibliotečkih jedinica (štampanih i elektronskih knjiga, audio i video zapisa) i po društvenim sadržajima, veličini i novoj organizaciji koja od njih čine prave gradove u malom.

Biblioteke u Srbiji uklopile su se u taj trend urušavanja i ponovnog rađanja, tvrde sagovornici Biznisa i Finansija, uprkos tome što prosečan građanin za njih izdvaja oko dva evra godišnje. Novovaroška biblioteka „Jovan Tomić“ kojoj zbog vlage preti urušavanje krova, je na negativnom, a renovirane biblioteke (najskoriji primer je voždovačka „Filip Višnjić“), koje se modernizuju i prilagođavaju slepim i slabovidim osobama, kao što je to slučaj sa niškom bibliotekom „Stevan Sremac“, na pozitivnom polu ovih promena.

biblioteka

Nova uloga svetskih biblioteka- mesta za druženje 

“Mene kolege često kritikuju zbog konstantnog optimizma s kojim govorim o čitanju i tvrdnje da se broj onih koji dolaze u biblioteke (svakako u našu biblioteku!) ne smanjuje, već naprotiv, da raste. Bitno je ponuditi nove sadržaje, osluškivati potrebe korisnika i pokušati da se, u datim okolnostima, koje često nisu nimalo laskave, izborimo sa, na prvi pogled, atraktivnijim ponudama druge vrste”, kaže Beba Stanković, direktorka veoma uspešne Narodne biblioteke u Požarevcu. “Ako omogućite svojim članovima besplatan pristup internetu, svetle u udobne čitaonice, mnoštvo radionica za decu, probrane kulturne sadržaje, nove naslove u fondu, oni će vam i dalje rado dolaziti”.

Požarevačka biblioteka je inače upravo zbog inovativnosti u svom radu u poslednjih nekoliko godina imala veoma zapažene nastupe na IFLA kongresima, najvećim bibliotečkim događajima na svetu. Po rečima njene direktorke, u tome im nije pomogla lepota prostora ali su ovo kompenzovali dobrim idejama i zapaženim radom u stručnim telima.

Zapravo, od 178 javnih biblioteka u Srbiji, koje imaju i svoje ogranke, svega njih desetak obavlja svoj posao u namenski zidanom prostoru. Veliki broj biblioteka radi u zgradama koje su proglašene spomencima kulture, tako da ih nije moguće rekonstruisati ili prilagođavati nameni, čak i kada ima novca za to. Polazeći od ovih osnovnih problema, preko konstantnog nedostatka novca, neminovno je razmišljanje o poslovanju koje maksimalno iskorišćava postojeće i konstantno uvodi nove metode rada, nezavisne od materijalnih mogućnosti. “Gotovo da nema biblioteke u Srbiji koja posetiocima ne pruža priliku da učestvuju u brojnim radionicama, internet čitaonicama, pogledaju različite izložbe, posete tribine na kojima se predstavljaju knjige, uživaju u manjim koncertima… Inventivnost je, uglavnom, ono što nadomešćuje objektivne uslove ili neuslove poslovanja” kaže Stanković.

instagram biblioteka

Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, na primer, povremeno okuplja polaznike Coursera kurseva (jednog od tri najmoćnija onlajn izvora obrazovanja sa kojima sarađuje stotinak najviđenijih univerziteta u svetu), koji se sastaju da uživo razmenjuju iskustva, “što je lepa opcija u odnosu na kafiće, gde su se polaznici ranije okupljali”, kaže Vuksan. “Takođe, uskoro otvaramo čitaonicu koja će omogućiti timski rad na projektima, a nešto kasnije, dok se pobrinemo za prikupljanje sredstava, imaćemo i kafić gde će studenti moći da naprave pauzu, ali i da dobiju edukativne, zanimljive i neobične informacije”.

Sagovornica B&F najavljuje da bi Biblioteka grada Beograda trebalo uskoro da otvori prostor u Zmaj Jovinoj ulici koji će primarno biti centar okupljanja mladih, ali upravo u tom neobaveznom, svakodnevnom smislu. “Zanimljivo je da neke od najboljih praksi u ovoj oblasti dolaze iz malih mesta, poput biblioteke na točkovima u Prijapolju. I sve to je ostvareno u teškim ekonomskim uslovima, jer smo shvatili da ne možemo sedeti i očekivati novac koji zaslužujemo, već moramo početi da tražimo nove vidove saradnje, nove načine za prikupljanje sredstava ili bar za lobiranje radi poboljšanja položaja biblioteka” kaže Vesna Vuksan.

Zapravo, čini se da je bibliotekarski posao stalna borba za samoodređenje. „Decembra 1894. finansijska situacija u biblioteci San Luis Obispoa, malog grada u Americi, bila je toliko loša da je bilo neophodno zatvoriti biblioteku u večernjim satima, kako bi se uštedelo na sijalicama“, kaže Vuksan. „Ali ona danas posluje u svom punom kapacitetu. Biblioteke ne nestaju. One se transformišu u skladu sa promenama i sve različitijim zahtevima korisnika. Biblioteke u svetu poslednjih godina prolaze kroz različite teškoće, što ih je možda i nateralo da obogate svoju društvenu ulogu i postanu  pravi centri za kulturu, obrazovanje, znanje, pa i zabavu. Tako su američke biblioteke kada su ljudi ostajali bez posla umesto da paniče počele da otvaraju centre u kojima svi građani mogu da nauče kako da napišu CV, kako da se prijave za posao putem pouzdanog sajta, te da budu informaciono, a ne samo računarski pismeni“.

U brojnim svetskim bibliotekama više nema tišine – u njima se razgovara, timski radi ili pije kafa. Neke od njih rade po „drive through“ principima, kao u restoranima brze hrane – poručite knjigu od kuće i pokupite je kroz prozor biblioteke, objašnjava sagovornica B&F. Neke imaju prostore za tinejdžere koje oni sami dizajniraju, radio-sobe u kojima mogu snimati sopstvene emisije, hot-line telefone za slučaj da se posetioci izgube među policama; u nekima 50% kolekcije čine filmovi i muzika, te pružaju i mogućnost iznajmljivanja instrumenata ili setova zidnih slika na dva meseca, priča Vesna Vuksan.

biblioteke

“Novosadska javna biblioteka se na primer tokom Exita puni strancima koji dolaze u nju da pitaju za razne informacije. To je običaj u većini zemalja iz kojih dolaze – tamo se u bibliotekama možete raspitati i o mestu i vremenu održavanja nekog koncerta, pozorišnom repertoaru ili redu vožnje gradskog prevoza“ kaže Beba Stanković. “Bibliotekari u Srbiji se prilagođavaju novim vremenima, možda su čak najagilniji u proširenju svoje osnovne delatnosti. Jedan od meni najzanimljivih projekata, u kojem učestvuje i naša požarevačka biblioteka, sprovodi se u saradnji sa Zaštitnikom građana i Ambasadom Kraljevine Norveške a omogućava posetiocima da dva puta nedeljno u prostorijama biblioteke pomoću Skajpa kontaktiraju pravnika kancelarije Ombudsmana i tako pokušaju da ostvare svoja prava”.

Milica Ševkušić iz Biblioteke Instituta tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti u “opštim” javnim bibliotekama uočava važnost ličnog zalaganja bibliotekara i entuzijazma kolektiva dok je po njenom mišljenju u bibliotekama naučnih instituta situacija još složenija: “Pitanje statusa i finasiranja ovih biblioteka nije sistemski rešeno, a njihova sudbina često zavisi od jednog člana zakona i dobre volje direktora instituta. Na tom planu se uopšte ne uklapamo u svetske trendove zato što nisu stvoreni ni osnovni preduslovi za rad ovih biblioteka, a realni uslovi rada su vrlo često u potpunom nesaglasju sa propisanim standardima u bibliotečko-informacionoj delatnosti, počev od prostora i opreme, preko statusa biblioteka i bibliotekara, do nerazumevanja onih koji odlučuju, pa čak i samih korisnika. U određenom broju instituta biblioteke postoje samo nominalno, kao skup knjiga preostalih iz prošlih vremena, i ne postoji namera da se one ožive”.

Ekonomska situacija je tu tek jedan od faktora, napominje Ševkušić. Najveći problem predstavlja nedostatak svesti o ulozi koji one treba da imaju, koja u većini slučajeva nikada ni nije bila izgrađena. O tome najbolje svedoči činjenica da su se u institutima, slično kao u školama, na mesto bibliotekara često raspoređivala lica koja su u nekim drugim službama bila višak, bez odgovarajućih kvalifikacija, znanja i volje da posao bibliotekara obavljaju u skladu sa važećim standardima. Ali, kako i u institutskim bibliotekama ima kreativnih i stručnih pojedinaca koji ne gube lako entuzijazam, pre nekoliko godina je počela da se formira jedna grupa bibliotekara koji pokušavaju da ovakvo stanje stvari poprave. Krajem 2012. godina ta grupa se i formalno organizovala kao Sekcija bibliotekara i knjižničara pri Zajednici instituta Srbije (www.itn.sanu.ac.rs/sekcija)”.

Sa brzinom kojom su biblioteke počele da uvode nove tehnologije u poslovanje ali i u svoju ponudu, obrazovanje bibliotekara je postajalo sve kompleksnije. Danas je primetno veliko znanje bibliotekara u IT oblasti, ali Milica Ševkušić upozorava da to nije dovoljno: “Treba imati u vidu da bibliotekari nisu i ne treba da budu IT stručnjaci, već bi trebalo da u svom timu imaju neke od njih. Ako izuzmemo velike, u najvećem broju biblioteka ne postoje takvi IT stručnjaci, a ne postoji ni svest o potrebi da se oni angažuju. Sve dok se ovaj problem sistemski ne reši, napori bibliotekara davaće samo polovične rezultate”.

Primena novih tehnologija je neižbezna i to je dobro, u mnogome olakšava i ubrzava posao i nama, kaže Beba Stanković. U Narodnoj biblitoeci u Požarevcu primena elektronskih resursa je prisutna jos od 1994. To je već dvadeset godina od početaka hvatanja priključka sa modernim nacinima poslovanja. Generalno, razvoj informatičkog društva o kome konstantno govorimo u XXI veku, nameće reevaluaciju svih institucija koje rade sa informacijama, obrzovanjem, različitim vrstama podataka, očuvanjem kulturne baštine, sa kulturnim sadržajima svakako. I tu su, naravno, biblioteke izuzetno važne, “jer u poplavi informacija i novih sadržaja u moru bez obala kakav je internet, neophodna je pouzdana ruka koja može da vam pomogne da dođete do neophodne i tražene informacije”, kaže Stanković. “U današnjem društvu znanja, ko ima informaciju ima i moć, ali – pravu informaciju, relevantnu i validnu. Obučeni bibliotekar, bibliotekar koji posvećeno prilazi svom poslu, neophodan je posrednik između zainteresovanog konzumenta i informatičkog mnoštva u kome je lako izgubiti se.”

Photo1604

Negde se renovira negde prokišnjava

Milica Ševkušić misli da ljudi u Srbiji uglavnom ne shvataju značaj biblioteka. “Ne bih da ulazim u raspravu ko je tome kriv, jer odnos prema bibliotekama, kao i prema svim institucijama, jeste nešto što se gradi generacijama, a u građenju tog odnosa učestvuju, roditelji, nastavnici, društvo, mediji, neposredno iskustvo iz kontakata sa tom institucijom itd. Ono što je važno jeste da se to može promeniti upravo zahvaljujući širenju novih tehnologija i njihovom uticaju na promene u bibliotečkoj delatnosti”, kaže bibliotekarka Biblioteke Instituta tehničkih nauka Srpske akademije nauka.

“Razvoj tehnologije je omogućio bibliotekarima da komuniciraju sa velikim brojem korisnika u isto vreme. Bibliotekar više nije neko ko sedi u jasno omeđenom prostoru i čeka da dođu korisnici sa pitanjima, već neko ko treba i može da nudi odgovore pre nego što su pitanja postavljena. Čini se da mlađe generacije bibliotekara dobro razumeju suštinu ove promene, pa se kod njih primećuje veće interesovanje za nove tehnologije i značajno prisustvo na društvenim mrežama. Ovo polje se još uvek istražuje, sa promenljivim uspehom. Mislim da će značajnih promena tek biti i da je rano govoriti o uspostavljanju neke jasno definisane paradigme na tom planu”, kaže Ševkušić.

Međutim, razvoj informacionih tehnologija doveo je do jedne pomalo paradoksalne situacije: informacija se šalje kroz mrežu i ona stiže, posredstvom društvenih mreža, sajtova, foruma, do velikog broja ljudi; oni je prosleđuju dalje, lakuju, i mi obično podrazumevamo da su oni tu informaciju pročitali, razumeli i čak je na neki način obradili.”Ako, međutim, imamo priliku da proverimo koliko je njih kliknulo na prosleđeni link, posetilo sajt na kom se informacija nalazi, i koliko dugo su se tamo zadržali, zapazićemo da velika većina ne prati trag informacije (dakle, nikada ne klikne na link), a oni koji krenu za njom najčešće ne ostanu na sajtu do kojeg link vodi dovoljno dugo da bi čak i letimično pogledali sadržaj koji se na njemu nalazi. I to je tako čak i kada se obraćate određenoj interesnoj grupi koju bi trebalo da zanima informacija koju šaljete”, primećuje Ševkušić.

knjige

Šta činiti na tom planu? Kako postići da korisnik pročita, razume i obradi informaciju koja je za njega relevantna? Mislim da su to neka od važnijih pitanja na koje će bibliotekari u bliskoj budućnosti morati da nađu odgovore, napiminje sagovornica B&F. “Ono što nam je za sada omogućio razvoj tehnologije jeste da možemo na pregledan i lako dostupan način da organizujemo informacije kako bismo onima koji su sami po sebi zainteresovani olakšali put do znanja koje žele da steknu. Možemo se, takođe, nadati da će oni koji nisu toliko zainteresovani nekada, kada se ukaže potreba, setiti da su „takvu i takvu“ informaciju nekada dobili i od koga su je dobili”.

Verovatno će proći dosta vremena pre nego što u Srbiji dobijemo biblioteku poput prve digitalizovane javne biblioteke u San Antoniju u kojoj umesto knjiga prostor zauzimaju 4 tableta, 40 iPadova, 57 kompjutera i 900 e-readera, a prostor osmišljavaju zvučna imena u arhitekturi koji na unutrašnjost biblioteka gledaju kao na neke replike kancelarija Googlea –su lejzi begovima, drečavim bojama, udobnim kaučima, imitacijama toplih dnevnih soba i dodatnom opremom poput 3D štampača, laserskih sečiva, sala za poslovne sastanke, nastavu programiranja, biznis inkubatore, pa čak i šivaćim mašinama.

Ovde radost izaziva i vest da je Ministarstvo kulture i informisanja prošlog meseca  (februara) raspisalo rekordnu cifru od 120 miliona dinara za otkup knjiga. Ono što, na darežljiviju ponudu države baca senku, je to da su pojedini bibliotekari odbili da pričaju za naše novine kako se ne bi zamerali nadređenima pred kojima je onaj najneprijatniji deo posla – otpuštanje. Da li će biti redukcije broja zaposlenih u ovim kulturnim institucijama još se ne zna sa sigurnošću, ali u pojedinim bibliotekama se “neka nelagodnost oseća u vazduhu”.

Izvor:

Bif.rs

Piše: Marija Dukić

Posted on 5. april 2016., in Biblioteka. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: